Косовска жртва и монаштво - онда и сада

(Преподобни Нил Сорски, оснивач скитског монашког живота у Русији, преставио се 1508. год.)

Духовне везе српских монаха са православним Истоком су у 14. веку ојачале и постале присније. Ово се десило као последица продора Турака и трагичних збивања на Истоку и Балкану, али и благодарећи изузетној личности светог кнеза Лазара и његовој посебној наклоности према светогорском и палестинско-синајском монаштву.И сам свети Кнез је ишао у Јерусалим на поклоничко путовање и био везан за светиње Истока и надахнут њима. Народна песма чак говори да је птица соко долетела „од светиње од Јерусалима“ да га подстакне на опредељење за „Царство небеско“. То је време када исихазам надахњује православно монаштво од Синаја до Кијева. Ове везе, које су уродиле богатим духовним плодовима, продужавају се и за време свете кнегиње Милице, Светог деспота Стефана Високог, Ђурђа Бранковића и других српских владара. Исихастичка монашка духовност је заступљена како у скитовима и манастирима, тако и међу епископима. Утицај Истока се показује и кроз постепену промену Типика, тј. увођењем јерусалимско-палестинског богослужбеног типа и реформом богослужења у 14. веку, за време светог Архиепископа Никодима, који је 1319. превео Јерусалимски типик.

Од изузетног значаја у повезивању Србије са традицијом православног Истока јесте долазак преподобног Григорија Синаита и његових ученика на Свету Гору и оснивање њиховог манастира у Парорији (на граници Бугарске и Византије). Овај манастир је постао расадник његових (непосредних и посредних) ученика за Бугарску и српске земље, посебно за моравску Србију. Одатле се утицај ширио даље, ка Румунији и Русији. Избијање у крупни план ове живе духовности, чији је главни бранитељ, носилац и „теоретичар“ био свети Григорије Палама, представља најзначајнији догађај за целокупну византијско-словенску културу 14. и 15. века.

Дух исихазма преко Свете Горе утиче на српске земље, а мноштво придошлих монаха налази уточиште и пријемчивост код светог кнеза Лазара и његових наследника у повољнијим политичким условима него што је то било у Византији и Бугарској. Моравска Србија светог Кнеза и његових наследника постаје место динамичног духовног препорода тога времена. И поред тадашњих трагичних историјских збивања, десило се да ова духовност битно утиче на историју нашег народа. Продор исихастичке духовности у све структуре црквеног живота и Цркве допринео је да и наш народ боље доживи припадност „Божјем народу“, тј. да снажније осети себе као део православне васељене, као једно са осталим православним народима. Појачано осећање припадништва широј васељенској заједници носило је собом једну православну мистичку есхатолошку свест. Ова свест је утицала на дубље мистичко доживљавање појма времена, а самим тим и на формирање појачане историјске свести у српској средини. После пораза српске војске на Косову, ова схватања су посебно добила на снази. Непосредно после косовске трагедије, њен узвишени смисао се већ наглашава у делима српске књижевности. Јасно се истиче да је погибија светог Кнеза и српске војске идеал - страдање за православну веру. Тиме косовска трагедија све више постаје косовски тријумф. Исихазам је дубоко утицао на косовску књижевност, јер: „Исихасти су из Византије носили са собом заставу борбе, ревнитељског отпора свему што није православље“ (Димитрије Богдановић). Од патријарха Данила III почиње да се развија исихастичка књижевност косовског култа, са својом наглашеном есхатолошком перспективом, која нам отвара очи да историјски војни пораз сагледамо као метафизички тријумф. Ова духовност је сагледала присуство оног вечног у промењивим токовима времена, дала нову снагу и осигурала трајање нашем народу и поред распадања државе пред силом непријатеља.

МОНАШКО ДЕЛАЊЕ - ПРИЗИВАЊЕ ИМЕНА БОЖЈЕГ

У основи ове духовности лежи вековна пракса хришћана да често призивају Име Божје. „Јер, сваки који призове Име Господње биће спасен“ (Рим. 10,13). Православна духовност има унутарњу моћ и снагу у самом божанском Имену. Призивање божанског Имена има светотајински карактер, служећи као делотворни знак Његовог присуства и деловања. Оно је још од стране светог апостола Павла препоручено хришћанима: „Молите се без престанка“ (1Сол. 5,17), и: „Молите се у Духу у свако доба“ (Еф. 6,18). За преподобног Григорија Синаита, Исусова молитва је средство којим одговарамо на благодат крштења и постајемо свесни Духа који обитава у нашим срцима. Стандардни облик Исусове молитве у његовим делима гласи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“.
Скраћени облици су: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, „Сине Божји, помилуј ме“, „Исусе, Сине Божји, помилуј ме“. Током историје, монаси су призивали Име Божје и на друге начине. Неколико векова раније, ава Варсануфије открива такве облике молитве: „Господе Исусе Христе, спаси ме“, „Учитељу, заштити ме“, „Исусе, помози ми“.

У Житију светог Григорија Синаита, које је средином 14. века написао свети Патријарх цариградски Калист - његов ученик, налази се мало дужа верзија Исусове молитве: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. У оваквом облику се и данас призивање Имена Божјег предаје као послушање тек постриженом монаху. У чину монашења у малу схиму, њему се дају у руку бројанице и притом му се каже: „Прими, брате (име), мач духовни, који је реч Божја, на непрекидну молитву Исусову, јер си дужан да Име Господа Исуса свагда имаш у уму, у срцу и устима својим, говорећи непрестано: ‘Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног’...“ Дакле, ово призивање је била и остала света дужност и послушање монаха до данас, „јер нема другога Имена под небом даног људима којим бисмо се могли спасти“ (Дап 4,12). Срећан је монах који проводи живот чинећи ово дело. Он је свагда спреман да изиђе пред лице Христа Судије. „Благо слуги ономе кога господар његов, дошавши, нађе да чини тако“ (Лк 12,43).

ЗДРАВ ПРОДОР МОНАШКЕ СВЕСТИ У СРПСКИ

НАРОД И ИСТОРИЈУ

У писаним похвалама светом великомученику кнезу Лазару, које су сачињене у исихастичком духу, раванички монаси почињу да славе косовски пораз као Лазареву „славну победу“ и „примање мученичког венца“. Исихастичко монаштво тога времена имало је здраво осећање за дубљу димензију историје и историјских збивања, као и здраво свеправославно хришћанско поимање нације. Зато се и догодио феномен - они који су туђиновали, живели живот скривен од света, утицали су најдубље на историјску свест свега српског народа. Добро је запазио Митрополит Амфилохије (Радовић): „У времену када је дошло до потреса свих земаљских вредности и центара, када су се и структуре саме хришћанске васељене пољуљале, појавили су се ови носиоци у пустињи процветалог оптимизма, и са својим пустињским есхатоном, са својим непролазним Царством небеским, открили христолошку потку историје и непролазни смисао свега што се у њој збива. Њихово присуство и трагични историјски догађаји допринели су да српски народ духовно сазри, кроз мучеништво, и склопи свој ‘косовски завет’ с Богом; завет у коме му је био у прошлости спас, али који је за њега постао и остао и - путоказ будућности.“

УТИЦАЈ ДАНАШЊЕГ

МОНАШТВА НА

СВЕТ И ИСТОРИЈУ

У 14. веку, они који су туђиновали и бежали од света, својом духовношћу су утицали на историју. Ово није било њиховом вољом или жељом, већ је то била Божја воља. Исихастичка духовност је продрла у све структуре црквеног живота. Овај продор се десио природно и ненаметљиво. Монах који у покајању призива Име Божје, тајно је свагда на Суду, али, како то објашњава преподобни Симеон Нови Богослов, искуством тог Суда спознаје божанску љубав и милост, те не треба да панично страхује од другог суђења. Свест да смо свагда на Суду помогла је да српски народ своју катастрофу сагледа у ширем временском контексту, те да не само не изгуби наду него да добије нову вољу за борбу за живот до данас.

Ненаметљиво, скривено, покајничко, послушно призивање Имена Божјег остало је дужност монаха и до сада. И данас се монах заветује да се „непрестано“, призивајући, обраћа Сину Божјем. И данас се ова молитва врши у Духу, јер „нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим“ (1Кор. 12,3). По томе је наше монаштво идентично ономе из времена светог Григорија Синаита, светог Саве Немањића - Светогорца, аве Варсануфија и светог Лествичника. Али, и поред тог древног погледа на свето монаштво, данас сапостоји и друго, ново виђење и схватање монаштва - схватање да је монах ту да спасава свет и да је дужност монаха да утиче на живот људи у свету. Не може нико да не примети да је монаштво, које је започело повлачењем из света, данас присутно у свету. У наредним редовима бавићемо се овим другим схватањем монаштва и његовим последицама по живот побожних људи.

ПРЕСАЂИВАЊЕ

МОНАШКИХ ИДЕАЛА

ГДЕ ИМ НИЈЕ МЕСТО

„Игуман говори:

Заиста си добро и блажено дело изабрао, само ако га и довршиш...“

(Из чина монашења у малу схиму)

Као што рекосмо, монаштво, које је започело повлачењем из света, данас је у свету. Монашка литература је распрострањена и доступна. Поред много тога доброг што ово собом носи (интересовање за истински монашки живот), не може а да се не примети нешто што је потпуно страно монашком духу. То је појава изражене (а немонашке) жеље да монах-духовник утиче на живот људи у свету и да у њихов живот и у њихове породице по своме нахођењу уноси и преноси аскетски начин размишљања и понашања својствен манастирском животу. Монах се, примајући постриг, заветује на послушност пред Богом и људима. Држање овог аскетског идеала је потпуно природно за живот у манастиру. Ако монах ово пресади изван манастира, код људи у свету на које има (или жели да има) одређен утицај, створиће некакво параманастирско, аналогно живљење и делање. Ово „пресађивање“ створиће проблем тиме што ће се, са једне стране, поједини мирјани трудити да постану монаси без пострига и без завета послушања, а са друге стране, они који су положили завет послушања и провођења живота у манастиру, кренуће у свет да би „спасавали“ хришћане тако што ће оне који живе у свету учинити монасима. У аскетској литератури, као и у самом чину монашења, говори се само о напуштању света због осећања потребе за властитим спасењем. Нигде нема говора о томе да неко постане монах да би друге спасавао.

КВАЗИМИСИОНАРСКИ ДУХ

Монаха обузима осећање да спасава свет, чиме је већ заменио монашки идеал квазимисионарским духом и ревношћу. Тежња монаха да утиче на живот људи довешће до тога да монах намеће другима сопствене „исцелитељне“ методе живота. Ако притом монах има мало егоизма, то ће му, свакако, у његовом делу „спасавања света“ засметати служитељи Цркве - други монаси, свештеници и епископи. Презир према њима није својствен смиреном монаштву, оном које се труди да води истински монашки живот.

Такав духовник, дакле, умислиће да може да извршава суштинско дело Цркве. Од своје духовне деце ствараће властиту заједницу, озбиљно утичући на њих, и, по логици ствари, на епископа ће гледати као на сметњу сопственом ауторитету. Тачније, неће моћи да прихвати, тј. да поднесе било чији ауторитет. Да би оправдао своје поступке, тражиће и истицаће мане епископа и свештенства. Наглашавамо да се ово догађа када се у подвижника усели, у одређеној мери, егоизам. Управо овај егоизам учиниће да монах на стање у свету гледа само негативно, а на себе да гледа као на спаситеља тог огреховљеног света. Давање такве улоге самоме себи потпуна је супротност монашким заветима. Ако је монах притом мало даровит за беседништво, харизматичан, озбиљан у понашању, то ће његова заједница, тј. његова духовна чада, у њега гледати са великим поштовањем и дивљењем. Оваква ситуација даваће таквом духовнику лажну слику о самоме себи и подржаваће га у заблуди да је он изабрани спаситељ хришћана у свету.

(КРАЈ У СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ)