Свети Јован Златоуст о вери жене Самарјанке




Каква усрдност и благоразумност! Она је дошла да наточи воде, али чим је нашла прави извор, одмах је оставила чулни извор, учећи нас тим малим примером да кад слушамо о духовним стварима, треба презрети текуће бриге и не мислити о њима. Жена је у томе случају учинила што и апостоли, па и више од њих. Они су остављали своје мреже кад су били позвани, а она је добровољно, без икаквог упуства, напустила водонос (крчаг), и пуна радости, отишла да објави спасоносну новост.

Она не призива једног по једног као Андреј и Филип, него узбуђује цео град и приводи Христу мноштво народа. Како су благоразумне њене речи! Она није рекла: „Ходите да видите Христа“, него је привукла људе показујући им оно чиме је и она сама била пробуђена у Христу. Није се стидела рећи: „Који ми каза све што сам учинила“, иако је то могла и друкчије казати; примера ради: „Ходите да видите прозорљивца“. Када се душа распали божанственим огњем, онда не обрћа пажњу ни на шта земно, ни на приговоре, ни на стид; заузета је само једним, а то је пламеном који је прожима. „Да није то Христос?“ Колико је мудра ова жена! Она није хтела да тврди о Њему непосредно, али није ни прећутала, – није хтела да им намеће своје мишљење, него је желела да Га и они чују, и да постану њени једномишљеници. Иако Христос није разобличио цео њен живот, по ономе што је рекао, она је ипак схватила све своје грехе. Несумњиво она је знала, да чим пробају воду са живог извора, осетиће што и она сама. Да је уместо ње било неко лице више телесно, оно би сакрило заслужене прекоре, али она показује и ружи свој живот пред свима, како би их све привукла и обратила Христу.

Треба и ми да подражавамо ту жену, и да се за своје грехе не постидимо од људи, него да се постидимо више од Бога, који види сва наша дела, и у будућем веку показаће све који се не покају. Јер, ми радимо обрнуто: не бојимо се Онога који ће нам судити, а бојимо се људи који нам ништа не могу учинити (да не изгубимо поштовање). Али чега се бојимо то ће нас и постићи као казна. Ко се сад чува само да се не постиди пред људима, а не стиди се урадити некорисно пред свевидећим Богом, нити хоће да се покаје и исправи, он ће у будућем веку бити показан не једном човеку, него целој васељени. Сада можемо да сакријемо грехе од људи, али на Великом суду не можемо ништа сакрити, све ће бити откривено и показано, и нама, и милионима сведока, и стихијама. „Ако ми ћутимо, камење ће проговорити“, сведочећи против нас. Тада ће нам судија рећи: „Ја вас не осуђујем, него вас осуђују ваша дела, осуђују вас све творевине, видите ли колико има сведока!“ Тада се не можемо појавити пред Господом ни са покајањем, ни са молитвом; то ће бити као дечије забаве, које у биле дате у времену да се људи врате чистоти детињства.

Само кратко време одстојала је Самарјанка пред Господом, и толику је благодат осетила – благодат чисто апостолску. Када је отишла да објави пришествије (долазак) Господње, није се постидела ни своје слабости, нити се бојала отпора код својих суграђана. Она је била „пророк“ у свом рођеном месту, јер је „прорицала и проповедала“ против саме себе. Она је радник од првога часа. Она је орач који се не осврће да види шта је раније било, и шта не може бити. Она је заборавила на своју прошлост мислећи на дело Господње. Оставила је своје мртве,тојест дела недостојна живота и спасења, и почела је да ради за живе, то јест да спроводи животворне речи Господње. Она је пробуђена из греховног сна, као грешница, и како је пробуђена и позвана, тако је наставила да дела. Није заборавила ко је она, а ко је Господ Израиљев. Почела је од првог блаженства, од смирења, збацивши греховно бреме и видећи добро своју немоћ.

А зашто фарисеји и књижевници нису примили од Господа благодат ни тако, ни никако? Зато што је срце њихово било пуно греха и пакости. Пакост је освештање греха. Фарисеји су сматрали себе за велике људе, мислећи да што они чине за Бога, то нико не може да чини. Величали су своја дела, а са својим делима и себе. Сматрали су да они знају све законе Божије, и да су они велики богаташи. И тако занети уображењем, они су просто били пијани. Јер, да су они иоле били људи од закона, они би се решили да бар један једини пут саслушају Господа са пажњом. Господ ниједно место из Старог Завета није остављао нејасним, а они су запињали и спотицали се о најмање пророчанство, које је за њих морало бити нејасно. Али њихова луда брзоплетост их натера, па што год не знају из Светога Писма, они то не преписују свом незнању, него одмах стану пребацивати Господу: „Како ти велиш да је тако, а не видиш да ми тврдимо друкчије“. Они се дохвате једног правила да га исповеде, а не виде колико им других правила измиче испред очију и испред разума.

Самарјанка је пример како треба служити Господу, а фарисеји су пример како не треба служити себи.Оваплоћени Господ је благодарио Оцу што даје мудрост просвећења малима и простима. Бог је даје свима, али код светских мудраца она не може да има успеха. То су зрна која падну на пут, на пролазно место, не место где је светска мудрост направила себи пролаза. Фарисеји су искварили своју памет. Замишљали су да нешто знају. Тако искваре своју памет и световњаци: Они нешто виде и чују, па онда то мало мртворођенче проширују на цео свет. Запамте неко правило, и постану глуви за Божији закон. Виде неку ситницу од многобројних дела Бпжијих, и одмах уобразе да су видели сва дела Божија.

Мудровали су људи од вјкада, и правили су се да знају: у старом Мисиру, у старој Грчкој, у старој Персији, у старој Халдеји, у старој Индији, свуда су подизане вавилонске куле од људске сујете. Али где нема истине, ту нема ни живота. Што једна сујета направи, то друга сујета разруши. – Будимо као Самарјанка!

Хришћанска заједница, превод жичког монаха Јакова (Арсовића), мај 1934, бр. 5



Редакција: +381 11 30–25–116
Претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113
e–mail: pravoslavlje@spc.rs – редакција и pretplata@spc.rs – претплата




Почетна страна
Уредништво
О страници
О новинама
Сарадници
Претплата
Контакт
АРХИВА

Православље – новине Српске Патријаршије излазе са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Православље издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Главни и одговорни уредник је протођакон др Дамјан С. Божић. Први број Православља изашао је 15. априла 1967. године. Новина излази сваког првог и петнаестог у месецу, за јануар и август двоброј. Годишња претплата за нашу земљу је 1700 динара, полугодишња 850. Појединачни примерак Православља кошта 90 динара. Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске Патријаршије, Краља Петра 5, или на текући рачун, а о начину претплате можете се информисати путем телефона: Редакција: +381 11 30–25–116, Претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113, e–mail: pravoslavlje@spc.rs – редакција и pretplata@spc.rs – претплата.