Новине
српске Патријаршије
бр: 1226

15.4.2018.

Пре неколико дана, на Дневнику РТС, на са­ мом крају, тамо негде пред временску прог­нозу, са пажњом гледам репортажу. Тема ре­портаже је била: „Ко су узори (идоли) наше деце“. Интересантан прилог. Једна девојчица, средњошколског узраста, каже да јој је узор професорка географије. Другој девојчици је узор професорка хемије. Црномањасти дечко каже да му је узор Но­вак Ђоковић, а девојчици са наочарима омиљени узор је Десанка Максимовић. Момчић, са поду­жом косом, је био оригиналан, рекавши: „За узор бих могао да издвојим мог оца. У њему видим све вредности које су за мене битне. Породица, љубав, поштење.“
„Оно што примећујемо у задње време“ – надовезује се школски педагог – „јесте да су деца све ви­ше окренута томе да траже узоре у самој породици. То су маме, тате, рођаци који су виспрени и снала­жљиви. Они се боре за живот и својој деци обезбе­ђују најбоље услове.“ На изјаву педагога надовезује се аутор прилога, рекавши: „Сходно интересовањи­ма, средњошколци виде своје узоре у научницима и људима који су учинили много за човечанство.“ Затим се на екрану појављује плавокоси дечак који каже да би за узор изабрао Михајла Петровића Аласа, јер је он допринео пуно на пољу науке; а други дечак, за њим, одмах почиње да набраја као узоре Ајнштајна, Њутна и Галилеја. Исти дечко заврша­ ва своје ТВ излагање рекавши да су спортисти они који су узори младим људима, зато што су они про­мотери здравог живота. Поново се убацује аутор прилога и каже: „Спортисти су, према последњим истраживањима Института за психологију Фило­зофског факултета у Београду, узори за половину младих, а политичари за само 3%.“
Пред сам крај прилога, један младић вели да за њега постоји више особа које покривају различите аспекте његовог живота, а девојчица, на моје опште изненађење, после њега додаје: „Ја сам Господ Бог твој; немој имати других богова осим Мене. Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити!“
Школски педагог примећује да млади, у основи, желе доброту, искреност; да могу да имају повере­ње; да пруже пажњу и да је добију. Тако се померамо са те границе узора у нечему што је заиста иде­ал, а што се раније макар сматрало врло важним. Новинарка завршава прилог рекавши: „Естрадне личности, блогери, тзв. јутјубери, јесу популарни код млађе генерације...“
Овде већ престајем да слушам прилог и почињем да размишљам о девојчици која је, ни мање ни ви­ ше, а као из топа, издекламовала прве две Божије заповести. Одмах сам помислио: Браво за вероу­ читеље! Касније размишљам, од седам испитаних само један је рекао (ин)директно да верује у Бога. То му дође да од 100% испитаних, само 14,29% ве­ рује у Бога. Вероватно је било још ђака који су део ове репортаже, али због временске ограничености Дневника нису пуштени у програм.
Ова кратка репортажа није меродавна и не го­ вори о тачном проценту или, можда, успеху или неуспеху верске наставе, али је добар основ за раз­ мишљање о нашој деци и њиховим узорима, као и о систему образовања.
Данас се знање младих умножава великом бр­ зином, међутим, напредак науке и технологије не иде руку под руку са моралним и духовним умно­ жавањем, тј. развојем. Данашњи модел цивилиза­ ције, каже А. Рогозјански, је по својој суштини не­ Реч-две уз насловну страну... Наша вертикална компонента „Образовање данас не рефлектује и не емитује вредности као оријентацију у вођењу доброг живота. Васпитање нема за циљ да развија слободу и одговорност. Зар смисао знања и образовања није у обликовању душе, у узрастању личности, у буђењу савести?“ Он оставља човека на најпримитивнијем нивоу његове душе. Оштро сасеца личност на њену емпиријску датост. Изједначава индивидуалност са егоцентричним „ја“. Сугерише илузију утехе спољашњим прогресом уместо унутрашњег прео­ бражаја. Није ни чудо онда ко су и какви су узори данашње омладине.
Уз дужно поштовање према поменутим научницима и истакнутим уметницима и спортистима, али у списку узора и идола налазе се и „естрадне личности, блогери, тј. тзв. јутјубери“.
Идоли или узори? Професор др Зоран Миливоје­ вић за Политику каже да су узори важни за развој личности, нарочито у детињству и младалаштву, тако да за њима постоји психолошка потреба. Изабрати неку особу за узор значи усвојити вредности за које се та особа залаже. Имати узор у неко­ ме подразумева и жељу да се једном постане исти такав. Без узора нема процеса поистовећивања, идентификације са другим, који је толико важан за изградњу нечијег „ја“. За разлику од имања узора, идоли пасивизирају и спречавају развој личности јер обожавалац зна да никада не може да постане исти као предмет његовог обожавања. Зато, као одрасли, преиспитајмо своје идоле из младости, а, као родитељи, помозимо деци да на свет гледају реалистично; да почну да разликују имиџ, који не­ ко о себи намеће, од стварности.
Помозимо младима да својим личним приме ром, а по угледу на Христа, постанемо више битни у њиховим животима од безвредних идола и сумњивих узора. Мењајмо однос према Богу и према ближњима као и наш однос према животној среди ни. Нека та духовна промена, тај преображај буде унутрашњи, искрен, и Богу и заповестима веран, а не илузија утехе спољашњег напретка. Будимо си­ гурни да рехуманизација неће спасити човечанство, већ нова христијанизација и повратак Цркви. Потребно је поново представити ону вертикалну компоненту, а то је тежња човека ка својем најбољем, тј. духовном „ја“.
Вратимо се на изјаву девојчице из горе наведене репортаже. Сећајмо се Божијих заповести и трудимо се да живимо по њима. Ја сам Господ Бог твој; немој имати других богова осим Мене. Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити.
У овом броју вашу пажњу усмеравамо на нову рубрику – Са распетог Косова – у којој нудимо увид у непрекидно страдање Цркве на Косову и Мето­ хији из пера блажене успомене Патријарха српског Павла – кроз одломке из његових извештаја Св. Синоду. Вашој пажњи препоручујемо и осврт о. др Владимира Вукашиновића на текст о Светом Николај у Велимировићу недавно објављен у листу Данас, као и текст о богословском изразу оца Јустина Поповића из пера др Ксеније Кончаревић. У нови нама Српске Патријаршије од 15. априла 2018. године читаоцима доносимо три разговора – са Архм. Доротејом Форшнером, православним монахом из Шведске, затим са антропологом Бојаном Јовановићем (о његовој новој књизи и антропологији зла), те са мати Макаријом Соколичком – у тексту посвећеном успомени на Вл. Данила Крстића.
Поред тога, у овом броју Православља о Свештеномученику Недељку Раковичком као борцу за ве­ ронауку пише ђакон Александар Аздејковић, а о питању редовног причешћивања у Предању Цркве пише о. др Бобан Димитријевић. Текст о најстаријим сведочанствима христијанизације Илири­ ка прилаже Драган Петровић, а о медијској слици Православља пише Александар Арсенин... О Страдању земунског пароха Бранка Пауновића 1916. године пише Милош Матијевић, а приказ књиге академика Динка Давидова (Огрешења) потписује прота Велибор Џомић... До следећег броја, Главни и одговорни уредник