Родно место великог српског научника и проналазача Николе Тесле, личко село Смиљан, данас је поново било испуњено српским православним верним народом и радошћу, јер је заједно са њиховим Епископом горњокарловачким г. Герасимом у ово место дошао предстојатељ Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх г. Порфирије.

И на лицу Свјатјејшег се видела радост зато што је заједно са владиком Герасимом, владиком осечко-пољским и барањским г. Херувимом, мноштвом свештеника и верним народом, који је у родни Смиљан дошао са разних страна, освештао обновљени храм Светих апостола Петра и Павла, у коме је Тесла крштен, а потом у освештаном храму служио свету архијерејску Литургију.

Изузетно значајној духовној свечаности присуствовали су саборски посланик Драгана Јецков, председник Српског народног већа проф. др Милорад Пуповац, заменик жупана личко-сењске жупаније Милан Узелац и директор Секретаријата за вере Републике Српске др Драган Давидовић.

Обраћање Његове Светости сабраном народу:

-У име оца и Сина и Светог Духа. Благодаћу Духа Светога, Господ нас је данас удостојио да дођемо у овај дивни крај, на ово свето место и да прославимо Светог пророка Илију, човека који је сав био посвећен Богу, и умом, и срцем, и телом. Оно што је осећао то је и говорио, а оно што је говорио то је и чинио. Најважније од свега што можемо имати као свој пример за углед јесте вера пророка Илије, вера због које га је Господ удостојио да се у њему пројави сила Божја и да чини велика чуда, чуда која су била опомена, буђење и подстрек не само на држање истинске вере, него на исто тако спровођење те вере у живот.

Веома је важно, а то на казује пример Светог пророка Илије, да знамо да оно што верујемо одређује наше понашање, одређује како да градимо свој живот, одређује наше међусобне односе. Онај који има Бога за Оца, онај који зна да је Бог Отац читаве твари и као круне твари, да је Бог отац човков, тај зна да је један јединствени људски род и тај зна да, баш због тога што је један јединствен Отац, су сви људи међусобно браћа. Само из перспективе вечности кроз призму Христову, из Христа и из Јеванђеља Његовог можемо, верујући у Његову реч, трудити се читавим својим бићем да видимо једни друге као браћу, да видимо да смо сви независно од тога колико смо различити удови једног тела, чланови истог људског рода, оног који је створио Бог, да смо браћа са свим људима јер смо сви створени по слици и прилици Божјој. Ако нема перспективе вечности, ако из вечности не гледамо у историју, него свој почетак и крај имамо овде и сада, онда наравно и да наш живот и овде и сада започиње и завршава се, али се и своди на правила која креира то овде и сада. Зато када говоримо, када чинимо, када мислимо, без обзира што смо слаби и што падамо, што знамо да смо грешни и да нисмо савршени, мислимо Христом и деламо Христом, Јеванђељем. За нас не постоји одговор на питање шта ти мислиш о тој и тој теми. Не, ја мислим оно што Христос мисли или, боље рећи, трудим се читавим својим бићем и поред тога што машим и поред тога што сам грешан, и што сам егоиста, и сујетан, и самољубив.. И поред свега тога трудим се читавим својим бићем да мислим Христом, да делам Христом, јер како верујемо тако и живимо. Не може на исти начин делати онај који каже: Циљ оправдава средство. То је његова вера, али у складу са том вером он и дела, чини, живи, гради живот и међусобне односе. Онај који каже: Мој ближњи је мој брат, или: Воли ближњег као самог себе – када чујемо Реч Христову – тај другачије устројава свој живот.

Опширније на сајту: spc.rs