Како је још пре конкордатске кризе, а по питању раније поменутог изгласавања Резолуције о материјалној помоћи сиромашним свештеницима, Митрополит Гаврило дошао у сукоб са Свештеномучеником Луком, сада се, у новим околностима, њихов сукоб, и по питању Конкордата, још више продубио.
Мада Конкордат, одлучном акцијом огромне већине свештенства и верног народа није ни ушао у скупштинску процедуру гласања и таквим начином никада и није прихваћен од државе, када је почетком 1938. г. Митрополит Црногорско-приморски др Гаврило Дожић постао српски Патријарх, судбина свештеника Луке Вукмановића и његових једномишљеника дошла је на удар административних мера новог предстојатеља Српске Цркве. Он је одлуком патријарха Гаврила уклоњен и отпуштен са парохије оставши на тај начин са женом и четворо деце на улици и без скоро икаквих прихода за живот. Ипак, неколико месеци касније, Светитељ Лука је после својих упорних молби Патријарху Гаврилу да му и поред њиховог неслагања по разним питањима омогући нормалан живот, успео барем у нечему. Патријарх га је послао за свештеника у тадашњу јужну Србију, данашњу БЈР Македонију, у малени и сиромашни град Гостивар. Касније је страдални свештеник Лука пребачен у Скопље, такође у јужну Србију, где је постао професор Скопске гимназије, оставши на тај начин без црквено-просветне службе. Но, овај вредни пастир Христових оваца, иако оставши без парохије, често је, поред осталих својих обавеза у Гимназији где је предавао веронауку, посећивао и свог омиљеног Владику Светог Николаја Велимировића. Свештеномученик Лука је, без обзира на своје многе обавезе, 1940. године написао и одбранио своју докторску дисертацију на Православном богословском факултету у Београду.
Када је 6. априла 1941, без објаве рата, нападнута Краљевина Југославија, она је за само 12 дана под налетима многобројнијих и технички надмоћнијих фашиста војно поражена. Светитељ Лука се тада већ налазио на Цетињу, где је у међувремену за новог Митрополита изабран Јоаникије Липовац. Митрополит Јоаникије је касније 1945. године, на самом крају рата, као и сам свештеник Лука, убијен од стране комуниста, и прослављен мученичким венцем за Христа. Патријарх српски Гаврило Дожић је читаво време Другог светског рата био у затвору, а пред крај рата и неколико месеци у конц-логору Дахау, где је заједно са Светим Владиком Николајем Жичким исповеднички страдао за Правду Божију.
Свештеник Лука је све време рата радио као професор на Богословији на Цетињу, и живео је доста сиромашно, као уосталом и скоро сва Црна Гора у ратно време. Италијански, а касније, од јесени 1943, немачки окупатори, који су владали Црном Гором до краја 1944, никада нису успели да од непоколебљивог антифашисте, оца Луке Вукмановића, направе сарадника нацизма. Он је увек знао да сачува своје свештеничко достојанство и мада је био отворени антикомуниста није себи дозвољавао да га идеолошка борба против комунизма одведе у неку сарадњу са Италијанима или Немцима у њиховој борби против савезника.
Свеопшта трагедија српског народа и Српске Цркве у Другом светском рату, била је за Светитеља Луку увећана и личном трагедијом у породици. Његов млађи брат Светозар, кога је лично школовао и издржавао скоро до самог рата, постао је комунистички генерал и отворени непријатељ Цркве Христове. Комунисти су наиме, још у јесен 1941. г. почели са масовним и до тада незапамћеним ликвидацијама, како су они то говорили, „ненародних елемената“. Под таквим „елементима“, ови нови џелати над православним Србима, подразумевали су свештенство, монаштво, угледне домаћине, богатије људе, професоре, службенике бивше Југословенске државне управе и уопште све антикомунисте. Брат Светитеља Луке, Светозар, кога је Лука веома волео и школовао, одједном се нашао на супротној страни борбене линије. То је нажалост био веома чест случај у Црној Гори, где су рођена браћа неретко били чланови или симпатизери два супростављена покрета, монархистичког, који је признавао краља и борио се за враћање старог система владавине, и комунистичког, који се борио за рушење старога система и увођење безбожног комунизма. Колика је и каква та трагедија била, само делимично сведоче и следећи примери. Наиме, када је једном приликом, пред крај сами рата, мајка Светитеља Луке и истовремено мајка комунистичког генерала Светозара, Марија, упитала свога најмлађег сина Светозара: „Шта ће бити са тобом ако Лука победи? Овај је кратко одговорио: „Зна се“. „А шта ће бити ако ви победите?“ „Зна се, стрељаћемо га“, опет је потврдио истоветним речима њен син, тадашњи високи комунистички официр. Мајка се тада, како је у својој књизи „Револуција која тече“ писао сам Светозар Вукмановић, ударила шакама у прси којима их је обојицу подојила и одхранила, па ће рећи: „Како год узмеш мајци је куку“. И заиста, тако је на крају рата, после победе комунизма, и било са многим мајкама у Црној Гори. Горка судбина братоубилачког сукоба није се дотакла само породице и мајке Светога Луке, већ и породица и мајки још 100 свештеника и 20 000 невино побијених припадника монархистичког покрета из Црне Горе. Они су по кратком поступку, по одлукама преког војног суда, немилосрдно ликвидирани од стрне крвожедних комунистичких џелата, маја месеца 1945 године. Стрељани су, по унапред припремљеном плану, у шумама Словеније. Једина „кривица“ им је била - непријатељи комунизма.
Но, братска смрт увек је каиновски тешка за џелате. То сведочи и следећи пример везан за мученичку кончину Светога Свештеномученика Луке. Поверавајући се једном приликом данашњем Митрополиту црногорском Амфилохију, сам је брат Светога Луке, Светозар Вукмановић - Темпо, потврдио да је он заиста својој мајци рекао оне горе наведене речи, речи које су сведочиле о трагедији једног народа, једне земље и једне породице. Он је дословце Митрополиту казао следеће: „Тачно је да сам рекао мајци - стрељаћемо га! Тачно је. А има нешто такође тачно, а што вама сада први пут исповедам, а што се зна. Забранивши мајци да ме о томе више икада пита, окренуо сам се, излетио напоље и заридао“. Да је смрт свештеномученика Луке Вукмановића до краја живота мучила његовога брата Светозара, који је као комунистички генерал можда и могао спасити свога брата Луку, свештеника и професора који никада и нигде није окрвавио своје руке, показују и речи које је Светозар, деведесетих година прошлог века, једном другом приликом изговорио Митрополиту Амфилохију, а које гласе: „Мој брат Лука је био бољи и паметнији од мене. Он ме је школовао. Пола своје свештеничке плате је користио за своју породицу, а пола је мени слао за студије. Када сам дипломирао права рекао ми је: Светозаре, сад имаш диплому, нађи посао и ради, од мене више не тражи. А ја млад, занет идејом, нисам га много слушао“... А затим је изненада додао: „Кажу да сам га могао спасити... можда јесам... а можда и нисам“.
Тај каиновски комплекс, који је пројављен у животу Светозара Вукмановића, очито је у историји Црне Горе не ретко добијао и оне универзалне метафизичке размере. Ипак, после рата, комунистички генерал Светозар Вукмановић звани Темпо, делимично се одужио своме брату и Светитељу Луки на тај начин што је школовао сву децу свога брата, и побринуо се о њима за све време док нису стасали за самостални живот. Но, иако га је ова братска рана очигледно гризла до своје смрти, што сам Светозар сведочи у својој књизи „Моја Породица“, они су највероватније и у вечности остали духовно и идеолошки на различитим позицијама. Светозар је скоро 200 страна ове своје књиге посветио своме брату „Луки свештенику, научнику и философу“, но ни тада, 50 година после Другог светског рата, и после слома комунистичког система, он није одолео да у истој књизи у једној реченици каже да Лукину „критику материјалистичког погледа на свет и критику марксизма не прихвата“ као ни његова религијска објашњења појава у савременом свету. Има ли тачнијег и трагичнијег показатеља све дубине духовне располућености Црне Горе у двадесетом веку, која на жалост и данас, дубоко укорењена обитава у душама многе рођене браће на тој древној српској земљи.
Светитељ Лука Црмнички био је веома плодан стваралац и научни радник. Његова докторска дисертација, коју је 1940. одбранио на Православном богословском факултету у Београду, и која носи назив „Материјалистичко и Хришћанско схватање историје“ право је ремек дело, како по стилу тако и по садржају. Он је написао и једну кратку „Догматику“ Православне Цркве, која је намењена управо ђацима Богословије на Цетињу. Посебно су вредни пажње и његов опширни „Катихизис“, у коме је подробно изложио основе православне вере, и који је користио при предавању веронауке као гимназијски професор у Скопљу и на Цетињу, као и његово можда главно дело „Пастирско богословље“, у коме је умешно предочио читатељима основне појмове о задацима једног православног свештеника у модерном друштву. Његове штампане „Бесједе“ пуне су медоточних речи и поука, а његова „Религијско-философска и социолошка разматрања“ одишу бригом за сваког човека, за сваку људску душу. Светитељ Лука Црмнички писао је и о Владици, песнику и философу Петру Другом Петровићу Његошу у својој књизи „Искрице о Његошу“, а у његовој „Хришћанској етици у сучељавању са комунистичком праксом“ језгровито је открио сву душепогубност комунистичке идеологије и јасно предочио огромну хришћанску надмоћ над голим, бесмисленим и бездушним материјализмом.
На крају ћу кратко додати да је маја месеца 2000. године, а по ранијој одлуци Светог Архијерејског Сабора СПЦ, у току Свете Литургије коју је под сводовима Храма Светога Саве у Београду са Архијерејима и многобројним свештенством служио Патријарх српски г. Павле, у реду са многим другим Свештеномученицима, и званично признат светим и унет у православни календар СПЦ и Свештеномученик Лука Црмнички. Заједно са Свештеномучеником Јоаникијем, Митрополитом црногорско-приморским и другим свештеницима пострадалим од комуниста и усташа током Другог светског рата, Свештеномученик Лука Црмнички, прославља се 4. јуна по старом календару. Тог дана Црква Христова од давнина прославља и Свете Мироносице Марту и Марију, које символишу и две основне хришћанске врлине којима је у своме животу испунио своју душу и Светитељ Лука Црмнички, а то су врлине телесног и духовног служења Васкрсломе Богочовеку Христу. И заиста, и своје тело и своју душу, Светитељ Лука Црмнички дао је свецело на живу жртву свеспаљеницу Живоме и Бесмртноме Богу, Сладчајшем Господу Христу.
Стога гледајући на твоје многобројне подвиге и страдања за име Господње и ми вапијемо теби, нова звездо на небу Христових мученика - Свети Свештеномучениче Луко Црмнички, са свима светима Небескога Јерусалима, моли Бога за нас! |
