Десет година од упокојења Патријарха бугарског Максима

Published On: 07/11/2022

угарска Православна Црква обележила је 6. новембра 2022. године десетогодишњицу упокојења Патријарха бугарског Максима.

У новијој историји патријарх Максим је био најдуже на челу Бугарске Православне Цркве, коју је водио кроз тешко време владавине социјалистичког атеистичког режима, као и кроз бурно време политичких промена после 1989. године.

Свету заупокојену Литургију и парастос у Тројанском ставропигијалном манастиру Успења Пресвете Богородице служио је Његово Високопреосвештенство Митрополит ловчански Гаврило, док су саслуживали високопреосвећена господа митрополити: пловдивски Николај, варненски и великопреславски Јован, русенски Наум, врачански Григорије, видински Данило и доростолски Јаков; као и преосвећена господа епископи: велички Сионије, знепољски Арсеније и главинички Макарије; у молитвреном присуству Митрополита неврокопског Серафима.

У име Његове Светости Патријарха бугарског Неофита, слово сећања на блажене успомене патријарха Максима прочитао је Митрополит ловчански Гаврило:

-Доказ високог достојанства и ауторитета нашег покојног оца и патријарха Максима била је љубав коју је уживао међу својом паством и свештенством наше свете Цркве, али и велико поштовање према њему од стране његових саслужитеља из свих канонских Православних Цркава широм света. Свима њима био је љубљени брат и саслужитељ, узор преданог архипастирског служења и пример који треба следити. Самим тим и његов одлазак је био губитак не само за нас, његову вољену децу, већ и за свето Православље. Сећајући се велике љубави патријарха Максима према пастви која му је од Бога поверена, верујемо и знамо да ни сада не престаје да пред небеским престолом заступа нашу Православну Цркву и сваког од нас молећи од Свемилостивог и Свевеликог Бога Његову благодатну помоћ и подршку роду нашем православном бугарском, који је патријарх Максим очински волео и коме је посветио сав свој земаљски живот.

***

Патријарх Максим је обављао патријарашку службу преко 40 година. За поглавара је изабран 4. јула 1971. године после упокојења патријарха Кирила у марту 1971. године. Рођен је 29. октобра 1914. године у селу Орешак у области Ловеча, у породици Минков. На крштењу је добио име Марин (Најденов Минков). Основно образовање је стекао у родном селу и са 12 година постаје послушник Тројанског манастира. Прогимназију је завршио са одличним успехом, а од 1929. до 1935. године завршава са одличним успехом и Софијску духовну семинарију. Од 1936. до 1938. године службује у цркви Пресвете Богородице у граду Русе. Са благословом Митрополита доростолског и червенског Михаила, бавио се социјалним радом са питомцима црквеног сиротишта Свети Јован Рилски. Од 1938. до 1942. године студира на Богословском факултету Софијског универзитета, када узима живог учешћа у студентским богословским круговима и православним братствима.

Монашки постриг прима 13. децембра 1941.  године у параклису Богословског факултета, када добија име Максим у част преподобног Максима Исповедника, светитеља из 7. века, прослављеног по силној вери и православном вероисповедању. У чин јерођакона рукоположен је 19. децембра 1941. године, да би га крајем 1942. године Свети Синод поставио за наставника-васпитача у Софијској духовној семинарији. Предавао је значајне предмете: основно богословље и пастирско богословље. У чин јеромонаха је рукоположен 14. маја 1944. године у Черепишком манастиру, где је била интернирана семинарија, у звање архимандрита произведен је у јулу 1947. године, да би 1950. године био постављен за настојатеља Бугарског подворја у Москви. Од 15. јула 1955. године архимандрит Максим је главни секретар Светог Синода, а обављао је и дужност председника Уредништава листова Църковен вестник и Духовна култура.

У Патријаршијској катедрали Светог Александра Невског архимандрит Максим је 30. децембра 1956. године хиротонисан у епископски чин с титулом „Браницки”. На хиротнији патријарх Кирил је произнео проповед на тему Епископат као савест Свете Божје Цркве, која је остала као духовно завештање будућем Патријарху. Дана 30. октобра 1960. године Епископ браницки Максим је једнодушно изабран за Митрополита ловчанског полита и у службу је уведен 20. новембра исте године. У свом родном крају, и поред тешких економских и политичких прилика, изградио је и осветио неколико нових храмова. Када се 7. марта 1971. године патријарх Кирил преставио у Господу, Митрополит ловчански Максим је изабран за местобљуститеља и председника Светог Синода. Ту службу је обављао од 13. марта до 4. јула 1971. годне, када је на патријаршијском изборном црквено-народном сабору, у саставу од 101 члана, сабраном у Синодланој палати у Софији, изабран сa највише гласова и добио звање Бугарски патријарх и Софијски митрополит. Поводом избора објављена је посебна споменица.

Током своје службе патријарх Максим је посетио све помесне Православне Цркве, што је допринело учвршћењу православног јединства. Српску Православну Цркву патријарх Максим је посетио у време патријарха Павла. Активно је учествовао на међудржавним и међуцрквеним скуповима по питању ширења хришћанских мировних принципâ. Патријарх Максим је примио почасни докторат на Духовној академији Светог Климента Охридског, Московској духовној академији и Хришћанској богословској академији у Варшави. Такође, носилац је највишег државног ордена Стара планина I степена за огромне заслуге у духовном животу бугарског народа и мудро руковођење Бугарском Православном Црквом. Објавио је три књиге проповеди и беседа под називом На њиви Господњој.

Извор: Бугарска Патријаршија

Најновије вести