Другог дана посете древном граду Херцег Новом, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је началствовао 28. августа 2022. године, на празник Успења Пресвете Богородице, светом архијерејском Литургијом у манастиру Савини.

На торжественом сабрању поводом манастирске славе, Његовој Светости Патријарху су саслуживали Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, преосвећена господа епископи славонски Јован, далматински Никодим и топлички и изабрани шабачки Јеротеј, свештенство и свештеномонаштво из више епархија Српске Православне Цркве у молитвеном присуству многобројног верног народа Херцег Новог и Боке, као и гостију пристиглих са свих страна у манастир Савину.

Обраћајући се, на крају богослужења, благочестивом народу Његова Светост Патријарх је истакао:

У име Оца и Сина и Светога Духа. Високопреосвећени брате и саслужитељу, данас сам неизмерно радостан и Богом благословен, јер Вашом љубављу и благословом, као и добротом градоначелника Херцег Новог, имам прилику да се заједно са свом браћом и сестрама окупљенима овде молим Богу на православни, хришћански начин на месту које је посвећено Светом Сави и у исто време у граду који је посвећен Светом Стефану, архиђакону и првомученику. Већ та два непоколебљива камена вере довољна су да, кад им се обратимо, наше срце, наш ум и наше биће буду испуњени лепотом, радошћу, љубављу, миром, свим оним што јесте дар Духа Светога, а даје се нама православним хришћанима у Цркви Његовој.

Браћо и сестре, православна вера баш због предвиђеног предвечним планом лика и профила овога града и овога места јесте уобличила све оно што у овом граду и месту постоји. Православна вера, јеванђељска вера, вера Христова јесте вера наших отаца. Она је уобличила све оно што ми као словесни духовни народ јесмо. Не постоји ништа што има и најмању вредност, а зове се културном баштином, а да нема и знано и незнано, отворено или скривено, печат Јеванђеља, печат Христов, израз православног етоса и православне вере. Ми знамо да теорије не могу бити апстрактне и да се не тичу конкретног човековог живота, тј. ми знамо да било која врста вере не може бити апстрактна и одвијати се само на нивоу размишљања. Свака вера формира одређен начин живота, тако дакле и наша православна вера јесте обликовала и формирала оно што се зове етос нашег народа, начин живота којим је наш народ живео кроз векове, али живи и данас. Тај начин живота јесте православни хришћански начин живота који има своја правила, има, ако хоћете, своју теорију, тј. вера у Христа претходи том начину живота. Она је сажета у најкраћем у ономе на шта нас позива сам Господ наш, у ономе што сведочи Јеванђеље и чиме живи Црква кроз историју, у ономе због чега је Свети првомученик и архиђакон Стефан могао наизглед да изгуби живот, али изгубивши га – он га је добио. Та вера се састоји у ономе што је Свети Сава показао да је – иако је у раскоши одрастао и живео и био царскога рода – знао да је истинска права и царска круна – круна Христова. Зато одлази у Свету Гору не да би побегао од света – не да би напустио свет попут Буде и многих других који долазе са Истока жељни истине, правде и духовности, али лишени Христа – већ да би обновљен Христом узрастао у Христу, вратио се своме роду и у том роду посведочио веру Светога Стефана, првомученика и архиђакона, веру крстоваскрсну.

Браћо и сестре, крст и васкрсење као границе и простор наше вере јесу и простор вредности кроз које посматрамо свет око себе и изграђујемо односе са другима, али живимо и у најдубљим дубинама свога срца и своје душе пред лицем Христовим. Та вера наша сва је у парадоксу. Она није логична за систем вредности који долази из овога света или, ако хоћете, са разних страна света. Није у сагласју са тим вредностима. Није ни у сукобу. Пре ће бити да су други системи вредности у сукобу са јеванђељским вредностима, јер јеванђељске вредности у свој пуноћи откривају човека, откривају његову пуну и праву меру, истинско назначење и достојанство људско, јер љубав је у темељу те вере, а она је сва у парадоксу. Она је нелогична, она је антилогична или, најбоље да то кажемо језиком Отаца, љубав хришћанска је надлогична.

Шта има логично у томе, по логици овога света који хоће и проповеда веру у то да је исправно узимати све за себе и да споља долази лепота, шта је логично за тај на пролазном човеку утемељеном систему вредности, када смо позвани да се жртвујемо, да откидамо од себе, да дарујемо своје време, свој иметак, своју душу. Наравно, да тамо где је егоизам и где је самољубље нема логике, али тамо где је Христова реч, где је Његова заповест, тома је смисао и пуноћа, јер ту је логика изнад сваке логике, а то је љубав. Мајка даје себе за своје дете, јер воли дете, јер у узрастању детета расте и она. Ето, браћо и сестре, у тој логици Јеванђеља, у тој логици Христовој, која побеђује свет, сва је логика и сав је парадокс и Пресвете Дјеве, Мајке Божје и Мајке наше, Богородице. Ништа логично за логику овог света нема у Њеној личности, у Њеном животу, од Њеног Рођења – и тај празник славимо – кроз Њено Ваведење, увођење у храм – и тај празник славимо. Шта рећи за Благовести и, ево, за Њено Успење? Све је обрнута логика. Нема правила овога света, али има љубави, има вере у Христа. Тамо где је вера све другачије изгледа, браћо и сестре, јер ту је и мир, ту је љубав, ту је жртва, ту је подвиг, ту је свест о томе да је Христос Алфа и Омега, Почетак и Крај и света и космоса и нашег постојања, али и Онај који живот даје, али не живот који има свој почетак и крај, живот који је само пука и гола биологија. Тамо где је вера, ту је поверење у Христа, у Његов промисао, у то да оно што не можемо ми, што не може људска снага, може живи Бог, Спаситељ наш.

Опширније на сајту: spc.rs