Tain - vojnički hleb

PIROT - U Muzeju Ponišavlja u Pirotu već decenijama se ljubomorno čuva eksponat, po mnogo čemu jedinstven u Srbiji, a možda i u Evropi. Reč je o vojničkom hlebu - tainu, umešenom još daleke 1912. godine, u vreme kada su se nad Srbijom nadvili ratovi i beda.

Priče o hlebu ne bi bilo da nije Alekse Zdravkovića, pirotskog regruta i terzije, koji je uoči Prvog balkanskog rata, kao i mnogi njegovi vršnjaci, dobio poziv za mobilizaciju, da „spasava čast Srbije“.
Dugogodišnji direktor Muzeja Branislav Najdanović govorio je svojevremeno da je Aleksu pre nego što će krenuti u rat, majka zavetovala da nipošto ne pojede prvo sledovanje vojničkog hleba koji dobije u kasarni, već da vrati kući.

Verovala je da prvi vojnički hleb čuva vojnika, da na njega neće tane, ni geler. Uz hleb su obično išle i druge amajlije koje su se ušivale u šinjel i ostalu vojničku odeću.
Kada je Aleksa stigao u kasarnu i primio svoje prvo vojničko sledovanje taina, odmah je pao u iskušenje da ga proba, ali je odoleo i umesto njega pojeo ono što je poneo od kuće, pričao je svojevremeno Najdanović.
A onda su, jedna za drugom, krenule bitke. Sa tainom na dnu torbe, Aleksa je ratovao na jugu Srbije, u Makedoniji, a zatim je kroz kosmetske i albanske gudure dospeo do Krfa.
Sledi proboj Solunskog fronta, Kajmakčalan, Bitolj, Skoplje i, konačno, 1918. otadžbina Srbija.
Najdanović je pričao da je Zdravković amanet majke shvatio veoma ozbiljno i da je tain za njega istinski postao prava amajlija, u koju je verovao i koja ga je, kako je govorio za života, „svih onih godina čuvala“.
Aleksa Zdravković se posle šest godina ratovanja vratio kao narednik u svoj Pirot sa tainom u torbi, ovenčan brojnim odlikovanjima.
Zdravkovići su tain u jednoj drvenoj kutiji čuvali sve do kraja šezdesetih godina prošlog veka. Aleksa je svojim sinovima često pričao kako je sa drugovima, pre svakog juriša, ljubio taj buđavi hleb i opet ga vraćao u torbu. Nijednog momenta mu na pamet nije palo da prekrši majčin zavet i pojede ga. Amajlija je nadživela svog vlasnika, ali i mnoge u porodici Zdravković. Aleksa se posle ratovanja oženio i podigao četvoricu sinova i jednu kćerku. Jedno vreme je radio kao poštar, zatim terzija, a naprasno je umro 1941. godine, kada je bugarska okupaciona vojska ušla u Pirot.
Junak ove priče u Pirotu nema direktnih potomaka. Svi su se raselili ili poumirali. Jedine uspomene na njega su tain i pregršt medalja u muzeju. Krajem šezdesetih godina prošlog veka tain je, zajedno sa kutijom u kojem su ga čuvali Zdravkovićevi potomci, dospeo u pirotski Muzej, i to na nesvakidašnji način.
Tadašnji direktor Muzeja Ponišavlja Branko Najdanović je, u dogovoru sa direktorom Elektrodistribucije Predgragom Igićem, potomcima Alekse Zdravkovića obećao priključak za struju, pod uslovom da tain poklone Muzeju. Obećanje je ispunjeno, i od tada je stari vojnički hleb na sigurnom.
„Ovo je zaista jedan od naših najdražih eksponata o kome posebno brinemo“, kaže istoričarka u Muzeju Mila Savić.