Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 3. јула 2022. године светом архијерејском Литругијом у храму Светог Саве на Врачару. Том приликом, Патријарх је рукоположио доцента Православног богословског факултета у Београду др Драгана Карана у свештени чин ђакона.

Саслуживали су преосвећена господа епископи ваљевски Исихије, ремезијански Стефан и умировљени канадски Георгије; протојереји-ставрофори Александар Новаковић, проф. др Владимир Вукашиновић, Радивој Панић и Димитрије Касапис; протојереји Ненад Јовановић и Предраг Продић; јеромонах Харитон из манастира Ковиља; јереји проф. др Србољуб Убипариповић, Бранислав Кличковић, Владислав Голић, Игор Зиројевић, Владимир Пекић и Далибор Стојадиновић, протођакони проф. др Драган Радић и Радомир Врућинић.

У току свете Литургије, одмах по освећењу дарова, патријарх Порфирије је рукоположио у свештени чин ђакона доцента Православног богословског факултета у Београду др Драгана Карана.

Уследила је беседа Његове Светости коју доносимо у целини:

-Браћо и сестре, реч Христова коју су забележили свети апостоли у својим Јеванђељима и посланицама, која је нама сачувана у Цркви Христовој, јесте пуноћа која нам открива који су то путеви, начини, правила и принципи које треба да пратимо како бисмо живели у складу са оним што је Бог предвидео као циљ нашег постојања и нашег живота. Ту су записана правила која сачињавају живот вере. Како рече апостол Павле у посланици коју сом чули данас, од вере долази мир. Када смо маловерни или, пак, када немамо вере, имамо безброј не само питања и сумњи, него имамо безброј немира и фрустрација у својој души, јер онда немамо чврсти камен темељац непролазни на којем стабилно можемо да стојимо и да знамо да пут љубави који подразумева и пуно жртве, а јесте и пут слободе, јесте пут који нас води у Царство Божје, али тајну Царства Божјег управо вером живимо сада и овде и из вере нам долази мир.

Ми смо данас чули један одломак из познате Беседе на Гори коју је записао Свети апостол Матеј. У тој беседи сабран је читав програм живота нас хришћана, програм живота који не значи нешто што нам се споља намеће, не значе правила о којима је одлучио неко ко је изван нас и која на силу нама намеће, а ми само и онда када се уклопимо у та правила можемо бити безбедни. Беседа на Гори заправо открива унутарњу природу сваког од нас; ооткрива шта је то што треба да чинимо и онда да нам око буде светло и да нам ум буде  бистари да нам срце буде загрејано. Онда када је ум помрачен он све другачије види. Онда када је око замућено, а око је символ саме суштине и природе наше у овој причи, не може да види светлост онаквом каква она јесте, а и мрак таквом замраченом и помућеном оку не открива себе у својој пуној и истинској природи. Ако нисмо вером укорењени у Христа, јер Христос је светлост која просвећује и освећује, ако смо опредељени за нешто што је изван Христа са намером да у томе пронађемо себе и пронађемо своје назначење, пронађемо своју пуну меру и своју пуну природу, онда ће нам све оно што је у нама и око нас изгледати другачије. Онда истина може бити изопачена и извитоперена и онда нам се може учинити да је лаж оно што је истина. Када је око помућено, када су наши ум и срце помућени, онда можемо свесно и намерно лаж прогласити за истину и онда ће читав наш живот бити погрешан. Наравно, ту могу бити на уму неки погрешни интереси и циљеви. Када Господ указује на то да не треба да се бринемо о разним животним потребама, о томе шта ћемо јести и како ћемо се оденути, више него ли о ономе што је суштина живота, више него ли о чистом оку и чистом срцу, онда имамо погрешан животни став. Наравно да је природно и нормално да водимо бригу о томе шта ћемо имати на трпези својој и како ћемо бити оденути, али ако то прогласимо за једини и најважнији циљ нашега живота, онда смо у потпуности промашили. Зато Господ у својој овој причи наводи примере из обичног живота који су јасни свима. Довољно је да погледамо у свет око себе, у творевину Божју. Толики склад, толика лепота, не зна се шта је од чега савршеније и шта више служи своме циљу или, ако хоћете, својој сврси, а ништа од створеног не води бригу о томе, напросто живи благодаћу Божјом, живи силом и љубављу Божјом. Шта онда рећи за икону Божју, за човека који је створен као круна свега што се види и не види, као круна творевине, као онај који је слика и прилика Божја, као онај који сажима видљиви и невидљиви свет, као онај који је спона између творевине и творца? Када је око, дакле, чисто, када је наше срце чисто, када је наш став исправан, онда ће све остало бити исправно. Апостол Лука наводи исту мисао и каже: Када је око ваше једноставно, уместо када је око ваше чисто. Веома је важно да знамо да онда када смо једноставни, када се спустимо у саму основу свога бића, у саму дубину свог постојања, све нам је јасно, јер ту срећемо Христа и имамо сваки нама потребан одговор. Међутим, често смо навикли да компликујемо, да ствари видимо сложенима, да психологизирамо више него што је то неопходно. Заправо једноставним ставом и отвореним срцем у односу на реч Божју ми имамо онда чисто око и онда читав наш живот постаје чист,  постаје исправан, здрав, радостан, постаје смислен.

Целу вест видети на сајту: spc.rs