Свет књиге

Христу веран до смрти

У издању Архиепископије београдско-карловачке и Митрополије црногорско-приморске из штампе је изашла обимна монографија Христу веран до смрти посвећена Свештеноисповеднику Доситеју загребачком и ваведењском.

Први примерак је уручен Његовој Светости Патријарху српском Г. Павлу 22. маја 2008. године.

Књига се састоји из сведочанстава и докумената везаних за животну путању и апостолски рад Митрополита Доситеја на епископским катедрама царскога Ниша и краљевскога Загреба, његово испијање Голготске чаше 1941-45. и причисљења лику светих Православне Цркве.

Монографија је настала по благослову Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, а за штампу је уредио монах мр Павле Кондић, сабрат Цетињског манастира.

У беседи, изговореној 13. маја 2008. године приликом молитвене прославе преноса и полагања моштију Свештеноисповедника Доситеја у ћивот у манастиру Ваведење, Митрополит Амфилохије је рекао: „Један од дивних свједока Христа Господа, свједока крстноваскрсне пасхе, прелаза кроз таму овога свијета и страдања у радост Господњу, у тајну Христовог Васкрсења јесте и блаженог спомена свештеноисповједник Доситеј загребачки и ваведењски. Благословом Његове Светости ми смо синоћ и ево данас извршили пренос његових моштију. Он је прибројан лику свештеноисповједника наше Цркве прије неку годину на Архијерејском Сабору. Доситеј, изданак овога града, рођен у граду Београду, али који је својим животом, својим свједочанством, својом проповјеђу и својим страдањем украсио не само овај град у коме је провео прве године свога живота и пос-ледње страдалне године свога живота, савивши своје гнијездо у овој светињи ваведењској. Украсио је својим страдањем, својим подвигом и свједочењем царски град Ниш, гдје је био изабран 1913. године за нишког епископа, уочи оног првог свјетског поклања, понијевши заједно са својим народом Крст Часни, Крст страдања и проводећи већи дио Првог свјетског рата у заробљеништву, прогнанству у Бугарској, да би се поново вратио у град Ниш и да би ту унаприједио црквени живот, основавши и штампарију св. Цара Константина и Јелене, издајући значајни духовни и црквени лист „Преглед нишке епархије“, обнављајући духовни живот и сахрањујући оне који су били побијени. Од руку злотвора десетине свештеника православних били су поклани у то вријеме, од небраће. Све је он прикупљао, њихова имена, и оставио о њима свједочанство као о страдалницима за вјеру Христову. У своје вријеме, а прије тога, он је завршио духовне школе у чувеној Кијевској духовној академији, добивши звање кандидата богословља. Васпитан у страху Божијем, научен богословљу и мудрости Цркве Божије, он је био један од најдивнијих свједока Цркве српске Православне између два рата. Са тог разлога, Свети Архијерејски Сабор га је послао да буде први Митрополит новоосноване загребачке Митрополије. Он је ту у Загребу свједочио Господа, проповједао Јеванђеље, био човјек мирнога и тихога духа, дубоке вјере и дубокога повјерења у Господа. А још прије тога, њега је Црква Божија послала као мисионара у Закарпатску Русију и он је, може мирне душе да се каже, обновитељ Закарпатске Цркве Православне, тамо гдје су служили као мисионари наши епископи блаженог спомена митрополит Јосиф потоњи скопски, такође потоњи Митрополит Загребачки Дамаскин, епископ рашко-призренски Владимир. Тамо је такође био послан и блаженог спомена отац Јустин Ћелијски Преподобни, у те крајеве који су веома страдали кроз вјекове, гдје су православни били гоњени од унијата и од римске пропаганде тога времена. Тамо је и Доситеј немало пострадао обнављајући манастире, обнављајући духовни и црквени живот те Цркве која иде у дубоку старину. И по предању и по историјским чињеницама, тамо је један број званих Бијелих Срба остао од старина и до данас преживио, поред оних Лужичких Срба који су се претапили кроз вјекове, али су многи и од њих сачували своје национално самосазнање. Бијели Срби, сачували су своју вјеру и имали су и своје манастире, који су били повезани и са средњевјековном Црквом Српском у вријеме цара Душана, а такође у вријеме Стевана деспота Високога. Тако је наша Црква преко њега и других наших Архијереја обновила Православље на тим просторима, које и данас постоји и оно и данас прославља Име Божије на Православни начин. Дакле, апостол царскога града Ниша, апостол Закарпатске Русије, апостол града Загреба, страдалник и исповједник. Његово страдање дошло је до свог врхунца 1941. године у Загребу, када је био затворен и када је пребијан у затвору, када му је брада његова чупана, и гдје је доживио страховита страдања, тјелесна и душевна, да би на крају био прогнан из Загреба и дошао овдје и дуго времена боравио у болници у Београду и на крају посљедње дане свога страдалног живота провео је управо овдје под, бригом сестара манастира Ваведења, ондашње игуманије, рускиње мати Ангелине. Овдје се упокојио 13. јануара 1945. године, и ево у наше дане његов спомен поново оживљава и васкрсава. Свети Архијерејски Сабор је сагледао његов подвиг, проучио његов живот, његово страдање и уписао га је у Календар Цркве Христове. /.../

Молитвама св. Доситеја загребачког, Господе Исусе Христе Боже наш помилуј и спаси нас! Амин.

Христос Васкрсе!

Молитва за Косово

Архимандрит Јован Радосављевић,

„Српско слово за Косово“, изд. Манастир Грачаница и Беседа, изд. уст. Епархије бачке, Грачаница-Нови Сад, 2008.

Ево још једног дела вредног професора, писца и летописца, архимандрита Јована Радосављевића. Неуморни аутор, иако већ ушао у девету деценију живота, наставља да бележи драгоцене записе о највећој рани народа српског - о Косову. Књига је наставак познате поеме „Ој, Косово“, уз пригодне текстове аутора о Косову, као и изузетан тонски запис на ЦД-у.

Дугогодишњи професор Призренске и других богословија, о. Јован објавио је поему „Ој, Косово“ у колу библиотеке „Српско-косовско чобанче“, на почетку књиге „Аримандрит дечански Макарије и Косово у његово доба“ (изд. Ман. Прохор Пчињски, Врање, 2002.). Овом приликом аутор је записао: „У овој су песми описане муке, невоље, прогон, пљачке, убијање и малтретирања Срба на Косову од стране комуниста, Шиптара и КФОР-а у времену после Другог светског рата па све до данас...“. Чинило се тада заокруженим и коначним „српско слово за Косово“ архимандрита Јована Радосављевића. Али, црни вео око главе народу српскоме обмотан је од стране светских моћника седамнаестог фебруара ове године признањем такозване „независне државе Косово“. Свеколики вапај против вандалског отимања духовне и историјске колевке нашега народа разлегао се тог дана над целим Српством. Као део тог крика, без сумње, настала је и ова књига.

Аутор у уводу напомиње да је његово дело отпочело свој живот још „као мукли вапај Срба са Косова, када се о Косову и о слободи робова незаробљених-косовских Срба могло говорити и за слободу борити само у мислима, ћутањем или шапатом...“. А онда је, седамнаестог фебруара ове године, уследио наставак поеме „Ој, Косово“, и то у седамдесет строфа под насловом „Косово је судба наша и срце Србије“. На самом почетку, крик бола у стиховима: „Ај-седамнаестог фебруара/Проглас дође од Шиптара,/Са наредбом Америке/И европске срамне клике...“. Затим аутор у стиховима пореди злехуду причу Косовску са древном причом о цару Ахаву и сиромаху Навутеју, коју завршава с јеванђељском поуком непријатељима српским: „/Али Божје лице с неба/Проговори како треба:/У боју ћеш погинути,/Њиву крвљу исплатити...“.

Последњи део књиге је текст о генези српске Голготе на Косову. Пошто је више деценија живео и стварао на Косову, на основу личног и колективног искуства, високопреподобни архимандрит о.Јован износи многобројне статистичке податке о стотинама хиљада прогнаних Срба са Косова за време Другог светског рата и касније. На пример, у књизи налазимо до сада готово непознат податак да је, од смене Александра Ранковића (1966-7), до 1990.године са Косова прогнано више од 350 хиљада Срба! Анализирајући понашање и будућност „онога који хоће да прогласи себе силом земаљском“, аутор подсећа: „Историја нам показује читав низ таквих: Навуходоносор, Ирод, па Нерон, Веспазијан и други римски цареви, као и Александар Македонски, турски султани, Наполеон, Хитлер, па и Тито и многи други“. И пита се: „Где су они сада, где су њихова царства?“

Познати духовник и писац поему завршава молитвом: /“Вишњи Боже, Оче Неба,/Подари нам што затреба./ Молба нам је стална ово:/ Врати Србе на Косово!“/. А на самом крају књиге, мудри архимандрит нам препоручује: „Молимо се Богу да не удаљи милост своју и благодат своју од нас, већ да нас крепи и штити Духом Својим Светим. Молимо се и за Америку; да њеним вођама отвори очи и ум, и помогне им да виде да зло добра донети не може. Да се од сваког греха покају и исправе...“

На крају, напомињемо да читаоци уз сваку књигу добијају изузетан тонски запис-родољубиве стихове оца Јована на ЦД-у („Ој, Косово“ и „Косово је судба наша и срце Србије“), уз веома лепу музичку подлогу („Моја Александрија“ Александра Димића). Занимљиво је да, захваљујући многобројним приложницима и поштоваоцима дела високопреподобног оца Јована, ово веома лепо и актуелно издање, књига и ЦД, може да се набави у његовом манастиру, Благовештењу Кабларском у Овчар Бањи, по укупној цени од свега 200 динара.

Заиста, издање у прави час, и за сваку похвалу. Б.Р.