Патријарх Порфирије: Ако је Христос на првом месту у нашим животима, све остало ће доћи на своје место

Објављено: 4 септембра, 2022Прегледано: 75

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 4. септембра 2022. године, другог дана посете Епархији будимској, на светој архијерејској Литургији у Саборној цркви Успења Пресвете Богородице у Сентандреји.

Саслуживали су преосвећена господа епископи будимски Лукијан, бачки Иринеј, ремезијански Стефан и хвостански и изабрани западноевропски Јустин са свештенством и ђаконством Епархије будимске.У наставку преносимо беседу Његове Светости Патријарха:

У име Оца и Сина и Светог Духа. Преосвећени драги владико Лукијане, браћо архијереји, узорити кардинале Петер Ерде, драги оче Кириле, игумане манастира Панонхалме – манастира са којим сам, нескромно ћу рећи, духовно растао деценијама у најдубљим хришћанским и братским односима. Са манастиром Панонхалма нас везује монашка, братска и хришћанска љубав, али и монашки, хришћански подвиг – уважени господине Потпредседниче Владе Мађарске,

хвала Вам на дивним, топлим и, изнад свега, хришћанским и, опростите што ћу рећи, духовним речима, речима које недостају глобално посматрано модерном свету који је оптерећен разним антидуховним идејама, који не зна за духа, нарочито за Духа Светог. Из тог разлога хвала Вам. Ја сам, мало је рећи, радостан што сам данас овде у Сентандреји, у Мађарској, у хришћанској земљи, у земљи која се устројава у духу Јеванђеља и заповести Христових. Као да је Господ по промислу своме одредио да се данас баш због тога на Литургији чита одломак из Јеванђеља по Матеју у коме се говори о младићу који је дошао да пита Господа нашег и Спаситеља Исуса Христа шта он треба да учини да добије живот вечни.

Наравно, младост је увек бурна и радикална, хоће све, понекад и одмах, сада, али свакако у своме трагању хоће пуноћу. Младић, иако је богат, иако живи у изобиљу, ипак пита Господа шта да ради да добије живот вечни. Притом је тај младић побожан, испуњава правила Закона. Господ му каже: Ако хоћеш да уђеш у Царство Небеско држи се тог Закона, испуњавај га, поштуј другог, не кради, не осуђуј, не сведочи лажно, не чини прељубу и све оно што се садржи у Закону који зовемо Десет Божјих заповести. И још додаје: Воли ближњега свога као самога себе. Младић је био честит и побожан, али је био и од Господа благословен спољашњим иметком. То није значило да одбацује Закон Божји, већ напротив. Иако је био обдарен и материјалним богатствима, исто тако био је ревностан у држању Закона Божјег. Младом човеку, а заправо сваком човеку, није довољно да има све и испуњава све и да тиме купи Царство Божје или купи пуноћу, купи место које се поштује. Он хоће савршенство, па даље пита: Али, Господе, како да будем савршен? Господ му одговара оно што је и печат и израз нашег народа који је дошао овде у Сентандреју, што је израз наших хришћанских народа, а то је: Ако хоћеш савршен да будеш, раздели све што имаш, узми крст и пођи за мном. Прича се завршава сценом у којој растужени младић одлази, јер није могао да се одрекне свога иметка иако се држао Закона Божјег. Одлази тужан, а апостоли још додају: Па како може човек да се одрекне свега, да све подели што има и иде за Тобом!? А Господ одговара: Оно што није могуће човеку, могуће је Богу.

У најкраћем, неко може помислити да иметак и богатство – јер је то био разлог због којег младић није могао да узме крст Христов и крене за њим – сами по себи спречавају човека да буде савршен. Заправо у овој причи Господ хоће да каже да није важно колико имаш, да није важно ни какву позицију заузимаш – можеш бити цар или просјак, богат или сиромашан – да није важно да ли си славан, да ли ти људи аплаудирају или си презрен, него је важно како се односиш према ономе што имаш, што ти је Богом дато. Дакле, није сиромаштво гаранција да ћеш бити савршен, није ни то што те људи презиру гаранција да ћеш бити савршен, али ни обрнуто: ако си славан или богат, ни то ти не обезбеђује савршенство. Савршенство достижеш кроз начин како се односиш према ономе што си добио од Бога; да ли си то што имаш – ако си богат, славан и моћан – разумео, да икао је било неопходно да учиниш све по Закону Божјем, на крају мораш да будеш свестан да не може ничега бити без промисла Божјег. Ако си разумео да то што имаш јесте од Бога и да си, како каже један православни светитељ, умро пре него што си умро, онда нећеш умрети ни када умреш, тј. ако си разумео шта је извор живота, шта је смисао живота, ако си разумео који је то – данас је популарно да се употребљава та реч – систем вредности који нам се даје у Јеванђељу, онда по љубави Божјој стао си на пут савршенства. Међутим, ако имаш све могуће од овога света, и владар си света, и сви те воле, поштују, клањају ти се, и све по реду… и мислиш да је то извор твога постојања, промашио си! Смисао постојања јесте Господ наш Исус Христос.

Наравно да није једноставно бити човек, а нарочито данас. Међутим, ако знамо шта су приоритети у нашем животу, који је то каталог вредности, шта је то на првом месту, а шта после тога долази, ма колико било тешко биће заправо најједноставније могуће. Неће нам бити проблем ако нас неко презире, ако нас неко оптужује, али ако знамо да је то Христа ради знаћемо да је у томе слава. Исто тако, неће нам бити тешко или нећемо се понети, боље рећи, ако имамо високе позиције, раскошне палате, ако нас поштују и воле. То нас неће узнети до мере да постанемо охоли и унесемо тиме немир у своју душу. То се неће догодити ако нам је Христос на првом месту у животу. Ако нам је Христос на првом месту у нашим животима, све остало ће доћи на своје место. Зато је важно шта су приоритети у нашим животима. То је порука коју носи ова прича коју смо чули на Литургији. То је њен смисао. Утемељимо свој живот на Христу који је Логос вечни, који осмишљава и наше постојање у историји, али нам дарује и живот вечни и осмишљава сваку нашу радост вишом вредношћу, али и свако искушење и сваки крст открива као тајну васкрсења и победе.

Ми данас овде, у Сентандреји, драги владико Лукијане, осећамо поред узбуђења извесну дозу страха, јер заиста, како сте рекли, велики јерарси наше Цркве су се овде, на овом месту, молили Богу. И то је важно да кажем: без молитве нема успеха! У правом смислу те речи. Често данас човек, морам да кажем то и за своје Србе у Србији, мисли да се вештинама може победити свет, у смислу у којем нам свет дефинише апостол Павле. Многи мисле да се знањима и способностима може решити сваки проблем. Свакако да знања, вештине и способности јесу нешто што је вредно и то је дар од Бога, али ако не призивамо Бога и Његову благодат у свој живот онда заправо ма колико ми говорили да смо верници претварамо свој духовни живот у религију – то није духовни живот у Христу, то није хришћанство – или претварамо у морал, али и то није живот у Христу, јер религија подразумева дистанцу у односу на Бога и подразумева да ми заправо заслужујемо својим подвигом да нас Бог награди. Штавише, често имамо утисак да је Бог дужан да испуњава оно што ми заповедамо, а да не говоримо о томе колико га често у својим психолошким заврзламама и заблудама злоупотребљавамо и употребљавамо као песницу за своје фрустрације, за своју мржњу, за своју искључивост. Вера у Христу подразумева смирење молитвом, простор који отварамо за деловање благодати Божје, како бисмо могли заједно са апостолом Павлом рећи: Све смо учинили! Тада смо недостојне слуге Божје, али зато што смо све учинили молитвом смо отворили простор благодати Божјој да она доведе све токове у резултат који је за нас и за читав свет најбољи. Зато је важна молитва и зато је важно што смо сабрани овде где су се толики наши свети преци молили.

Има ли боље илустрације за ово о чему сам говорио од Сентандреје, од Срба православних који су овде дошли бежећи од мача, бежећи од невоља. Када су дошли овде, у Сентандреју, тада пусто место, зидали су скромне земунице, дрвене куће. Да ли су имали и колико имали за трпезом Бог свети зна – замислите то, то је нешто чиме ми требамо да се поносимо, на шта треба да се угледамо и што може бити најбољи могући пример сваком човеку било где да живи, а нарочито Србину – дакле, у оскудици и у беди зидају осам предивних храмова на малом простору, кажу: од једног до другог ниси морао викати него тихим нормалним гласом говорити и чуо би те онај код другог храма. О чему то сведочи? Сведочи о православном Србину и шта су били  приоритети у његовом животу били. Било је наравно странпутица, искушења, непоновило се, али остала је поука за нас данас: На првом месту мора бити Христос, на првом месту Црква Његова!

Сад је разумљиво како је прошло толико векова а да су православни Срби очували свој идентитет свуда по свету. Да су били само Срби, а тек успут и православни, не би било ни помена о њима. Међутим, зато што су били православни, што су сазидали осам велелепних храмова овде у Сентандреји и дан данас су благодаћу Божјом – и наравно хришћанском љубављу и разумевањем других који су овде живели – опстали. Стога, Сентандреја, овдашњи Срби и наша Православна Црква могу бити најбољи могући пример свим православним Србима где год да живе, па и у Србији. Говорим неретко нашој браћи који живе широм земљиног шара. Када ме питају како да своју децу очувају да буду Срби, кажем им: Једноставно, учите их да буду православни хришћани. Када је духовни идентитет чврст и здрав, када је духовни корен дубок, онда ће и оно што је биолошко, што је национално, добити своје право место и имаће трајну вредност. Ако је обрнуто, ако их будеш учио да буду само Срби, а успут да буду православни или уопште православни, доћи ће време када ће и они, као овај гладни младић из јеванђељске приче, хтети Царство небеско и да буду савршени. Дај Боже да тада наиђу на неку од хришћанских Цркава, да им се не потури квазидуховност, коктели који долазе са Истока, а везе немају са Истоком, духовност за евроамеричког потрошачког човека скројена.

Дакле, Сентандреја за нас је велики понос и углед, али и утеха да је Господ са нама, да је суштина нашег живота Христос на првом месту, Црква Његова на првом месту, а све остало онда долази на своје место. Драги Владико, данас славимо двадесет година твоје службе у Сентандреји. Ми се радујемо заједно са тобом и молимо се Богу да те Господ укрепи. У исто време, захваљујемо Узоритом Кардиналу на подршци нашој Цркви, на подршци Католичке Цркве нашим верницима. Изнад свега хвалећи изражавамо захвалност, у Вашој личности господине Потпредседниче Владе, Мађарској држави за све што чини за наш народ, за нашу Цркву, за подршку живота православних верника, за све могуће законске и административне прописе који чине да наш народ и наша Црква овде заиста јесу на своме, да су домаћини. Исто тако не могу да пропустим а да не похвалим Вашу државу и Вашу политичку администрацију на челу са Премијером за залагање за хришћанске вредности у Европи, која у своме темељу и у своме корену, пре свега, има хришћанство, како је говорио Бенедикт XVI – има душу. Европа без душе није Европа. Хвала Вама на томе! Захваљујући се и Вама, и у Ваше име и у име наше Цркве, још једампут хоћемо да поздравимо нашег владику Лукијана, да му честитамо овај јубилеј, али да му поручимо да зна да смо ми са њим и да му дајемо видљиви знак те подршке, а то је архипастирски жезал, символ духовне власти, као и успомена на наш долазак овде и на данашњи дан. А вас, браћо и сестре, све у Господу грлимо и љубимо, имамо у свом срцу, носимо вас у својим молитвама, иако нису велике, сиромашне су и скромне. Исто тако, уздам се у вашу љубав, у ваше молитве за наше епископе, за вашег епископа, за читаву нашу Цркву, за читав свет и на крају за моју маленкост. Живели! Нека Господ све благослови!

Изор: spc.rs

Најновије вести

Повезане вести