Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је 3. септембра 2022, године у поподневним часвима у Будимпешту.

Пратњу Његове Светости Патријарха чине преосвећена господа епископи бачки Иринеј, ремезијански Стефан и хвостански и изабрани западноевропски Јусдтин.

Његову Светост г. Порфирија испред храма Светог великомученика Георгија у Будимшпешти дочекао је Преосвећени Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан. Један од повода Патријархове посете Будимпешти јесте и двадсетогодишњица службе владике Лукијана у трону архијереја будимских. Том приликом, у поздравном слову владика Лукијан је нагласио:

-Свештенство, монаштво и верн и народ Будимске епархије са радшћу дочекује нашег драгог госта Патријарха српског г. Порфирија и његову пратњу. Овај древни храм памти много, памти и време пре Мохачке битке, памти турске чалме, памти ратове и режиме, али вољом Божјом, ево и чудом Божјим, опстао је до данашњега дана и укопан је дубоко у темеље града Будимпеште.

Није први пут да поглавар Српске Православне Цркве посећује Будимску епархију. Пре Вас, драги наш Најсветији Владико, био је патријарх Иринеј, а пре њега блажене успомене патријарси Павле и Герман, пре њих Арсеније III и Арсеније IV, a пре свих њих 1219. године првојерарх наш и началопастир Свети Сава када је уговорио мир између краља Андраша II и свог брата Стефана Првовенчаног. То се догодило неки кажу у Банату, неки кажу у Бачкој, те 1219. године. Андраш II је био краљ хришћанин, борио се у Светој земљи за хришћанску ствар и имао је шта да разговара са Светим Савом, Интересовале су га ствари вере. Светог Саву је интересовало како стоје ствари у Светој земљи, да ли се спремају да иду на хаџилук. Као што знамо, два пута је био на хаџилуку. Као добар домаћин краљ Андраш је рекао: А сад, архиепископе, посети своје Раце овде по мојој краљевини. Има их доста. Ево ти моје најбоље војводе да те прате. И тако је Свети Сава кренуо да обилази Раце и много их је нашао. И манастире и цркве и свештенике. И како каже Мађарски лексикон Римокатоличке Цркве у то време, а то је 13. век, цветало је православље, наше српско, овде у Мађарској Краљевини. Гост је преко Барање, Славоније и Срема отишао у своје отешество. Иза себе је оставио виноград и то добро посађен виноград, пишу Мађари. Све пишу, не пропуштају да забележе да су два епископа, Јован и Козма,  била у Веспрему, а помињу и свештенике Вида, Бујка, Петка, Живка, Васу, Ђоку, Мику и још њихове вернике Брана, Болеслава, Даномира, Прибислава, Стојшу, Десимира, Војислава и Судибога.

Од Савине посете па надаље, ми смо имали често добре односе два народа и две државе. Мађари памте ћерку великог жупана Немања која се удала на мађарски двор и родила краља Гезу. Ми памтимо Каталину из династије Арпад, ћерку угарског краља Стефана IV, која се удала за нашег краља Драгутина. На зиду у манастиру Српском Ковину је записано да га је обновио краљ Милутин и да је напунио манастир монаштвом. Дакле, заиста је овде Српска Црква оставила дубоке темеље и корење још од Светог Саве па до данашњег дана.

За ових 800 година нису се ни Мађари ни Срби много променили, па ни државне и црквене вође ова два комшијска народа. Нажалост, ни прилике за хришћане у савременом свету нису много лакше од оних у Средњем веку. Данас Срби и Мађари негују пријатељске односе. Мађарска држава има посебан слух за нас православне Србе који овде живимо и чинимо саставни део мађарског  друштва кроз историју и данас. Зато је долазак Ваше Светости у овај канонски део Српске Патријаршије, у духовни виноград Светог Методија и Светог Саве, а поводом јубилеја стогодишњице уједнињења Српске Патријаршије од великог значаја и биће запамћен и забележен за будућа поколења.

Поздрављајући присутне, Његова Светост Патријарх г. Порфирије је поручио:

-Преосвећени у Христу брате и саслужитељу Лукијане, домаћине ове богоспасаване Епархије будимске, високопреосвећена браћо архијереји, високопреосвећени представници сестринских помесних Цркава и сви по реду, представници држава и државних институција са свих страна са којих сте дошли, браћо свештеници, монаси и монахиње и најдража браћо и сестре, православни пре свега Срби, али и сви други који живите у овом граду и у овој земљи,

Ја сам данас заиста више него ганут што сам по љубави владике Лукијана, а и по промослу Божјем, дошао овде у Мађарску, у Будимску епархију. Морам да кажем да сам већ на самој граници осетио добродошлицу, љубав и више него добру вољу оних који живе у овој благословеној земљи.

Ми смо дошли и окупили смо се овде, у овом дивном храму да и овде отпочнемо саборно прослављање два црквена јубилеја: најпре, стогодишњицу обнове древне Пећке Патријаршије, односно уједињења свих српских црквених области у једну јединствену Српску Патријаршију, али такође и да обележимо двадесету годишњицу архијерејског служења драгог нам у Христу брата и саслужитеља, вашег брижног архипастира, Његовог Преосвештенства Епископа г. Лукијана на трону епископа будимских.

Пре неколико дана сам, браћо и сестре, у Боки Которској, у Херцег Новом, говорећи на сабрању какво је и ово наше данашње овде у Пешти, рекао да православни Срби повезују два најважнија и кључна европска цивилизацијска и привредна крвотока – Дунав и Средоземно море. И ево нас данас на Дунаву, на најсевернијој тачки наше црквене јурисдикције, где су ваши и наши преци још у 16. Столећу, а чули смо и много пре тога, још за време Светог Саве, а нарочито у 16. столећу на овом месту подигли и почели да подижу храмове. Сутра ћемо се сви ми окупити на светој Литургији у Саборној цркви у граду и на месту на којем је, пре 332. године, велики патријарх Арсеније III Чарнојевић зауставио брод на пустој дунавској обали где је посечен први балван за храм, за цркву брвнару.

Колика и каква је била духовно, да кажем, идентитетска свест ваших и наших предака о важности очувања најпре духовног идентитета, сведочи чињеница да су у Сентандреји у најкраћем року наши преци подигли осам велелепних храмова, а у исто време су живели веома оскудно, може се рећи сиромашно, у колибама и земуницама. Показали су шта је то што је најважније за њихов живот. Показали су шта је то око чега ће они устројавати своју заједницу, свој однос према Богу, међусобне односе, однос према творецини Божјој, али и однос према другима. Они су стојећи између чекића и наковња, у сукобу тада великих сила Турске и Аустрије – нажалост непрестано смо и ми суочени и суочавамо се са разним сукобима и неретко опет великим – нашли најбољи и једини прави модел да не само не нестану као народ него да опстану и да буду веома плодотворни, да обогате себе, јер обогаћавајући себе и своју културу, обогаћују и оне који су око њих. Они су са собом, преко Саве и Дунава понели оно што је најважније, оно што их духовно конституише и чува. Понели су своје иконе, мошти светих, друге реликвије, значи понели су своје храмове, понели су оно што је  неуништиво, понели су своје небо. Знали су да ако не живе у свом духовном идентитету неће успети да сачувају ниједан други. Знали су да је Царство земаљско замалена, а Божје увек и довека.

Због тога сви ми и данас, можемо поносно да запевамо Ми же Сентандрејци славни целог света. Тако је свест о духовном идентитету како у Епархији будимској, тако и у Карловачкој митрополији у целини, кључно допринела даљем општем напретку нашег народа у свим областима његовог живота:и у привреди, и у грађевинарству, и у култури, у књижевности, у свему. Сентандреја је због свега тога постала кључно место, истакнути топос на коме се спајају и вечито ће се спајати историјско и оно вечно, како кажемо  језиком богословља, есхатолошко, једно и друго биће нашега народа. У томе је за пуноћу наше помесне Светосавске Цркве значај ове древне епископије будимске, у томе је значај њених архијереја, значај и њеног садашњег архијереја, свештенства и свег вас, браћо и сестре, православног верног народа, свих вас чији животи и данас пишу непрекинуту повест православног нашег рода на овим панонским просторима, учешћем у црквеном  животу, старањем за наше културне и просветне установе, чувањем и унапређивањем наше баштине.

Ово је прилика да по субјективном избору своме, али и фрагментарно, више упућено онима који мање знају, него вама овде сабранима, да издвојимо из читаве плејаде само неколико одабраних личности и подсетимо која је то баштина овде створена, односно како је оствариван верски, културни, значи идентитетски  континуитет нашег народа на овом подручју.

Опширније на сајту: spc.rs