Саопштење новосадског свештенства

Поводом објављивања текста Хоће ли држава свештеницима плаћати порезе и доприносе за пензије?
У листу Дневник од 1. маја 2012. године, од стране Љ. Малешевић, написан је текст Хоће ли држава свештеницима плаћати порезе и доприносе за пензије? Сличан текст, насловљен Стижу пензије за мантије, већ смо имали прилику да видимо у Новостима од 25. априла текуће године, писан од стране извесних Р. Др. и Б. С. А. Пошто се на неколико места у Дневниковом тексту помиње свештенство у Новом Саду, сматрамо за своју дужност да нашим парохијанима, а и свима онима који имају уши да чују, понудимо и мало другачије информације о датим темама. (Појединима не вреди ништа говорити и писати, јер су добили тачно зацртане инструкције шта да пишу о Цркви и о српском народу уопште и за извршење истих добро су плаћени.)
У тексту се опширно пише о Закону о доприносима и о Уредби којом би држава плаћала доприносе за око 2000 свештеника свих традиционалних Цркава и верских заједница у Србији. Писац текста, међутим, не наводи да су Цркве и верске заједнице и раније део средстава за доприносе добијале од државе и да ова тема уопште није нова нити је то неки нови велики намет на буџет. О плановима да се у потпуности реши питање доприносâ за свештенослужитеље традиционалних Цркава и верских заједница на простору наше државе писано је од стране званичних установа и државних и црквених и дата су званична саопштења током новембра 2011. године. Та саопштења већина медијâ тада није пренела, али се зато сада, на злонамеран и неистинит начин, бави овом темом.
Јасно је свима који желе да се осврну око себе да, пишући о повећању трошкова из буџета за доприносе свештеницима (који ће можда уследити), овакви новинари и „верски аналитичари“ замагљују тему о злоупотребама од стране њихових газдâ и о оптерећењу буџета страначким и личним промоцијама и кампањама.
Писац текста, уз помоћ „верских аналитичара“ и самозваних „социолога религије“, износи у јавност произвољне ценовнике обредâ по појединим градовима и епархијама Српске Православне Цркве говорећи о „све богатијој Цркви, којој је враћена имовина“, а занемарује чињеницу да је Цркви враћено мање од двадесет посто одузете имовине, при чему су враћене зграде најчешће у оронулом и запуштеном стању. У тексту се занемарује и чињеница да сваки човек своју веру исповеда слободно и да бива припадник црквене заједнице само ако то жели: нико га на то не присиљава, док су свима познати случајеви насиља и забрана учествовања у црквеном животу од стране многих режимâ, групâ и појединаца.
Детаљније прочитајте у ПРАВОСЛАВЉУ број 1084

ПОВОДИ

– 1700 ГОДИНА ОД МИЛАНСКОГ ЕДИКТА –

Милански едикт (313–2013): Основа за слободу вероисповести и уверења?

Од 2. до 5. маја у Новом Саду одржан је међународни скуп Милански едикт (313–2013): Основа за слободу вероисповести и уверења? Домаћин скупа, који је одржан благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, био је Епископ бачки Г. др Иринеј, испред Одбора Св. Архијерејског Сабора СПЦ за припрему обележавања 1700-годишњице Миланског едикта као ко-организатора заједно са Асоцијацијом невладиних организација југоисточне Европе – CIVIS, аустријском фондацијом PRO ORIENTE и швајцарском Фондацијом за мир и решавање криза у сарадњи са Конференцијом европских Цркава – KEK. Скуп је званично започет свечаним пријемом за учеснике 2. маја увече, одржаним у сали хотела „Центар“ у којем се одвијала конференција. Тема првог заседања конференције, 3. маја, била је Слобода вероисповести и уверења у Миланском едикту из теолошке перспективе, а учесницима су се обратили Епископ бачки Иринеј, у име Патријарха Иринеја Епископ ремезијански Андреј, Епископ Александар Исејин – Архијереј Руске Православне Цркве у Азербејџану – који је пренео благослове и молитвене поздраве Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, Његово Високопреосвештенство Митрополит Емануил, председник Конференције европских Цркава, проф. др Богољуб Шијаковић, државни секретар Министарства вера Републике Србије, монсињор Орландо Антонини, апостолски нунције Свете Столице у Републици Србији, пречасни Пјотр Мазуркијевич, генерални секретар Савета европских бискупских конференција, бискуп Михаел Бинкер, генерални секретар Заједнице протестантских цркава Европе, рабин Рене Гутман, главни рабин Стразбура, представник Европске конференције Рабина, патер Милан Жуст испред Папског савета за промоцију хришћанског јединства, др Јохан Марте, председник фондације PRO ORIENTE из Беча, проф. Мухамед Јамучи, Борис Вукобрат, председник Фондације за мир и решавање криза и Мирјана Прљевић, међународни генерални секретар Асоцијације CIVIS. Отварању су присуствовали и епископи: зворничко-тузлански Василије, врањски Пахомије, крушевачки Давид и јегарски Порфирије.
Детаљније прочитајте у ПРАВОСЛАВЉУ број 1084

ПОВОДИ

ПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

Како до индекса?

Теологија представља не само занимљив изазов, него и добар избор. Заиста, мало је подручја која нуде толико испуњење као што је то случај са теолошким студијама.
Теологија представља не само занимљив изазов, него и добар избор. Заиста, мало је подручја која нуде толико испуњење као што је то случај са теолошким студијама, јер оне пружају и интелектуалну ширину (изучавање широког спектра богословских дисциплина – библистика, систематска теологија, практична теологија, црквеноисторијске науке, али и других друштвено-хуманистичких наука – психологије, педагогије, комуникологије, философије, социологије, музикологије, историје, историје уметности), али и одговоре на питања о смислу живота
и постојања човека и света, и задовољство услед емоционално-доживљајних аспеката изучавања богословске материје кроз живљење у заједници Цркве.
Избор факултета по правилу представља веома сложен и одговоран процес. Наиме, уписивање одређених студија најчешће означава прекретницу у животу појединца, моменат који ће у великој мери одредити његов даљи интелектуални, културни, професионални развој током читавог радног века, стил живота и изграђивање личности. На овај корак утичу бројни чиниоци: утицај окружења (породице, пријатеља, професора и других особа од ауторитета за појединца који доноси одлуку о избору факултета), самопроцена, ниво аспирације и афинитети појединца, његове представе о будућој професији и друго. Избор факултета отуда изискује добро познавање себе, својих потенцијала, способности, талената, наклоности. Слика о себи и самопоуздање у великој мери утичу на то за који ће се факултет нека особа определити.
Опредељивање за студије теологије, с обзиром на њихов карактер и усмереност превасходно према пастирском, вероучитељском и мисионарском служењу, представља посебно деликатан моменат у животу младог човека. Наиме, постоји више темељних разлика између изучавања теологије и студирања других научних дисциплина. Неке од њих условљене су специфичношћу методологије богословља и карактера богословског познања у односу на логичко-епистемолошку природу знања у другим областима науке. Како примећује прот. Михаил Кардамакис, православна теологија поистовећује се са Православљем уопште, са целокупним животом (догматима, литургијом, подвигом) Цркве, са свим оним што обухвата православно духовно Предање и наслеђе. По речима прот. Димитрија Станилоја, „православна теологија јесте теологија тајне и истовремено теологија духовности. Ова духовност и теологија Цркве представљају онтолошку и динамичку пројаву Царства“, а њено главно послање, како наводи прот. Јован Мајендорф, састоји се управо у „проповедању Царства Божијег у историји, у проповедању Царства не само речима, већ много више живим сведочењем његове истинске силе“. У Православљу ништа, па ни теолошка мисао, није индивидуално, не представља став појединца или његово стремљење ка индивидуалном усавршавању, него сачињава феномен еклисијалне природе, који има битнију пуноћу и саборни израз у заједници тела Цркве. Сваки теолог у свом стваралаштву иступа као представник Цркве, изражава њено учење, обраћајући се заједници верних, сваком своме ближњем, и тиме им, како запажа прот. Георгије Флоровски, омогућава, у складу са њиховом одлуком да буду смирени пред Богом и да примају Откривење Његово, учествовање у саборној истини, откривање саборне мере и критеријума свих ствари, дакле, пружа им могућност да са смиреноумљем и поверењем ходе путем Цркве, да у њој нађу и себе и свој живот. Оваква усмереност теологије изискује и одговарајући стил живљења – љубав према молитви и богослужењу, оданост Цркви и поверење у њене служитеље, саосећајност према ближњима и делатна љубав према њима, спремност на подвиг и жртву, тежња ка властитом духовном усавршавању и моралном преиспитивању. Тај стил живљења не може а да се не испољава и изражава „у молитви Богу и славословљењу Његове славе и љубави и доброте и лепоте, тј. у непрекидном молитвено-литургијском општењу са Богом, у лично-црквеном опиту заједничарења са Богом у Христу“ (Епископ Атанасије Јевтић).
Детаљније прочитајте у ПРАВОСЛАВЉУ број 1084

БОГОСЛОВЉЕ

Допринос Епископа Атанасија (Јевтића) савременој литургијској обнови у СПЦ (други део)

Четворотомно дело Владике Атанасија плод је, са једне стране, његовог архипастирског и научничког укључивања у токове савремене дебате посвећене обнови црквеног богослужбеног живота која се одвија у нашој помесној Цркви, а са друге, органски је израз његовог вишедеценијског свештенослужитељског и богословског стваралаштва и интересовања.
Као логички наставак знамените тетралогије Христос Нова Пасха недавно је светлост дана угледала нова књига Епископа Атанасија: Стари Српски Служабник – Литургија Св. Јована Златоуста (14–15. век), у издању Манастира Тврдошa и братства Светог Симеона Мироточивог из Врњачке Бање. Ову књигу, објављену с благословом седморице Архијереја наше Цркве: Митрополита црногорско-приморског Амфилохија и Епископa: жичког Хризостома, новограчаничког Лонгина, захумско-херцеговачког Григорија, будимљанско-никшићког Јоаникија, западно-америчког Максима и рашко-призренског и косово-метохијског Теодосија, пренео је на савремени језик и приредио Епископ Атанасије, умировљени херцеговачки. Књига је објављена ове, 2012. године, у импозантном броју од 1000 примерака.
Чиме се користио Епископ Атанасије у превођењу и приређивању овог Служабника? По његовим речима, у саме темеље овога списа уградио је два Дечанска рукописа, скоро идентичног текста: Бр. 123 (писао га хиландарски анагност Јован, око 1395. године) и Бр. 130 (писан око 1465–1475. године). С обзиром да је рукопис Бр. 130 боље очуван са њега је углавном и преводио на савремени српски језик текст Златоустове Литургије. Текст је истовремено, како сам каже, поредио са још два старија српска рукописа: Хиландарским Бр. 315 /Т376/ (писан око 1330. године) и тзв. Ћоровићевим Бр. 7 (Универзитетска библиотека Београд), из Манастира Леснова (14. век, пре Косовске битке). Истовремено поредио је и текстове три прва српска штампана Служабника (Србуље): јеромонаха Макарија (који је штампан у Трговишту, у Влашкој, 1508. године), Божидара Вуковића (од Ђурића, Подгоричанина, у Венецији, 1519–1520. године) као и Гораждевачког служабника (штампао га је Ђурађ Љубавић, с братом калуђером и свештеником Теодором, повељенијем старца Божидара Горажданина, 1519. године).
Епископ Атанасије је у предговору овог Служабника поново покренуо питање предлошка за прве штампане српске Служабнике које до сада у науци није било решено. Он мисли да је управо овај Дечански рукопис Бр. 130, (или његов изворник/препис), који је послужио као основни текст старог српског Служабника, послужио као „предложак за штампање Макаријевог и Вуковићевог Служабника, а вероватно и Гораждевачког.“ Владика је овде сасвим сигурно на правом трагу, пошто је управо та породица српских рукописа, касне атонске редакције – а сад који конкретно то остаје отвореним питањем – којој припада и рукопис Дечани 130, послужила као предложак за рад првих српских штампара.
Пажљивим читањем овог Служабника можемо да без велике муке установимо које су основне разлике између овде изнесене и показане древне српске литургијске праксе и потоњих слојева новијег литургијског предања: Стари српски Служабник на Проскомидији помиње Часни Крст и Свете Анђеле, а Свете Небеске Силе помиње и по освећењу Светих Дарова; У њему нема новододатог Тропара Трећег Часа у призивању = епиклези Светога Духа на освећењу Св. Дарова, а после Причешћа свештенства одмах се стављају у Свети Путир сви остали делови Агнеца и све Честице и њима причешћује народ.
Детаљније прочитајте у ПРАВОСЛАВЉУ број 1084

ДОГАЂАЈ

ТРИБИНА НА ПБФ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

Отварање путева поверења међу људима

Трибина о раду међуконфесионалне монашке заједнице у Тезеу на којој су учествовали Епископ ремезијански Г. Андреј и брат Ришар, члан заједнице у Тезеу
У амфитеатру Православног богословског факултета у Београду 8. маја 2012. г. је одржана трибина под насловом „Отварање путева поверења међу људима“, током које су учесници имали прилике да се боље упознају са радом међуконфесионалне монашке заједнице (манастира) у Тезеу (Taizé). Трибину су водили Епископ ремезијански Г. Андреј и брат Ришар, члан монашке заједнице у Тезеу, а присуствовао јој је велики број студената и посетилаца који су имали могућност да постављају питања.
Подсетивши студенте на чињеницу да је „теологија огањ“, Владика Андреј је прво споменуо несебичну помоћ којом је ова француска монашка заједница помагала Србију током ратних збивања деведесетих година прошлог века. Велики поштовалац рада ових монаха је био и новоканонизовани архимандрит Св. Јустин Ћелијски, који је лично са посветом даровао заједницу својим преводом Литургије Св. Јована Златоустог.
Монах Ришaр је започео излагањем кратким историјатом манастира који се налази у сеоцету Тезе. Његов оснивач је брат Роже, протестантски пастор из Швајцарске, који је желео да практично а не написмено дела у циљу непрестане молитве и успостављање заједнице. Године 1949. је донет манастирски типик чији је главни узор Типик Св. Василија Великог. Данас у манастиру у Тезеу живи стотинак монаха, од којих двадесет петоро проповеда Јеванђеље у најугроженијим деловима света. Монаси трипут дневно учествују у заједничкој молитви којима су посетиоци позвани да присуствују. Ову заједницу годишње посети преко 200.000 младих из целог света.
Духовност Тезеа се заснива на простим, исихастичким молитвама које се користе антифоно, често уз многобројна понављања и уз музичку пратњу која се састоји од једноставних мелодија. Молитве се углавном састоје из стихова Јеванђеља или Псалама – као и у ранохришћанској и Православној Цркви. Псалтир заузима централно богослужбено место.
Православне иконе се доста користе током заједничких служби, а православцима је за Литургије издвојена једна посебна капела. Више пута током трибине је наглашено поштовање које монаси Тезеа имају према православном монаштву, из чега је и настало пријатељство између Владике и брата Ришара.
Детаљније прочитајте у ПРАВОСЛАВЉУ број 1084