Навршила се двадесет и једна година од битке на Кошарама




Тачно пре двадесет и једну годину, 9. априла 1999. године, у јеку НАТО агресије на СР Југославију, почела је битка на Кошарама. Овог пута годишњица битке, коју је време сврстало у ранг славних борби из претходних ратова, обележава се у ванредном стању, проглашеном због пандемије вируса корона, а редакција „Православљаˮ тим поводом доноси следећи прилог.

Дана 9. Априла прије 21 годину око 1500 припадника тзв. ОВК-а, уз подршку албанске артиљерије, НАТО авијације, рано ујутро напало је рејон карауле Кошаре на југословенско-албанској граници, на фронту ширине неколико километара.

Нешто више од 100 припадника граничних јединица Војске Југославије борило се против више од хиљаду терориста такозване ОВК којима је циљ био да се раздвајањем и разбијањем јединица Војске Југославије између Ђаковице и Пећи, споје са снагама у Метохији. Највећи дио Војске Југославије на Кошарама чинили су војници на редовном одслужењу војног рока, од 19 до 20 година.

Битка на југословенско-албанској граници трајала је 67 дана, током које је погинуло 108 војника. Рањено их је више од 250. Тадашњи југословенски војници иако у знатно мањем броју, успјели су да се одупру непријатељу.

О славној бици на караули Кошаре на Паштрику, коју многи упоређују са Косовском битком, за васељенски Радио Светигору прошле године је говорио Томислав Рачић Пламен, који је прошао пакао карауле Кошаре, а у воду, на чијем челу је био, нико није смртно страдао. Водник Рачић свједочи о болу и рани које је на души оставио губитак сваког саборца, о томе како су му се на караули Кошаре придружили и отац и рођени брат, како је ухватио једног војника тзв. ОВК, као и о томе зашто се о овој славној бици данас мало говори и како живе хероји са Кошара.

Разговор са водником Томиславом Рачићем

– Живи сте свједок пакла Кошара који сте прошли заједно са тим младићима од момента када се рат ,,кувао“ 1998. до 23. априла 1999. када је караула Кошаре пала.

Рат на Космету је, у ствари почео још марта 1998. године али је један од највећих напада почео 30. септембра када је патрола Војске Југославије упала у засједу шиптарских терориста Агима Рамаданија који је касније и погинуо на Кошарама Тада је погинуло пет војника карауле. 23. марта објављено је ратно стање у СРЈ док је бомбардовање наше земље почело дан касније, 24. марта. Прва крстарећа ракета пала је управо на Црну Гору у 19:45 часова.

Деветог априла 1999. године нападнута је караула Кошаре, коју је тада бранило свега 117 војника и 6 подофицира, од стране око 2000 терориста. Већ сјутрадан10. априла, без скоро икаквог појачања, караула Кошаре као објекат је пала, али је сам рејон одбране задржан. Војска се повукла неких 600-700 метара у дубину територије на резервне положаје из разлога што није било ни допуне муниције нити средстава везе. Самим тим, по свакој тактичкој и другој борбеној употреби, морало је да услиједи повлачење Војске Југославије односно првих борбених редова на другу одбрамбену линију, која је задржана до краја рата односно до самог повлачења читаве ВЈ са Космета. У бици на Кошарама погинуло је 108 војника. Да не би било забуне, прва два дана је караулу Кошаре бранило 117 војника и 6 подофицира, док је до краја рата на цијелом том рејону било распоређено око 2000 војника. Од тих 2000 војника је погинуло 108, да не схватите да је од оних првих 117 војника погинуло 108. Говорим о рејону одбране Кошара, сада не говоримо о Паштрику и осталим мјестима гдје се бранила Србија, односно тадашња СРЈ.

– Молимо Вас да са нама подијелите своја сјећања на те ратне дане у рејону одбране Кошара. Тада сте заробили и терористу тзв. ОВК?

Било је то 14. априла када сам са двојицом војника кренуо према оближњем потоку да наточимо воду. Иако сам хтио да идем сам, они су жељели, а и Бог је тако хтио, да и они крену са мном. Војници су први угледали терористу, питање је да ли бих га ја, да сам сам кренуо уопште и видио јер сам био кренут леђима према њему док сам точио воду. Поток је некако требало прекорачити, самим тим окренути леђа непријатељској страни, да би се наточила чиста вода. Моји војници су га примијетили. Када сам се окренуо видио сам да држи пушку према земљи јер смо ми већ окренули пушке према њему. У почетку нисмо знали ко је. Дјеловао ми је као један од наших војника по грађи и висини, зато сам му рекао да крене према нама да га ту не би скинуо неки снајпер јер је са непријатељске стране било доста снајпериста. Он је кретао па стајао, па сам ја опет поновио ту исту наредбу да крене према нама. Тек кад се приближио на неких педесетак метара од нас, примијетили смо да је његова униформа тотално другачија од наше и да је у ствари, у питању терориста. Разоружали смо га, претресли и одвели у нашу чету, односно гранични батаљон. Касније смо га испитали, шта, како, гдје одакле, одакле је дошао, колико их је било, гдје су кренули први напади, гдје су имали обуку? Иначе, био је ,,шака јада“ од човјека, мршав, висок и страшно уплашен. Да ли је он бјежао од својих- не знам, али знам да је сам дошао до наших положаја. Није говорио течно српски. Био је из Вучитрна а живио у Швајцарској. Рекао је: ,,Моји су се убили“, вјероватно мислећи да каже да су његови погинули од минобацачких мина и граната и ко зна чега већ. Ја сам-рекао је- кренуо па гдје стигнем. Одговорили смо му да је стигао у праве руке. Према њему смо поступали онако како налажу правила ратовања да се поступа према ратном заробљенику. Добио је и цигарету, воду… Након испитивања предат је органима безбједности Војне полиције у Ђаковици. Шта се након тога дешавало с њим ја не знам али сам касније чуо да је замијењен у размјени између заробљеника Српске војске, којих је било врло мало. Лично нисам чуо да је иједан наш војник заробљен у нашем рејону али је у том цијелом рату сигурно негдје било и наших заробљеника, тако да је размијењен. Шта се даље с њим дешавало, то не знам.

– Шиптари Кошаре славе као своју велику побједу, иако не знамо да нису мрднули даље од Кошара за вријеме цијелог рата.

Они славе ту побједу као да су узели не знам шта. Они јесу 9. априла напали караулу Кошаре и 10. парила успјели да је заузму, али само као објекат, што и није било од неког посебног значаја јер смо ми караулу били напустили још 23. марта, кад је објављено ратно стање у СРЈ. Од тада ми објекат карауле, мелтене, више нисмо ни бранили. Они јесу ушли у празан објекат и ето то сматрају неком својом побједом, славећи и дан данас тај 9. април у свом меморијалном центру подно Кошара, који су направили на неких 200-300 метара од саме карауле Кошаре. На том свом гробљу они сваке године обиљежавају неку наводну побједу над српком војском. Нико у ствари не зна шта је у свему томе њихова побједа јер они нису остварили свој циљ који је био превладавање правцем Кошара преко Батуше, Јуника, Ђаковице, Пећи с лијеве стране, са десне Ђаковице, пресјецање комуникације између припадника Војске, полиције, уопштено комуникације наших снага безбједности на том правцу.

–Шта је, за тадашњу Војску Југославије, спријечила караула Кошаре?

Управо то. Даљи продор њихових снага, односно терориста према селу Батуша гдје је некада био њихов центар за обуку и легло терориста које је наша војска и полиција разбила. Њима је циљ био да превладају тим путем од Кошара до Батуше, Јуника, од границе према Пећи лијево и десно према Ђаковици и да пресијеку комуникацију Војске Југославије између Пећи и Ђаковице.

– Иако је сигурно тешко, ипак би Вас замолили да са нама подијелите нека своја сјећања, која ће Вас сигурно пратити цијелог живота?

Има много тога, не бих све да набрајам. Прије свега желим да кажем да је Војска као војска била јако одговорна, да је морал војника био висок што је било и остало неприкосновено. Остала ми је у сјећању прва погибија наших војника са Кошара. Морам да нагласим да 9. и 10. априла ниједан наш војник, који је био на бројном стању карауле, није погинуо. Погинула су два војника из Ђаковице који су дошли доље према караули, возач команданта граничног батаљона и један послужилац борбеног возила које је нагазило на противтенковску мину. Првог дана напада није нам погинуо ниједан војник, упркос толике артиљеријеске припреме која је била на том рејону.

Прва већа погибија била је 11. априла када су нам погинула четири војника и један водник. То је за мене било да не кажем ватрено крштење, али је опет било први пут да видим наше погинуле људе што ми је био један од најтежих тренутака у цијелом рату. Поменуо бих и долазак мога оца и брата на моју борбену линију. Прво је дошао отац а након пар дана и рођени брат да ратују са мном и остали смо тако заједно до краја рата. Једно од тежих сјећања било је и када нас је 10. на 11. мај НАТО авијација поклопила касетним бомбама гдје је погинуо осам војника и један старији водник Војне полиције, док је 41 војник био рањен. Тада нам је чета буклвално избачена из строја. То ми је био један од најтежих тренутака у рату.

– Како сте успјели да сачувате војнике из свог вода?

И личном обуком и обученошћу самих војника, као и њиховим моралом. Никад ниједан војник није био поколебан, разочаран или незадовољан. Успјели смо да преживимо и мојом личном обуком коју сам стекао у Војној школи и самим својим искуством у ратовању на Космету. Имали смо среће и Бог нас је сачувао.

– Нисте више у Војсци. Зашто?

Године 2008. напустио сам Војску након 10 година службе. Дојадило ми је више све то. Био сам нон-стоп по теренима. Од 10 година војске 9 и по година био сам по теренима, стално по неким шумама. Након повлачења војске са Космета, моја 125. моторизована бригада је дислоцирана у Крушевац али смо наставили да држимо терен копнене зоне безбједности код Куршумлије, односно Луковске бање. 2000. године добио сам прекоманду у Прешево, опет тамо гдје је најгоре, гдје су се и тада водиле борбе. Ријетко ко зна да су се 2000.године водиле борбе у Прешевској долини, Бујановцу, са ткз. Ослободилачком војском Прешева, Бујановца и Медвеђе званом ОВПМБ. Мало људи зна о тим борбама и буквално се ништа не прича о томе али је истина да се вођене борбе и те 2000. године и да је и тада наша војска доље гинула.

До 2008. године остао сам на том терену. И наком рата на Космету држали су ме на теренима са шиптарским терористима, нон-стоп терен и само терен. Нисам имао нормалан живот. Војска је укинута, ми подофицири смо почели да обављамо војничке дужности од прве до последње, превршило је сваку мјеру било ми је свега тога доста и одлучио сам да одем. Што би рекли стари: “Од кога је доста је, за кога је доста је“.

– Ви не носите орден из рата, али је Ваш највећи орден и заслуга то што сте сачували животе војника свог вода.

Управо тако. Мени лично то је највећа награда као и мојим војницима са којима сам и дан-данас у контакту. Често се виђамо на окупљањима и 125. Моторизоване бригаде, и 53. Граничног батаљона са граничарима са којима сам био у тренутку напада на Кошаре. Ја сам био распоређен у 125. моторизованој Бригади и са тим војницима сам остао до краја рата. И данас поштујемо једни друге и хвала Богу да је тако.

– О бици на Кошарама се, нажалост, данас мало говори. О неким великим годишњицама или можда ни тада. Зашто се скрива истина о вашем страдању и паклу који сте преживјели. Кажете да се о борбама у Прешеву касније 2000. године скоро ништа и не зна.

Не знам разлог зашто се то крило. 2016. сам имао емисију ,,Живот прича“ на ТВ Прва код Татјане Војтеховски. Прије тога је само 2000. године на РТС-у била једна емисија на ову тему. Овом мојом емисијом 2016. године први пут се поново почело говорити у јавности о Кошарама. Након тога је почела и прича о Паштрику о којем се, такође, данас мало зна. Да не говоримо о другим мјестима јер ратовало се на цијелом Космету, не само на Кошарама. Био је ту и Паштрик и Ђаковица, Призрен, Пећ, Радоњићко језеро, на цијелом Космету су вођене борбе још 1998. и после 99. године. О томе се мало зна. Није разлог само то што држава то пређуткује, већ и то што ријетко ко од војника жели да говори о томе, не желећи да се присјећа тих болних догађаја, погибије другара, ратних дана…био је то пакао. О борбама у Прешевској долини, Бујановцу и Медвеђи се буквално ништа и не зна. Лично нисам учествовао у овим борбама. Био сам на обуци са војницима у Врању кад су вођене тако да ја о томе не могу да причам, било би незахвално као што не могу да причам ни о Паштику и о Радоњићком језеру јер нисам био тамо. Могу да причам само о биткама које су вођене у мом рејону одбране. У Кошарама.

– Како сада живе ваши саборци, хероји са Кошара?

Никако! Многи од њих су психички лабилни, не мислим само на моје војнике, који су бранили Кошаре него на све који су бранили Космет. Имају пострауматски стресни синдром, како то неки називају пострауматски поремеђај или вијетнамски синдром што је, по мени, глупост. Живе у немаштини без икакве медицинске помоћи. Мало-мало па се објави у медијима да је неки од хероја са Кошара умро, да се убио, да живи овако или онако, па неки од њих има петоро дјеце, али нема никаква примања, шта рећи даље…Довољно је навести ових пар примјера да се зна како се поступа према ветеранима. Држава није урадила ништа нити да заштити нити да обезбиједи ветеране. Нема ни закона о ратним ветеранима. Постоји неки закон још из комунистичког доба, из деведесетих година, по коме ратни ветерани немају никакве бенифиције, које би им помогле да живе нормално. Кад је требало да се гине тада смо требали, сад кад им не требамо нико нас и не види.

Приредила:
Слободанка Грдинић (Радио Светигора)





Редакција: +381 11 30–25–116
Претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113
e–mail: pravoslavlje@spc.rs – редакција и pretplata@spc.rs – претплата




Почетна страна
Уредништво
О страници
О новинама
Сарадници
Претплата
Контакт
АРХИВА

Православље – новине Српске Патријаршије излазе са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Православље издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Главни и одговорни уредник је протођакон др Дамјан С. Божић. Први број Православља изашао је 15. априла 1967. године. Новина излази сваког првог и петнаестог у месецу, за јануар и август двоброј. Годишња претплата за нашу земљу је 1700 динара, полугодишња 850. Појединачни примерак Православља кошта 90 динара. Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске Патријаршије, Краља Петра 5, или на текући рачун, а о начину претплате можете се информисати путем телефона: Редакција: +381 11 30–25–116, Претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113, e–mail: pravoslavlje@spc.rs – редакција и pretplata@spc.rs – претплата.