Сведок страдалне српске повеснице

Ипак, уз помоћ Божју, са вером да ће све бити у реду, и страх може да се одагна, и на Косово и данас може да се стигне.

Из више разлога би било добро да што више људи данас посећује Косово. Да посведоче да су Срби, коју ту територију сматрају својом, да се надахну православним духом са његовог извора, у средњовековним светињама које чувају наш идентитет и историјско памћење, да пруже подршку преосталим Србима који својим животима сведоче да је то српска земља, да им материјално помогну, колико могу, и на крају да пренесу утиске другима.

Знамо сви да је тешко. Често на вестима чујемо да је нападнута српска породица, каменован аутобус, да су српска села ограђена жицом, да им је искључена струја, да се Срби крећу у пречнику од 500 метара, да манастире чувају до зуба наоружани војници... И материјална ситуација једног броја Срба је незавидна, помоћ је стална потреба. Лични доживљај допуњује такву слику. Почев од „границе“, у ствари административне линије која за нас не представља ништа више од пешачког прелаза, осећа се дух окупационог режима. То појачава пратња Косовске полицијске службе од зоне насељене Србима у Косовској Митровици до манастира. А пратња је симболична, кажу за њу да јој је задатак да посведочи ако дође до инцидента, а мало је вероватно да ће нешто да учини на конкретној заштити. Албанци сада не нападају аутобусе из Србије, али се са њима никад не зна. Довољно је да виде три подигнута прста или мајицу са натписом да је Косово српско, па да поставе барикаде или каменују возило. Због тога се путници саветују да не изазивају судбину и да се понашају са свешћу да су на окупираној територији, што није кукавичлук, већ паметно поступање. Не треба страдати улудо, већ бистро сагледавати ситуацију, чинити колико се може и чекати погодан тренутак, да се непријатељ „успава“, да се нешто у свету промени у нашу корист, и надасве да се ми као народ духовно пробудимо, и тада бити спреман за пресудни бој. До тада, борба је и стићи на Косово и својим присуством посведочити и себи и другима да је то српска земља, и ободрити друге да и они пођу истим стазама. Права борба, у којој најпре ваља да победимо, води се на духовном пољу. У првим редовима те борбе су манастири и народ који њима хита.

МОЛИТВА У ЊИХ ПРИСВАЈА РАЈ

Косово и Метохија већи део српске историје није било слободно. У свим смутним временима, од средњег века до данас, једина сила која стално чува свету земљу је војска у црним ризама, ратници без оружја, али надахнути Духом Светим, на првој линији одбране српског верског, културног и етничког простора.

Страдална судбина народа и светиња, као и њихова лепота, вековима је служила као надахнуће многим песницима и уметницима. Оно што је њих надахњивало, и данас буди емоције. Све што се погледа у Дечанима, изазива дивљење: архитектонски склад; Света Литургија и појање дечанских монаха; мошти светог краља Стефана Дечанског захваљујући којима манастир опстаје скоро 700 година; постојаност бројног братства које својим животима чува српску историју и идентитет, а молитвом призива Божју помоћ, да Србима да снаге да опстану, да се заблудели врате, непријатељи уразуме... Када се рајски сјај Дечана упореди са прљавштином непријатељских села и градова кроз коју се пролази на путу до манастира, стиче се утисак, јак као гранитна стена, да не можемо да изгубимо и да лепота већ побеђује. А када се кроз жице провучемо и стигнемо до Пећке патријаршије, изгледа да између ње и Дечана и нема ничег, да је то једно тело. Очи не примећују вароши и лица непријатеља, они су само тренутни тамни облак који ће развејати Сунце Божје правде. А у зеленилу патријаршијске порте оцртавају се зидови здања иза којих се, куд год да се окренемо, сусрећемо са светим моштима, што изазива недоумицу да ли смо на земљи или на небу. И није чудо што је песник, гледајући албанске насртаје на светиње, завапио: „Где да предигнем Пећаршију“? Куда са толиком историјом на једном месту, како се може избрисати оно што се десило? Многе значајне личности корачале су портом Патријаршије, бринући не само о својој пастви, већ и о свима нама који ћемо доћи после. Од св. Арсенија Сремца, средњовековних владара и патријараха, преко Арсенија ИИИ и Арсенија ИВ који одатле кренуше са народом ка северу, али са заветном мишљу да се једном врате, до патријарха Димитрија који је и званично вратио седиште Цркве тамо где је увек било и када званично није било - сви они својим постојањем сведоче чије је то место.

Сведок страдалне српске повеснице је и „тужна, свечана и бела“ српска краљица Симонида у централном делу Грачанице. Јасно је зашто је Ракић написао једну од најпотреснијих песама српске поезије:

Ископаше ти очи, лепа слико!

Вечери једне, на каменој плочи,

Знајући да га тад не види нико,

Арбанас ти је ножем избо очи!...

Достојанствена царска кћи и данас мирно подноси своју судбу, гледа нас и поручује да издржимо, као што је она издржавала вековима и још је ту. Њено присуство је и доказ немоћи наших непријатеља, којима за „борбу“ највише одговара амбијент мрака. Тако је било некада, када су се на већ отетој земљи силили над фреском, тако је и данас, када са подршком кнеза таме поново отимају. Али као што нису могли да униште Симониду, тако неће уништити ни оне који се поред ње моле пред олтарским дверима. Грачаница је и данас главно сабиралиште Срба, њихова утеха и стуб одбране који одолева свим притисцима и искушењима. Свети краљ Милутин, свети Стефан Дечански и други задужбинари косовских светиња, зидајући манастире мислили су и на нас. И захваљујући њиховим молитвама Срби опстају.

Свуда страни војници. Дошли као окупатори, али под утицајем светиња које обезбеђују преображавају се, постају нам пријатељи, а неки и браћа, у Христу крштени. Иако окупатори, Божјом промишљу су ту да заштите манастире у ове суморне дане, и за то заслужују поштовање. Бог може и од непријатеља да створи пријатеља.




ПОРАЗ ИЛИ ПОБЕДА?

И поред скоро јединственог (питање је колико искреног) става политичара да треба да се очува Косово и Метохија, у обичном народу влада велика доза песимизма. Поведени медијском пропагандом која се добро калеми на охладнела срца, многи мисле да смо поражени, да је све готово, да је сила која подржава наше непријатеље толико јака да не можемо никако да јој се супротставимо. Последице атеистичког васпитања данас су највидљивије на примеру односа Срба према Косову, јер без разумевања Новог завета не може да се разуме ни Косовски завет. Оптерећени размишљањима о пролазним материјалним добрима, на челу са људима који воде политику царства земаљскога, многи Срби не могу да схвате небеску философију и духовни значај земље божурова. Проводе дане у заблуди не разумевајући да је све овоземаљско привремено и пропадљиво, да је свака сила осуђена да нестане и да ће и ова данашња сутра постати само лекција у уџбеницима историје, наставак многих прича о злоделима завојевача из најтамнијих дана прошлости. Биће опомена неким будућим генерацијама, као што је данас опомена Турско царство чији су војници стотинама година газили српско Косово, али су једног дана морали да оду. За разлику од тих времена, нама данас прети друга опасност - што немамо ону снагу духа коју су наши преци имали, којима црна свакодневица није могла да уништи веру у боље сутра, у победу добра и у крајње васкрсење. Они су били физички окупирани, али духом слободни. Данас је много Срба физички слободно, али под окупацијом туђинског духа, и оно што је очувало наше претке потпуно им је непознато. Та слабост духа једино може да буде узрок пораза, а пораз је ако се одрекнемо сопственог бића, ако заборавимо своје порекло, ако само и помислимо да Косово није српско.

Богу хвала, има Срба који и данас воде битку на истоветан начин на који је то чинио свети кнез Лазар, и у тој бици побеђују, и тако ће бити све док буде било православних Срба. Сама борба за Косово је победа. Свака Литургија у Дечанима је победа. Победа је и молитва, и покајање, и причешће, и промена живота набоље, и служба Богу и роду на свим пољима и у свим условима. Победа је и отићи на Косово и посведочити истину. И сви они који имају неку сумњу да ли је Косово српско или не, да ли су окупатори толико моћни да им не можемо ништа, да ли је вредно борити се или је вредније препустити се само материјалним уживањима... сви они треба да оду на Косово данас. Тамо ће им се, на првој линији одбране, разбистрити мисли, мирис дечанског тамјана развејаће им црне слутње, осетиће снагу благослова светог краља. Схватиће: остаће наше!