Епископ бачки др Иринеј: Беседа изговорена на светој заупокојеној Литургији над одром блаженопочившег Патријарха српског Иринеја у Спомен-храму Светога Саве у Београду, 22. новембра 2020. године





Драга браћо и сестре! Одлуком Светог Синода и благословом његовог председника, Високопреосвећеног владике Хризостома, као и администратора ове, сада упражњене, Архиепископије београдскo-карловачке, Преосвећеног владике Јована, и осталих, овде сабраних, у Христу браће архијереја, пада ми у дужност да овим тужним и, у исто време, радосним поводом упутим неколико само речи прикладних за овај тренутак.

Ми смо у данима када се у свету говори, виче и кличе, пише и објављује о миру можда више него у свеколикој досадашњој историји човечанства укупно узетој. А опет, у ове наше дане, мир спољашњи, – то значи мир као одсуство ратовања, војевања, страдања, – а поготову мир унутрашњи, мир духовни, као да никада није био удаљенији од човечанства, па, нажалост, и од нас православних хришћана. Зашто је то тако? Зато што људи заборављају основну истину да је мир међу нама и у нама немогућ ако нема мира нâс са Сâмим Извором мира – са Живим Господом, Јединим Човекољупцем. У светоме Јеванђељу главна Личност је Господ Христос, Оваплоћени Бог, Бог Који је сишао у наш свет да нас узведе не само на виши ниво постојања него у један сасвим нови начин постојања – у стање спасења, обожења, охристовљења, вечнога живота, вечне радости и вечне заједнице са Оцем небеским – кроз Њега, Распетога и Васкрслога Господа, и у благодати Светога Духа Његовога. Зато је Он од богонадахнутих писаца, светих јеванђелиста, светог апостола Павла и свих осталих новозаветних писаца назван Мир наш, а проречен је већ у Старом Завету као Кнез мира.

Зашто је Он Мир наш? Зато што је Он, како нас учи свети апостол Павле, Онај Који нâс људе, и једне и друге, како он каже, саставља у једно; разрушио је преграду греховну која одваја, раставља, тојест разрушио је непријатељство, додаје директно. И Он од свих људи, од свих нас, ствара једнога новога Човека, једног саборног Свечовека, Који, међутим, не поништава и не укида ниједну нашу појединачну личност него пред њом, том саборном Личношћу, пред Личношћу Богочовека и унутар ње, отвара једину перспективу, једину могућност – да свако од људи у Цркви узраста у меру пуноће раста Христова, у Христову меру, а то значи у благодатне богољуде, у христе или помазанике Божје по дару Његовом, по благодати Његовој. Само на тај начин, кроз причешће Њиме, Његовим божанским силама, – а изнад свега Његовим пречистим Телом и пречасном Крвљу у светој Литургији, кроз свето Причешће – ми постајемо Његови сутелесници и носиоци истога, Једнога Духа Светога. Само тако, будући једно са Њим можемо и једни са другима бити једно. Он, наставља даље свети Aпостол, све људе, све хришћане, једне са другима управо тако сједињује – у једном Телу Свом. Али, како их сједињује? Својим страдањем, Својом љубављу, Својом жртвом, каже Aпостол, Он на Крсту убија непријатељство, оно непријатељство које је делило човека од Бога и сву творевину Божју од Творца откако је настао грех као туђи елеменат, као нечастиви увоз и уљез у историју рода људскога, најпре падом неких од анђела, а затим падом самих људи кроз наше прародитеље. У том светлу треба разумети да и они који су далеко и они који су близу, како каже Апостол, само кроз Њега имају приступ Оцу небескоме и Духу Светоме. Али данас у човечанству, па, нажалост, понављам, дẽлом и међу нама хришћанима, постоји велика заблуда, или је присутна духовна небудност, када се чује реч да се Крстом укида непријатељство и васпоставља заједница љубави. Не схватамо, наиме, да Крст не значи бол и патњу на које ћемо осуђивати једни друге, речју, делом или помишљу, него значи страдање на које ћемо сами себе осуђивати да бисмо живели и, ако затреба и када затреба, жртвовати себе за друге људе.

Није, међутим, сада тренутак да објашњавам ове основне мисли којима и не треба неко тумачење јер су толико разговетне, недвосмислене и свима нама представљају путоказ живота, не само овде на земљи, од колевке до гроба, него и у времену и у вечности. Ово све говорим, и управо овај јеванђелски одељак из Посланице Ефесцима светог апостола Павла наводим, зато што је наш блажене успомене новопрестављени Патријарх – чије тело, ево, лежи пред нама, а чија душа се заједно са нама моли у овом часу, полазећи на блажени пут којим свака људска душа иде растављајући се од тела – својом личношћу био сведок, и то делатни сведок, истинитости речи које смо управо саслушали. Многи су спремни да, судећи по себи о другима, олако осуђују и пресуђују. Тако је, као и сви наши архијереји, као наша Црква у целини, и наш блаженопочивши незаборавни Патријарх понекад био изложен неправедним судовима и осудама. Неки су говорили и писали, на своју и нашу срамоту, да није довољно савремен, да нема осећања за савременог човека, а други да је веома ригидан, да показује нетрпељивост, – коју, иначе, приписују и свима нама као Цркви, како нашој помесној Цркви тако и читавој Православној Цркви, – а трећи, опет, да је, ето, сувише попустљив, на све могуће начине спреман на компромисе, по неким незнавеним људима спаљене савести чак и на труле компромисе. Ништа од свега тога, на сву срећу и на нашу радост, није истина зато што је Патријарх наш Иринеј – у сагласју са својим именом, и оним добијеним на крштењу, у најранијем детињству, и оним потоњим, монашким именом под којим га и испраћамо одавде – био човек Христовог мира, оваплоћење мира, мироносца и миротворца међу људима, међу хришћанима и међу народима, а пре свега у свом сопственом народу, чији је првосвештеник и духовни отац био, ево, последњих десет година.

Свој дуги, плодни и благословени живот на земљи провео је, од најраније младости, у служби Богу, Цркви и Роду, најпре у манастиру, потом, као наставник Богословије, у Призрену, а онда у манастиру Острогу, и то у тешком времену, – то није била данашња, послелитијска, православна Црна Гора већ готово некрштена Црна Гора, – када сам имао част и благослов да будем са њим и да га упознам изближе, о чему, ево, дајем лично сведочење. Касније постаје епископ у Нишу, где је такође требало – током три и по деценије, колико је тамо остао – обнављати запустеле храмове, а пре свега препорађати умртвљене или пак раслабљене душе нашега народа, да би на крају био и предстојатељ наше Цркве у времену које није било нимало лакше од свих претходних. Све могуће ратове, бежаније, страдања народа и расколе – који су, нажалост, повремено потресали нашу Цркву, како нашу помесну, Српску Цркву тако и васцело Православље, – све је он то морао да преживи, у свему томе да дâ истински светосавски и косовско-лазаревски одговор на све изазове, на сва питања, на сва искушења, да буде достојни глас и живо, ходеће сведочанство вековног и неизмењивог Предања наше помесне Цркве и Цркве у целини. Зато је и био омиљен код већине људи, пре свега код људи са духовном и црквеном свешћу, самосвешћу и савешћу. Сви су разумевали доброту, не само карактерну, људску, него преображену, јеванђелску, којом је његова личност зрачила. На највећа могућа понижења – то могу да посведоче сва овде присутна моја браћа архијереји – умео је не само да сачува хладнокрвност него да пажњом, добротом и добрим делима узврати управо оним људима који су му, на овај или на онај начин, наносили неправду. И у односу са другима, неправославним хришћанима и нехришћанима, у сваком дијалогу, при сваком сусрету, био је отворен, искрен, добронамеран. Са истом добротом и љубављу, као што је примао православне, примао је и њих и са њима разговарао. Сви они могу то да посведоче и сведоче управо ових дана у многим изразима саучешћа који стижу нашој Цркви.

Да не бих даље говорио о тој димензији његове личности – јер данас ће бити и опело и говориће и други људи – закључићу само са две-три реченице изречене ових дана, и то од представникâ наше стварне, а не лажне интелектуалне и културне елите, при чему је све ово што сам покушао да одмуцам пред вама веома лепо, а кратко, резимирао један православни српски интелектуалац речима: „Његова мекоћа је била његова снага, а његова уздржаност била је његова мудрост”. Један други, исто тако православан, убеђени верник, каже, сажимајући сав његов живот и све димензије његове личности у једну реченицу овим речима: „Мирна рука патријарха Иринеја је, без реторике и помпе, чврсто држала кормило наше Цркве, гледајући да никада не заборави ни српску државу и да се никада не одрекне српског народа и нашег светог Косова и Метохије”. То је покојник показивао непрекидно, уз пуну подршку и сагласност све јерархије, свега свештенства и монаштва и све пуноће народа Божјег у нашој Цркви. А у оквиру православне васељене, у оквиру Православне Цркве као целине, уживао је и поверење и љубав свих предстојатеља и многих, многих архијереја, од којих су неки данас дошли из велике сестринске Руске Цркве и аутономне Украјинске Цркве, да му одају последњу пошту овде заједно са нама, а и предстојатељи других помесних Цркава – не могући да буду присутни овде са нама због свима нама познатих околности и ограничењâ због епидемије – послали су изразе свог саучешћа на овај или на онај начин.

Пре него што завршим, подсетио бих вас још на догађај описан у Јеванђељу по Луки, где Господ Христос, као наговештај и почетак будућег свеопштег васкрсења свих умрлих, тачније речено свих уснулих (појам смрти у хришћанству је замењен прикладнијим појмом уснућа, преминућа и другим сличним) васкрсава из мртвих једну девојку или девојчицу, кћер извесног Јаира. Али пре него што је учинио то чудесно дело које је једино Он, Богочовек, могао да учини и нико од нас људи, осим оних које је Он обдарио Својом благодаћу, Својим Духом Светим, Он каже ожалошћенима, сабранима око ње: „Није умрла него спава”. Онда неки људи почињу да се чуде, а неки и да се подсмевају, јер сви знају да је умрла. После Васкрсења Христовога ипак уистину смрт постаје сан. Нови, будући, незалазни дан Царства Божјега већ траје од Васкрсења Христовога, којем претходи Крст Његов. Зато и ми, данас и овде, можемо – знајући да је Патријарх наш увек живео за Господа, за Цркву, за Јеванђеље, за истину, за правду, за љубав, за мир – казати да би он могао да пред Господа изиђе изговарајући библијске речи: „Добар рат ратовах, веру одржах, трку овога живота заврших”. А ми бисмо могли да људску, разумљиву, природну тугу због растајања заменимо пасхалном, крсноваскрсном радошћу, парафразирајући речи Самога Спаситеља: „Он није умро, он спава”. И када се пробудимо сви, – душа не умире ни после телесне смрти, а и тела васкрсавају на крају историје, – то ће бити, ако Бог дâ, вечна заједница љубави, заједница спасених, Сабор светих, Црква небеска, прослављена. А дотле, ми и овде остајемо сви у заједници љубави.

Ми се молимо сада за душу нашег ново-престављеног, блаженопочившег Патријарха, али у исто време смо уверени да се и он, са очинском љубављу коју је показивао према свима и свакоме током свог дугог и плодног живота, такође моли за све нас, за Цркву нашу, за народ наш, за свеколику Цркву и за сав род људски. Стога га, понављам, испраћамо више са радошћу него са жалошћу и желимо молитвено да Господ души његовој подари вечни живот и радост у Царству небескоме, а тело његово да почива у миру у овоме светоме храму до последње арханђелске трубе, до свеопштег Васкрсења. Бог да му душу прости и молитве његове и благослов његов нека су са свима нама! Амин.



Редакција: +381 11 30–25–116
Претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113
e–mail: pravoslavlje@spc.rs – редакција и pretplata@spc.rs – претплата




Почетна страна
Уредништво
О страници
О новинама
Сарадници
Претплата
Контакт
АРХИВА

Православље – новине Српске Патријаршије излазе са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Православље издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Главни и одговорни уредник је протођакон др Дамјан С. Божић. Први број Православља изашао је 15. априла 1967. године. Новина излази сваког првог и петнаестог у месецу, за јануар и август двоброј. Годишња претплата за нашу земљу је 1700 динара, полугодишња 850. Појединачни примерак Православља кошта 90 динара. Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске Патријаршије, Краља Петра 5, или на текући рачун, а о начину претплате можете се информисати путем телефона: Редакција: +381 11 30–25–116, Претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113, e–mail: pravoslavlje@spc.rs – редакција и pretplata@spc.rs – претплата.