Васкрс у литургијској години




Васкрсење је пројава бескрајнога Живота у свету којим потпуно господари време, а стога и смрт. Онај који васкрсне из мртвих више не умире. У овом нашем свету, а не негде другде, не у неком свету који ми уопште не познајемо, већ управо у нашем свету, једнога јутра појављује се Неко Ко је изнад смрти, а Ко ипак јесте у нашем времену. Овај смисао Христовога Васкрсења, ова велика радост јесте средишња тема Хришћанства и сачувана је у свој својој чистоти у Православној Цркви. Истину говоре они који кажу да стварна средишња тема Православља, средиште свеколиког православног искуства, одређујући оквир свега осталог [у Православљу] јесте – Васкрсење Христово.

То Средиште, тај Дан који осмишљава све дане и, стога, свеколико време јесте ово годишње празновање Христовога Васкрсења на дан Васкрса. Васкрс је увек крај и увек почетак. Ми свагда живимо после Васкрса и ми се свагда крећемо ка Васкрсу. Васкрс је хришћански празник који је почео да се празнује најраније. Читав тон и смисао литургијскога живота у Цркви садржи се у Васкрсу, заједно са периодом од идућих педесет дана, који врхуни у празнику Педесетнице, празнику Силаска Духа Светога на Апостоле. Ово јединствено празновање Васкрса зрцали сваке недеље у хришћанској Недељи, коју ми на руском и називамо “воскресенье” [дан Васкрсења]. Ако само накратко прочитате текстове недељног јутрења, схватићете, ма колико вам то изгледало чудно, да ми сваке недеље имамо уствари “мали Васкрс”. Кажем “мали Васкрс”, али то је заправо “Велики Васкрс”. Сваке недеље Црква изнова долази до истог средишњег искуства: “Васкрсење Христово видевши…”. Сваке суботње вечери, када свештеник, пошто је прочитао васкрсно Евангелије, изнесе Евангелије из олтара на средину храма [на налоњ, ради цвеливања], објављује се иста основна чињеница наше хришћанске вере: “Христос васкрсе!”. Св. ап. Павле каже: “Ако Христос није васкрсао, узадлуд је вера наша” (1Кор 15, 17), јер онда више немамо у шта да верујемо. Васкрс је стварно средиште и ми можемо да појмимо читаву литургијску годину једино у односу на Васкрс као крај сваког природног времена и почетак “новога времена” у коме треба да живимо као Хришћани. Ако отворите црквени календар, наћи ћете да се све наше недеље називају “недељама по Педесетници”, а да је сама Педесетница педесет дана после Васкрса. Педесетница је испуњење Васкрса. Христос се вазнео на Небеса и ниспослао Духа Светога на земљу. Ниспослањем Свога Духа Светога, Он је установио нову заједницу, нови сабор људи чији живот, иако и даље јесте у овоме свету и премда људи настављају да живе животом света, задобија нови смисао.

Овај нови смисао долази непосредно од Христовога Васкрсења. Више нисмо људи који живе у времену као у некаквом бесмисленом процесу, у коме најпре остаримо а који се, потом, завршава нашим нестанком. Нама није дарован само нови смисао живота, већ за нас и сама смрт задобија нови смисао. У васкршњем тропару певамо: “Смрћу смрт уништи”. Ми не кажемо да је Он смрт уништио Васкрсењем, већ – смрћу. Хришћанин се и даље суочава са смрћу као са распадањем тела и са крајем. Па, ипак, у Христу, у Цркви, због Васкрса, због Педесетнице, смрт више није само крај, већ, такође, и почетак. Смрт више није бесмислени догађај који, онда, обесмишљава читав живот. Смрт сада значи учазак у Васкрс Господњи.

Ово је основни тон, основна мелодија литургијске године Хришћанске Цркве. Хришћанство је, пре свега, објављење Христовога Васкрсења у овоме свету. Православна духовност је, по свом унутарњем садржају, пасхална духовност. Стварни садржај црквенога живота је – радост. Говоримо о празницима: празник је израз радости Хришћанства.

Једина стварна ствар, нарочито у дечијем свету, коју дете лако прихвата, јесте управо радост. Претворили смо наше Хришћанство у нешто тако “одрасло”, тако озбиљно, тако тужно, тако свечано да смо га готово у потпуности испразнили од те радости. А Сам Христос је рекао: “Ако не постанете као деца, нећете ући у Царство Божије” (Мт 18, 3). Постати као дете у смислу у коме је то Христос мислио значи: бити кадар за ону духовну радост за коју су “одрасли” готово у потпуности некадри; и још значи: ући у заједничење са стварима, са природом, са другим људима, без сумње страха или фрустрације.

Често користимо појам “благодат”. Али, шта је то благодат? Charisma на јелинском значи не само “добри дар” (благодат) већ и – радост. “И даћу вам радост коју нико неће узети од вас…” (Јн 16, 22). Ово наглашавам управо због тога што сам сигуран да, ако постоји порука коју треба да пренесемо нашем народу, онда то јесте порука порука васкршње радости која врхуни у васкршњој ноћи. Када стојимо пред дверима храма и када свештеник каже – “Христос васкрсе!”, ноћ, по речима Св. Григорија из Нисе, постаје “светлија од дана”. То је тајанствена сила и стварни корен хришћанског искуства. И ми једино у светлу ове Радости можемо да појмимо све остало (у Хришћанству).

(Из књиге протојереја Александра Шмемана “Наш живот у Христу, Христов живот у нама”, Образ светачки, Београд, 2007, стр. 106-108)



Редакција: +381 11 30–25–116
Претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113
e–mail: pravoslavlje@spc.rs – редакција и pretplata@spc.rs – претплата




Почетна страна
Уредништво
О страници
О новинама
Сарадници
Претплата
Контакт
АРХИВА

Православље – новине Српске Патријаршије излазе са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Православље издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Главни и одговорни уредник је протођакон др Дамјан С. Божић. Први број Православља изашао је 15. априла 1967. године. Новина излази сваког првог и петнаестог у месецу, за јануар и август двоброј. Годишња претплата за нашу земљу је 1700 динара, полугодишња 850. Појединачни примерак Православља кошта 90 динара. Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске Патријаршије, Краља Петра 5, или на текући рачун, а о начину претплате можете се информисати путем телефона: Редакција: +381 11 30–25–116, Претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113, e–mail: pravoslavlje@spc.rs – редакција и pretplata@spc.rs – претплата.