Borba za pravo na privatnost

U okviru građansko-pravne nauke, pravo na privatnost se svrstava u korpus ličnih prava i o njemu se u usko pravnom smislu govori tek od kraja 19. veka. U to vreme Semjuel Voren (Samuel Njarren) i Luis Brendajs (Louis Brandeis) popularišu odluku sudije Kulija (Cooley) da je privatnost „pravo da čovek bude ostavljen na miru“ („right to be let alone“), zatraživši zaštitu pojedinca u kontekstu novih pronalazaka i načina poslovanja.

Privatnost u savremenoj pravnoj praksi znači vođenje života slobodno, bez upada u intimu, u većoj meri autonomno i sa mogućnošću kontrolnog pristupa ličnim informacijama i potvrđeno je mnogim međunarodnim aktima i konvencijama. Međunarodna konvencija o građanskim i političkim pravima svojim 17. članom brani privatnost građana, propisujući da „niko ne može biti izložen proizvoljnom ili nezakonitom mešanju u privatnost, porodicu, kuću ili prepisku, niti nezakonitom ataku na dostojanstvo i ugled“. Opšta deklaracija o pravima čoveka svojim 12. članom zahteva da „niko ne sme biti izložen proizvoljnom mešanju u privatni život, porodicu, stan ili prepisku niti napadima na čast i ugled“ i da svako ima pravo na zakonsku zaštitu protiv ovakvog mešanja ili napada. Evropska konvencija o ljudskim pravima dozvoljava upliv državi u privatnost građana samo u onoj meri koja je potrebna u demokratskom društvu i proporcionalna nezaobilaznim socijalnim potrebama i nacionalnoj sigurnosti. Američka konvencija o ljudskim pravima u svom 11. članu ističe „pravo na lični život“.

PROBLEM UGROŽAVANjA PRIVATNOSTI U 21. VEKU Mnogi intelektualci tvrde da je u savremenom svetu privatnost de facto ukinuta iako de jure još uvek postoji. Erozija privatnosti je u praksi odavno počela i sada samo dostiže svoj apogej, pre svega zbog brzog razvoja tehnologija nadzora. U svetu zbog toga postoji ogroman broj organizacija koje se bore za očuvanje privatnosti (najpoznatije su

EPIC i Privacy International). Nažalost, u Srbiji je svest o tom pravu na veoma niskom nivou. Proliferacija ličnih podataka predstavlja problem zbog činjenice da što je veći opseg informacija o građanima dostupan određenim instancama, to je veći stepen kontrole koju one imaju nad njima, što gotovo uvek ima direktan uticaj na građanske slobode. Pored toga, iskustvo pokazuje da onog trenutka kada informacija više nije pod kontrolom onoga na koga se odnosi, niko ne može garantovati da će biti uklonjena ili da će biti lojalno korišćena (rizik od nelojalnog korišćenja informacija od strane ovlašćenih službenika se u stručnoj literaturi često navodi kao Huverov problem, prema J. Edgar Hoover-u). Profesor Zelman Koven (Zelman Conjen) u tom pogledu dobro primećuje da je čovek bez privatnosti jednak čoveku bez dostojanstva, te da strah da Veliki Brat posmatra i sluša ugrožava slobodu pojedinca jednako kao zatvorske rešetke. Stoga gubljenje privatnosti podataka (pogotovo osetljivih, kakvi po pravilu jesu lični podaci) nije nekakva sporedna stvar, već nešto čime se suštinski ugrožava sloboda. To i jeste razlog zašto je i Srpska Pravoslavna Crkva u poslednjih nekoliko godina veoma aktivna kad je u pitanju odbrana prava na privatnost građana - sloboda predstavlja najveći dar Božiji za koji se vredi boriti do kraja.

RATEL-OVA ODLUKA I NjEN ŠIRI KONTEKST U gore navedenom kontekstu jasno se uočava problematičnost RATEL-ovog dokumenta Tehnički uslovi za podsisteme, uređaje, opremu i instalacije internet mreže, od 11. jula 2008. godine, u kome se navode tehnički preduslovi za internet provajdere radi elektronskog nadzora. U tehničkom smislu, dokument je manje-više dobro sročen, mada i u tom pogledu postoje nedorečenosti. Primera radi, u tehničkom pogledu mora postojati sistem strogog uvida u mesto i vreme kada je konkretan službenik pristupao određenom delu baze korisničkih podataka, a za očuvanje integriteta podataka građana neophodan je robustan sistem za korekciju grešaka i ažuriranje ispravki. Tehnički sadržaj dokumenta, međutim, generalno gledano nije sporan - sporan je kontekst i njegova institucionalno-pravna „okolina“. Prvi očiti problem jeste logičkog karaktera, jer se najpre uspostavljaju tehnički mehanizmi nadzora, a potom se ide ka pravnoj regulativi na osnovu koje bi oni bili uspostavljeni. Ovaj pristup neodoljivo podseća i na vladinu avanturu u vezi sa biometrijskim sistemima identifikacije, koji su prvo kupljeni, a tek posle nekoliko godina „pravno opravdani“. Princip svojevrsne pravne konvalidacije bi i u ovom slučaju bio prisutan, s obzirom da još uvek ne postoji adekvatan Zakon o zaštiti podataka o ličnosti i ličnih podataka. Dakle, pre bilo kakvih tehničkih uslova poput onih navedenih u dokumentu RATEL-a, mora postojati precizna i sveobuhvatna zakonska norma koja bi bila njihova osnova. Mere elektronskog nadzora građana su visoko intruzivne metode, pogodne za korišćenje isključivo u tačno određenim slučajevima koji su regulisani dozvolom sudske ili njoj odgovarajuće instance. Građanin u tom pogledu mora biti potpuno zaštićen od nelojalnog korišćenja tehnologija nadzora i njegovo pravo na privatnost je zagarantovano zakonskim aktima mora biti ispoštovano do kraja. Zakonske norme u tom pogledu moraju biti veoma precizne i jasne pre svega u kontekstu realne potrebe za nadzorom, kontrolnog organa, opsega prikupljenih podataka, vremenskog perioda njihovog zakonskog zadržavanja u arhivi provajdera (u tom pogledu valja sravniti i Direktivu 2006/24/EC Evropske Unije, koja je doduše žestoko kritikovana od strane NVO sektora koji se bori za privatnost građana, zbog zahteva da se podaci drže u arhivi minimum šest meseci do dve godine), elemenata zaštite podataka, subjekte i tačno određene okolnosti u kojima oni mogu pristupiti podacima, kao i precizne kaznene mere u slučaju neautorizovanog pristupa podacima ili odliva podataka ka neautorizovanim korisnicama. Podacima koje poseduju internet provajderi se ne sme pristupati u neograničenom okviru, bez prethodne sudske dozvole i od strane neautorizovanog lica. Pored navedenog zakonskog okvira, praksa nekih zemalja pokazuje kao dobar kontrolni mehanizam i formiranje komisije koja bi pratila korišćenje metoda elektronskog nadzora i o tome izveštavala javnost sa preciznim podacima. Komisija bi u tom pogledu morala biti nezavisna u svom delovanju, a njeni izveštaji periodični, sa statistikom koja bi obuhvatala parametre u pogledu broja i strukture korišćenih informacija u određenom periodu, kao i broja građana čije su komunikacije nadgledane, bez uvida u njihov konkretni identitet. U vezi sa tim, u tehničke uslove koje je RATEL naveo mora ulaziti i tehnološka infrastruktura koja će automatski kreirati bazu podataka sa navedenim parametrima.

UMESTO ZAKLjUČKA Nažalost, ovo nije pojedinačan slučaj institucionalnog forsiranja nadzora građana. Zanimljivo je da se ovakvi i slični dokumenti pred javnošću Srbije nekako uvek nađu u letnjim mesecima odmora. Ima li mesta uspostavljanju nekakve korelacije ili je u pitanju prosta slučajnost? Sa druge strane, treba otvoreno reći da pod pritiskom politike zastrašivanja i terorističe pretnje stanje u nekim drugim zemljama u Evropi nije ni malo bolje, naprotiv. Eklatantan primer je Velika Britanija čiji aktuelni premijer pokušava da „progura“ sličan koncept totalnog nadzora informacija internet provajdera. Neke evropske zemlje idu i korak dalje, ukidajući anonimni pristup Internetu preko zahteva za pokazivanjem identifikacionog dokumenta u internet kafeima (Belgija, Bugarska), dok se druge spremaju da zabrane upotrebu čak i pre paid anonimnih mobilnih brojeva telefona (Španija), što je do sada bila praksa viđena samo kod nekih dalekoistočnih i bliskoistočnih despotskih režima. Borci za elektronska prava i slobode sa setom navode da danas principi uzmiču pred pragmatizmom, što dovodi do toga da se nekadašnje države blagostanja polako pretvaraju u države nadzora u kojima su borba protiv terorizma i očuvanje demokratskih načela samo maska za totalni nadzor svojih građana. U tom kontekstu i debatu koja se u srpskoj javnosti otvorila po ovom pitanju treba posmatrati kao refleksiju borbe koja čovečanstvo čeka na svetskom nivou. Srbija ima šansu da postane avangarda po pitanju kreiranja slobodnog informacionog društva - ona ne sme propustiti tu šansu - da umesto informaciono kontrolisanog društva postane informaciona oaza Evrope i sveta. Reakcije javnosti koje su usledile posle RATEL-ove odluke daju nade za takav ishod.     

10 RAZLOGA ZBOG KOJIH ĆU ISKORISTITI SVOJE ZAKONSKO PRAVO I UZETI LIČNU KARTU BEZ ČIPA

1Zato što znam da je i bez lične karte sa čipom moguće elektronski komunicirati i unaprediti državnu upravu i administraciju, kao i da ne sme biti bilo čije diskriminacije - nisam protiv modernizacije, ali jesam protiv manipulacije.2 Zato što znam da je lična karta sa kontaktnim čipom samo prelazno rešenje - sutra će to verovatno biti univerzalni dokument sa daljinskim očitavanjem, a prekosutra biočip pod kožom.3 Zato što u svetu postoji veliki otpor čipovanim ličnim dokumentima od strane ljudi koji misle svojom glavom i organizacija koje se bore za privatnost.4 Zato što i ubuduće želim privatnost novčanih transakcija - ne želim da se probudim u društvu u kome će ona nestati jer će se sve kupovati biometrijskom ličnom kartom zato što će finansijski lobiji smatrati da je to dobra ideja.5 Zato što ne želim da dajem podršku mafijaškim projektima u kojima je tehnička oprema za lične karte kupljena na nelegalan način novcem poreskih obveznika - ako popustim danas, sutra će se ponoviti isto.6 Zato što nas u najvećem broju slučajeva službenici MUP-a ne obaveštavaju na pošten način o našem pravu da imamo ili da nemamo ličnu kartu sa čipom.7 Zato što ne želim da budem maltretiran od strane nekog službenika ili policajca u slučaju da je čip na mojoj ličnoj karti kojim slučajem van funkcije.8 Zato što ne želim da imam identifikacioni dokument u čije podatke nemam stalni uvid.9 Zato što sam shvatio tehnokratske metode rada i razumem da je očuvanje današnjeg prava izbora da ne uzmem ličnu kartu sa čipom ključno za slobodno društvo u kome će sutra živeti moja deca.10 Zato što nisam oportunista, odgovoran sam član društva i razmišljam kritički, borim se slobodu izbora i za svoju i tuđu privatnost.Iskoristi svoje pravo - traži ličnu kartu bez čipa!Redakcija Pravoslavlja

PRIDRUŽI SE KAMPANjI - UMNOŽI I DELI!