Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења и љубави Христове




У светом Василију Острошком Чудотворцу Господ Исус Христос је све и сва, и Он (Богочовек) вековима у манастиру Острог објављује чуда кроз светитељево прослављено тело. И у животу св. Василија, као и у животу сваког светитеља Божијег, постоје две равни, земаљска коју ћемо детаљније описати, и раван небеска коју можемо више наслућивати. Раван размерно кратког земаљског трајања, подвизавања и архијерејског служења св. Василија најдубље је прожета јеванђељским опитом и размерно нам је добро позната. Друга, раван вечности, са које он и данас делујући с људима свакодневно дописује и продужава свој чудотворачки животопис, открива нам се просевима чудотворства.

Василије Јовановић био је родом из Попова Поља (села) у Херцеговини. Не зна се тачна година рођења. По житију у саставу рукописне књиге из 1852/53, која је нестала, острошки калуђери су причали да је рођен 28. децембра 1610. године, а да му је рођено име било Стојан. Васпитан у духу побожности својих побожних родитеља, Стојан још као дечак одлази у манастир Тврдош, где прима свети чин монашки и добија име великог јерарха Цркве – светог Василија Великог. У поменутом житију додаје се да је био ђак старца Серафима у манастиру Завала, пре пострижења у Тврдошу. Као млад калуђер, боравио је у Цетињском манастиру за време Митрополита Мардарија Коренћанина. Када је Мардарије, насевши римској пропаганди, почео да измишља клевете на младог подвижника, да би избегао сва та злобљења и сплеткарења, Василије се уклонио.

Вративши се у манастир Тврдош, исцрпљен и жалостан, ускоро постаје архимандрит. Путује у Свету Гору, а затим у Русију. Долази са пуно дарова добијених од рускога народа и царског двора. Затим наставља да се подвизава сагледајући све невоље свог народа. Као духовник обилазио је херцеговачка места (села), где је тешио народ у невољама и проповедао Јеванђеље Христово. Окупљао је децу и учио их писмености и Божијем закону. Осим тога, трудио се на поправљању храмова, што је турска власт забрањивала.

Овај свети Божији угодник био је због мржње непријатеља принуђен да пође у Свету Гору. Најпре се јавио тадашњем Патријарху Пајсију Јањевцу, који га посаветује да се врати у Херцеговину. После једногодишњег боравка у Хиландару то је и учинио, а на Преображење 1638. био је хиротонисан за епископа.

У врло младој епархији наставио је апостолски ревносно да надгледа паству. Главно оружје му је била Реч Божија и молитва. „У то време западна Херцеговина била је изложена најтежим невољама. Ратне страхоте, наметљива активност агената западних сила и папских легата, загорчавале су живот Митрополиту“, кога И. Руварац с правом назива „захумским“ Митрополитом, јер је у духу Пајсијевих настојања да се у народу оживи сећање на славну прошлост, Митрополит Василије први од херцеговачких архијереја поново узео титулу „захумски“ Митрополит, која је већ поодавно била замењена титулом „херцеговачки“, откако је старо име Хум и Захумље било замењено именом Херцеговина. Свети Василије истиче се као енергични и одушевљени бранилац православне вере против римске пропаганде. Услед прогонства, он напушта епархију и одлази пећком Патријарху. Саслушавши га, патријарх Гаврило Рајић (1648-1656) га саветује да постане Митрополит источне Херцеговине. Свети Василије прихвата, и од 1651. управља црквом све Херцеговине, једно време из манастира Тврдоша, а затим коначно прелази у нову Митрополију. У Попима код Оногошта (Никшић) гради цркву и конаке где одређује да ће јој бити седиште.

У то време Турци су отпочели да још више муче народ и пљачкају и одводе у ропство. Свети Василије такође је имао тешка искушења као и пре, и због грешних пакости био је принуђен да се исели 1656. Уз то, ни сам због својих изразитих аскетских склоности није био задовољан животом у овој новој и удобној резиденцији. Осећао је потребу за пустињом и самоћом. Још од раније је познавао планину Острог, која је одувек привлачила подвижнике. Пронашао је на Острогу погодно место које му је и постало митрополитска резиденција и испосница, где се одаје посту и молитви. Према казивању архимандрита Никодима Раичевића, св. Василије је управљао епархијом из Острога петнаест година. Подвизавајући се са испосницима обнавља манастир који постаје духовни расадник не само верског у ужем смислу већ и целокупног духовног живота у околном народу. О њему као о духовној и националној кули Његош пева:

„Виђесте ли чудо и знаменије,

Кад се двије муње прекрстише?

Једна сину од Кома к Ловћену,

Друга сину од Скадра к Острогу.“

С благословом Митрополита Василија, подигнута је 1665. и живописана 1667. пећинска црква посвећена светом Крсту. Испод ње урађена је црква Ваведења Пресвете Богородице, чији се постанак не може тачно датирати.

Затим је св. Василије купио земљу за издржавање манастира и његовог братства и, најзад, за игумана поставио Исаију, унука преподобног Исаије.

Иако се сам строго и без поштеде подвизавао и проводио време претежно у манастиру, св. Василије одлази и у народ, учи га и дели са њим страдање као прави пастир. Његове поуке Господ је потрвђивао различитим чудесима, тешећи своја чеда у невољама. Овај угодник Божији заиста је био „земаљски анђео и небески човек и личио је на ружу међу трњем. Телом је био сув, а лицем жут као восак, а сав беше храм Пресветога Духа“.

После изградње Острога 1667. св. Василије одлази у Пећ и подноси извештај о епархији и тешкоћама у манастиру. Обавестио је Патријарха о многим крађама и злобљењима на рачун калуђера. Онима који су поткрадали манастир прорекао је погибао, што се и испунило,

Уверавајући се у узвишеност његовог испосничког живота, народ је Митрополита Василија почео сматрати Светим. Неуморан у подвизима молитве, поста и физичког труда и рада, као и многобројних брига за земаљска и небеска добра своје пастве, Светитељ Острошки достиже полако и до краја свог земаљског живота. Пред саму смрт обнавља црквицу св. Ђорђа у манастиру Хиландар. 29. априла 1971. „Представи се светопочивши владика Захумски и Скендерски…“. По предању упокојио се на месту где данас расте винова лоза у камену, изнад конака, југозападно од пећине, а сахрањен је испод црквице светога Ваведења.

На гроб св. Василија Острошког долазио је народ као и за време његовог живота, који смо у кратким потезима изнели. Али, Господ није дозволио да Његов светац види труљење: „На гробу се почеше дешавати многобројна чуда, која ни до данас у Острогу не престају. Седам година после упокојења (1678) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира св. Лука у Жупи код Никшића, Игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Од тада па до данас, народ непрестано иде на поклоњење светим моштима, да се помоли Светом и нађе утеху.“

„Св. Василије је, дакле, као архијереј мудро управљао црквом и народом у најтеже доба наше историје, идући стопама светога Саве. У тим мучним временима он нам је очувао светосавску веру, обичаје и националну свест. Ми ћемо се пак светитељу Христовом одужити ако настојимо да следујемо његовом примеру у једном времену по много чему сличном добу у коме је он добар рат ратовао, трку свршио и веру одржао.“

Епископ Јован (Пурић)



Редакција: +381 11 30–25–116
Претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113
e–mail: pravoslavlje@spc.rs – редакција и pretplata@spc.rs – претплата




Почетна страна
Уредништво
О страници
О новинама
Сарадници
Претплата
Контакт
АРХИВА

Православље – новине Српске Патријаршије излазе са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Православље издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Главни и одговорни уредник је протођакон др Дамјан С. Божић. Први број Православља изашао је 15. априла 1967. године. Новина излази сваког првог и петнаестог у месецу, за јануар и август двоброј. Годишња претплата за нашу земљу је 1700 динара, полугодишња 850. Појединачни примерак Православља кошта 90 динара. Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске Патријаршије, Краља Петра 5, или на текући рачун, а о начину претплате можете се информисати путем телефона: Редакција: +381 11 30–25–116, Претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113, e–mail: pravoslavlje@spc.rs – редакција и pretplata@spc.rs – претплата.