Архиепископ катарски Макарије: Црква у Црној Гори пролази кроз Голготу; Васкрсао је народ и Црква се пројавила у својој слави и сили!





Августовски двоброј "Православља" (бр. 1281-1282, 1-15. август 2020), употпуњује интервју са Његовим Високопреосвештенством Архиепископом катарским Г. Макаријем (Јерусалимска Патријаршија), са којим је разговарао катихета Бранислав Илић, сарадник Новина Српске Патријаршије.


*Црква Божија у Црној Гори суочена је са великим искушењима. Прилика је да нам кажете да ли пратите дешавања у овом канонском делу Српске Православне Цркве?

– Свакако пратим и сва дешавања, читам све изјаве које се дешавају пошто сам са Црном Гором посебно повезан, не само са митрополитом, био сам његов ђакон док је био епископ банатски, него имам и више од епископа и свештеника који смо генерација. Само да Вам кажем прва посета у Црној Гори била је за време монашења Епископа Јоаникија, као ђакон панчевачки под владиком тадашњим банатским Амфилохијем, са великом радошћу сам њега пратио, авионом смо путовали до Подгорице, ноћу смо ишли 30. октобра у манастир Ћелију Пиперску на монашење Владике Јоаникија. И одмах сам пратио Владику Амфилохија до Цетиња док смо били код дотадашњег Митрополита црногорског Данила, и сећам се био је већ стар и још испред мене је рекао тада Епископу Амфилохију: ајде, каже, да ти дођеш овде у Црну Гору, ти си овде потребан, ти ћеш мене наследити. И ето промислом Божијим наследио га је и тада је кренуо један процват, велика промена. А за то време, за време Данила сам имао прилику и да служим као ђакон у Никшићу у Саборној цркви на рукоположењу оца Радомира Никчевића и сећам се у каквом је стању била Црква и као зграда и као народ и као свештенство и био је тада игуман острошки Серафим и био је неки монах који је у Морачи и можда, тада су ми рекли да је у целој Црној Гори било мање од тридесеторо свештеника. У Ћелију Пиперску сам имао прилику да идем више пута и упознао сам покојног оца Лазара и сестринство које је кренуло тада и хвала Богу после 30 година смо сведоци процвата и промена које су се десиле, да има толико манастира, толико цркава, толико народа, вратио се народ. Хвала Богу сад су највећи и најврући верујући људи. Хвала Богу, јер се радујем да пратим тај живот, процват у Црној Гори и имао сам прилику да будем позван од Владике Јоаникија у Беранама 4. августа 2014. године поводом 800 година манастира и да служим тада као млад епископ. Био сам у пратњи нашег Патријарха јерусалимског Теофила у посети на освећењу Храма Светога Јована Владимира у Бару, а пре тога сам исто био у пратњи са нашим Патријархом Теофилом у Нишу на јубиларној служби октобра 2013. године, а онда је наш Патријарх јерусалимски морао да се врати хитно у Јерусалим, а ја сам био изасланик Јерусалимске патријаршије на освећењу Храма Васкрсења у Подгорици. Био сам позван прво од Митрополита Амфилохија годину дана после освећења на дан Светога Јована Владимира да учествујем у литији у Бару 3. јуна 2017. године и онда сутрадан на дан Свете Педесетнице да служим са Митрополитом у манастиру Стањевићи код Будве и после да учествујем на бденију које је тада било организовано и сутрадан на Духове да служим у манастиру Свете Тројице у старом граду Будви, и у манастиру Режевићи код Будве. Тамо сам служио Литургију, а литију предводио у Будви. Тада и сваки пут приликом моје посете Црној Гори, говорио сам за Радио Светигору па сам више пута изразио подршку Српској Православној Цркви, канонској Православној Цркви која је призната од свих познатих Православних Цркава, као Митрополија црногорско-приморска од Српске патријаршије.

И у овим тешким временима наш Патријарх је послао писмо подршке, чак је требало лично да по захтеву Митрополита Амфилохија путујем и да учествујем у овим литијама, међутим због ове ситуације како је кренуло не може да се путује и тако нажалост нисам био у могућности да будем тамо са народом који сведочи истину, који живи живу Цркву, који хоће живу и слободну Цркву и да буде као и увек под окриљем своје Мајке Цркве, Српске Православне Цркве. Ја сам гледао сада и после ту литију на дан Светог Василија Острошког и пратио сам на Јутјубу разговор са полицијом и подршку народа, био сам тако поносан и на Владику Јоаникија и на свештенике које лично познајем. На оца Драгана, и оца Василија и друге које знам за време студија, како су храбро и како су лепо подржавали Владику и били са њим у затвору и како су изашли и како су били дочекани. Заиста то је једно чудо Божије, како ови људи изражавају подршку, љубављу према својој Цркви и према својим светињама. То је један пример за све нас и да охрабрује све нас, пошто ми живимо у тешким околином и у самом центру Јерусалима, али све епархије под јурисдикцијом Јерусалимске Цркве. Али, хвала Богу, ми знамо ако смо мученичка Црква, значи да смо и гоњени и да смо на правом путу, на православном путу и хвала Богу.

Брате Браниславе споменули сте да сам члан Братства чувара гроба Господњег. То је братство које је настало после зидања Храма Васкрсења у 4. веку од стране царице Јелене, са финансијском помоћу цара Константина и под надзором тадашњег Архиепископа јерусалимског Макарија Божијег угодника. Тад у 4. веку је настало то братство које се тада звало Скудеји, то значи који бдију. Братство Архиепископије Синајске има аутономију и има свога архиепископа који је задужен за мало стадо и игуман је манастира, начелник братије на Синају. Ми смо то једно братство које је сачувано до данас, наше име значи Светогробци, Чувари Светога гроба и до сада покушамо да носимо велики благослов, али исто велико бреме да чувамо света места, да буду у православним рукама и да могу сви поклоници са свих страна света да долазе и да се поклоне и да имају слободу да служе и да се моле кад год они желе на свим светим местима и да држе богослужење од 4. века до данас непрестано и на светим местима и манастирима широм јурисдикције Јерусалимске патријаршије, а поред тога да бринемо и за народ. Народ који живи и прича углавном арапски језик будући да су Палестинци или Јорданци или су чак и Јевреји по националности, али су Хришћани који су дошли из Украјине или Русије, који су као руски Јевреји али они су Хришћани. Та паства је малог броја и живи исто под тешким условима. Преживели су у задње време све ове нереде и ратове и сукобе и хвала Богу и кроз историју и до данас ова мала паства наставља да буде хришћанска православна, да воли своју Цркву и да се брине за своју Цркву.

*Ја бих се вратио на актуелну тему која је присутна не само у нашој Српској Православној Цркви већ и у васколиком свету а то је тренутно питање искушења које је све интензивније у Црној Гори, и питао бих Вас драги Владико, видите ли брзо превазилажење овог незапамћеног гоњења епископа, свештенства, монаштва, верног народа четири епархије Српске Православне Цркве у Црној Гори?

– Мени је тако жао тог народа, али истовремено тако сам поносан на тај народ, кад сам их виђао за ово време а и за дан Светога Василија Острошког, да ходају километрима и да певају, и да излазе и кад је време кише, када је време снега, када је било ветра, ништа није могло да их заустави. А ту веру и те молитве, подршку коју су добили од других сестринских цркава укључујући из наше Патријаршије, а мислим да су све Православне Цркве широм света оне које се моле, јер знају да се они боре за њихова права. Свакако је Српска Православна Црква у Другом светском рату имала таквих искушења, хапшење епископа и гоњење хришћанства и још горе. Не дај Боже да се вратимо, ни у искушења Другог светског рата ни у ова из братоубилачког рата који је и грађански рат, рат који је био за време мојих студија. Не дај Боже да буде тако нешто и у Црној Гори. Надам се да ће Власт да види правду и да ће и они да подрже свој народ. Није на корист ово што се дешава и ова подела. Потребно је да равноправно сви живе у слози и од људских права, они који су на власти и не познају Свето Јеванђеље и не знају хришћанску правду и јеванђелску истину, бар да поштују људска права која се поштују широм света. И дај Боже да се то заврши, али заиста нема злога без доброга. И хвала Богу то је била прилика да се оснажи вера и љубав народа према Цркви и према својим епископима и свештенству.
Ето молим се и ја и моја сабраћа који живе у Јерусалиму, а ја овде у Катару и са мојом паством која је велики део из Србије и које опслужујем и овде са њима славим све српске светитеље. То је одличан разлог да одржавам и вежбам српски језик и тако будем упознат са њима, а и за Вас који сте у Србији или у другим земљама где живи српски народ.

*Да ли бисте нешто поручили епископима, свештенству, монаштву и верном народу Божијем у Црној Гори?

– Да не дају светиње. Светиње нису само објекти, то је и вера, то је и црквени живот, и то је најдрагоценије што имамо у овом свету. Ми смо и овако протерани и знамо да смо пролазни у овом свету, и ова ситуација коју видимо сада од овога тзв. вируса корона, то су циљеви новог поретка, и ово што се дешава у Црној Гори... Зато је потребно да будемо заједно у молитви. И да охрабримо једни друге и да наставимо путем наше Голготе. Знамо после Голготе и после распећа долази васкрсење. Без крста и васкрсења нема спасења. Зато држите се, ја лично и свештенство овде, и моја сабраћа у Јерусалиму, и ако Бог дâ прилику да се отворе путеви да и ја будем у Светом граду, ја ћу служити и помолити се тамо посебно за народ који страда и који је гоњен у Црној Гори и ширем православљу.

*Ваше Високопреосвештенство на самом крају нашег разговора која би била Ваша порука читаоцима Православља - новина Српске Патријаршије, новина које сте верујем боравећи у Београду и Ви читали и надахњивали се садржајем, ето сада је благослов Божији да урадимо овај интервју са Вама и да нашим читаоцима понудимо духовно искуство, да им пренесемо благослове Светог града Јерусалима и Ваша искуства која су заиста један велики благослов за све нас.

– Свакако Православље сам пратио и читао за време свог боравка у Србији и као што сам рекао на почетку, чак сам био учесник, имао сам један скромни чланак тада објављен из Старога Завета, неки скромни рад 1992. године. Радост Васкрсења да буде увек у нашим срцима, увек да се будемо у слози и уз Цркву, у заједници са Црквом, ништа да не заменимо од те заједнице. Народ са свештенством а то је читава Црква. Било каква искушења, то је било и раније, а биће и данас, а биће и у будућности. Без искушења нема спасења. Хоћу још да пренесем читаоцима који ме познају за време студија и да изразим своју љубав и захвалност за боравак и за гостопримство које сам доживео за време студија и да вам кажем да је део мог срца остао са српским народом и биће заувек. Ми се молимо за Вас, а и Ви се молите и за нас и за нашу братију који су Чувари гроба Господњег, а и за наш народ страдални на целом Блиском Истоку који сведочи веру Исуса Христа преко тешкоће и искушења које је доживео кроз векове, а и данас. Хвала Богу Црква је ту а и Црква је тамо, Црква је свуда у свету и то нас повезује и то нас радује и то нас спасава. Хвала Богу на овом разговору, и благодарност Вама брате Браниславе за стрпљење.

Разговарао:
Катихета Бранислав Илић


*Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1281-1282. 1-15. Август 2020, стр. 10-12)


Редакција: +381 11 30–25–116
Претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113
e–mail: pravoslavlje@spc.rs – редакција и pretplata@spc.rs – претплата




Почетна страна
Уредништво
О страници
О новинама
Сарадници
Претплата
Контакт
АРХИВА

Православље – новине Српске Патријаршије излазе са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Православље издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Главни и одговорни уредник је протођакон др Дамјан С. Божић. Први број Православља изашао је 15. априла 1967. године. Новина излази сваког првог и петнаестог у месецу, за јануар и август двоброј. Годишња претплата за нашу земљу је 1700 динара, полугодишња 850. Појединачни примерак Православља кошта 90 динара. Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске Патријаршије, Краља Петра 5, или на текући рачун, а о начину претплате можете се информисати путем телефона: Редакција: +381 11 30–25–116, Претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113, e–mail: pravoslavlje@spc.rs – редакција и pretplata@spc.rs – претплата.