Сејао хришћанску љубав, братимио народе

„Ја волим Русију и руски народ толико ватрено и неограничено као и Ви, као што волим свој српски народ и све Словене, за чију велику будућност предвиђам само потпуно уједињење са великом словенском Русијом…”

Прошло је 87 година од упокојења Светог Мардарија (Ускоковића), првог српског Епископа америчког. Умро је 12. децембра 1935. године, а његове нетљене мошти обретене су у мају 2017. године, у његовој задужбини, Манастиру Светог Саве у Либертивилу. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве на свом редовном заседању, маја 2015. године, владика Мардарије Ускоковић прибројан је у Сабор светих и молитвено се прославља 12. децембра – на дан упокојења.

Владика Мардарије Ускоковић се упокојио у Манастиру Светог Саве у Либертивилу, који је сам градио, и у који је улагао сав новац који је имао и годинама прикупљао. Лишен сваке гордости, физички је радио на изградњи светиње.

Као архимандрит Мардарије, од стране Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве 1923. године постављен је за администратора Епархије америчко-канадске, а 1925. године и за њеног првог Епископа. Хиротонисан је 1926, годину дана касније.

Предодређен за служење Богу

Животни пут владике Мардарија Ускоковића из црногорског крша и Богом даним стазама до верујућег, за живот у Христу и за Христа, одредио је његову мисију и живот. Рођен је као Иван Ускоковић 1889. године у селу Корнет у Љешанској нахији у угледној црногорској породици. Крштен је у сеоској цркви посвећеној Светом Ђорђу. Основну школу завршио је у Ријеци Црнојевића и на Цетињу. Још у раном детињству знао је шта жели, па је са једанаест година тражио од Митрополита црногорског Митрофана да га замонаши, али због своје младости није добио благослов.

Школовање је наставио у Београду. Срце га је водило најчешће на литургије и молитве у Саборну цркву Светог архангела Михаила. Патријарх Димитрије, видевши његову љубав и преданост Богу, послао га је у манастир Студеница. Патријарх српски дао му је писмо, са препоруком, за студеничког Владику Саву – да прими младог христољубивог Ускоковића. Преосвећени Владика Сава, после три месеца искушеничког живота младог Ивана и још три месеца чекања, замонашио га је.

Родитељи замонашеног Ускоковића нису ништа знали о његовом постригу, све док он, као ђакон, није написао писмо родитељима – своју прву духовну посланицу. С обзиром на то да у Црној Гори нису разумели његову необично дубоку преданост Богу, отишао је у Москву у Српско подворје. Похађао је и завршио семинарије у Житомиру у западној Украјини и Кишињеву, главном граду Молдавије. У Кишињеву је као млад монах био веома цењен и вољен. Издавач Мардаријеве књиге Зборник проповеди у предговору каже: „Тајна успеха баћушке Мардарија проистиче из његове дубоке животне виталности, савремености и искрености.”

Године 1908. постаје јеромонах, а чин синђела је добио 1912. године. Његова мисија у Кишињеву била је веома племенита, постао је надалеко познат по свом милосрдном раду и несебичној помоћи деци из сиромашних породица. Његово христолико срце и милосрђе превазилазио је националне границе и после три године молитвености и мисионарења у Кишињеву, упућен је у Петроград. У царском Петрограду настаје сјајан период младог проповедника у монашкој ризи.

Одлазећи из Кишињева за Петроград из Храма Св. архангела Михаила, испраћен је монах Мардарије са пуно поштовања и љубави. Верни православни народ, али и други захвални мештани, сабрали су се и у знак дубоке захвалности и поклонили му златан крст и икону цркве. Отац Мардарије дошао је у Петроград 1912. године. Боравак у Русији наставио је у једној од највећих руских светиња, лаври Св. благоверног кнеза Александра Невског, припремајући се за полагање пријемног испита за духовну академију. Мало ко је знао, због његове скромности, да је монах Мардарије студент Духовне академије, коју је завршио пре рока са одличним успехом. Током студија у Петрограду служио је и у Царском Селу, у тамошњој Саборној цркви, где је на богослужења долазила царска породица Романових. Проповедао је у школама, болницама, војним камповима, остала су многобројна сведочанства о Златоустом дару архимандрита Мардарија.

Од јеромонаха у царској Русији до владике у Америци 

По препоруци Светог Синода Руске Православне Цркве и по одлуци руског Ђенералштаба, путовао је и обилазио заробљенике по логорима у Сибиру и у Туркестану, у којима је држао проповеди многобројним Словенима из Аустроугарске, који су били руски заробљеници. Његов мото је био: Сејати хришћанску љубав, ширити мир, стишавати страсти проповедати добро и братимити људе.

Свуда где је јеромонах Мардарије беседио, био је слушан са пуно пажње и хваљен као Богом послан анђео, као Христов апостол. Заробљеници су га молили да их не оставља, да ако и оде мора да им се врати.

Међутим, 1916. године у појединим руским листовима појавили су се натписи против јеромонаха Мардарија Ускоковића. Штампа је тврдила да су речи у проповедима јеромонаха Мардарија биле непријатне! А оне су биле богољубиве и родољубиве речи о словенском јединству, које је Мардарије пламеног срца незадрживо преносио кроз логоре. Руска Влада захтевала је одређена уверења о лажним и злонамерним намерама против Мардарија. Руски епископи и губернатори били су убеђени у исправност рада оца Мардарија и његов патриотизам и да је о Русији говорио као о општој заштитници свих Словена и „Матушки Русији”.

Међутим, главни непријатељ јеромонаха Мардарија био је Григорије Јефимович Распућин, руски монах који је дошавши у Петроград, 1910. године, преко дворских дама имао велики утицај на руску царицу Александру Фјодоровну и мешао се у државне послове. Распућин је јеромонаха Мардарија оптужио за германофилство, мада се Мардарије током свог боравка у Русији од 1905. до 1917. године, највише борио против германског утицаја. Оптужен да је немачки шпијун и после говора у руској Думи против њега, упутио је писмо руској Думи, у коме пише: „Ја волим Русију и руски народ толико ватрено и неограничено као и Ви, као што волим свој српски народ и све Словене, за чију велику будућност предвиђам само потпуно уједињење са великом словенском Русијом…”.

Током боравка у Русији написао је неколико књига од којих су најзначајније: Тихи угао Христа; Зборник проповеди и Завет руском народу, у којој позива руски народ у одбрану Срба, што је изазвало протест међу противницима панславизма и руским германофилима.

Други период живота јеромонаха Макарија Ускоковића уследио је 1917. године, када започиње мисионарски рад међу Србима у Северној Америци.

На Сверуском Црквеном сабору за патријарха Руске Православне Цркве изабран је Свети Тихон Исповедник. Дана 28. октобра (10. новембра) 1917, на Црквеном сабору је одлучено је да се обнови Московска Патријаршија, а за патријарха је именован, а потом и устоличен, дотадашњи митрополит Тихон. Архимандрит Мардарије је одређен „за вођење послова Српске Цркве под руском црквеном јурисдикцијом.”

Свети Архијерејски Синод Руске Цркве донео је одлуку да у оквирима Руске црквене мисије у Америци и Канади, синђел Макарије руководи Српском мисијом. Стављено му је у задатак и дужност да сазове Црквени сабор свештеника и грађана за организовање Српске Православне Цркве у Америци. Јеромонах Мардарије је у Америку стигао преко Сибира и Владивостока, крајем 1917. године.

У чин архимандрита, највише монашко-свештено звање, произведен је 1917. године у Филаделфији. На Сверуском сабору 1919. у Кливленду, који је одржан под сенком трагичних политичких догађаја у Русији, присуствовала су и петорица српских свештенослужитеља. Међу њима најзначајнији је био архимандрит Мардарије, који је изабран за епископа „за вођење послова Српске Цркве под руском црквеном јурисдикцијом”. Но, имајући чврсту црквену свест, он није желео да одступи од свештених канона и буде хиротонисан без пристанка своје матичне Српске Цркве.

Период од 1920. до 1923. године архимандрит Мардарије је провео у отаџбини. Патријарх Димитрије га је поставио за настојатеља манастира Раковица и на место управника прве Монашке школе у Србији, при истом манастиру. Током трогодишњег боравка и рада у манастиру Раковица, архимандрит Мардарије је био делатан на многим пољима црквено-друштвеног рада. Био је позиван да држи предавања у дворани Академије наука, на Универзитету, у гимназијама, у Хришћанској заједници, на Богословском факултету… Рад Монашке школе и његовог управитеља високо је оценио патријарх Димитрије и сва београдска штампа. Архимандрит Макарије позиван је да држи бројна предавања. О његовим беседама писала је штампа: „…Архимандрит Мардарије, жив, сликовит, пун успелих компарација и надахнут искреним осећањем, оставио је снажан и незабораван утисак…”.

Следећи благословени корак архимандрита Мардарија била је организација и јединство српских свештеника, и самосталност Српске Цркве у Америци. Архимандрит Мардарије је од стране Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, 1923. године, прво постављен за администратора Епархије америчко-канадске, 1925. године и за њеног првог Епископа. Међутим, хиротонија је обављена тек 1926. године, уочи празника Цвети у Саборној цркви у Београду, јер је Синод Српске Православне Цркве 18. октобра 1923. године за администратора био одредио владику Николаја Велимировића, што је до тада радио Мардарије.

После те одлуке, Синод Српске Православне Цркве 9. децембра 1923. ипак се предомислио, поставља јеромонаха Мардарија за администратора Српске америчко-канадске епархије. На захтев Конзисторије Српске епархије у Америци и Канади умољава се Свети Архијерејски Синод и патријарх Димитрије да се за Америку и Канаду одреди епископ и да то буде архимандрит Мардарије.

Цркву гради, умире од глади

Архимандрит Мардарије ради од првих година боравка на америчком континенту на организацији Српске Православне епархије у Америци и Канади. Одмах по повратку, организовао је конференцију свештеника (од 8. до 21. фебруара 1923) у Гери, на којој је успео да уједини и сложи све свештенике у заједничком раду на организовању СПЦ у Америци. Чикаго је постао седиште новоосноване Српске Православне америчко-канадске епархије. Мисионар Мардарије је уз помоћ америчких пријатеља, државних представника, као и Срба и свештенства из Америке, успео да сакупи 15.000 долара, од чега је купио 33 екра – (10 хектара) земље у Либертвилу, четрдесетак миља северно од Чикага. Земљиште које је купио предвиђено је за манастир, сиротиште, дом старих и гробље – освећено је исте године.

Литургију је служио епископ Мардарије у непосредној близини Српске куће „Свети Сава”, где је становао и где се налазила владичанска резиденција. План за изградњу Храма Светог Саве урадио је Алексеј Захаров, архитекта бели Рус, емигрант из 1917. године. План градње, као и надзор над градњом храма, урадио је Захаров бесплатно. Трећег септембра 1923. освећени су темељи манастира Свети Сава и почела је његова изградња. Том чину присуствовало је преко „две хиљаде душа Срба из разних крајева Америке”.

Епископ Мардарије уградио је све што је имао у подизање манастира. Штедео је на себи, давао свој последњи цент и снагу за градњу. Божидар Пурић, генерални конзул у Чикагу, знајући како епископ Мардарије сиротињски живи и подвижнички ради, написао је за владику Мардарија: „Цркву гради, умире од глади”.

За градњу манастира у српској колонији од 980 дародаваца прикупљено је 1.470.50 долара. Давао је колико је ко могао новца, а епископ је водио финансијске књиге, знајући да ће га многа браћа нападати. Епископ Мардарије је током подизања храма и организовања Епархије наилазио на велике препреке од стране многих Срба и тамошњих свештеника, који су тврдили да су манастир и сиротиште у Либертвилу лично Владичино имање. А он и поред тешке болести туберкулозе, када год је физички могао помагао је у градњи манастира, садио је разно дрвеће, поравњавао стазе, правио нове и прокопавао канале за одвод воде.

Најлепши опис манастира дао је владика Николај Велимировић: „…Слика манастира је савршена. У средини црква, с једне стране гробље, а са друге омладина српска. Речит симбол: Црква као мајка на једној страни чува сахрањену прошлост, а на другој васпитава будућност једног народа. Она је трајна веза међу временом и вечности, као и међу генерацијама, које долазе и одлазе….”.

По завршетку изградње манастира Св. Сава у Либертвилу отворено је и манастирско гробље. У Споменици манастира Св. Сава владика Николај пише да је већ 1932. године било око 300 српских гробова.

Тешка болест пратила је неимара, мисионара, христољупца и молитвеника владику Мардарија неколико година, повремено му је бивало боље, нарочито после опоравка у Аризони.

Српски Архијерејски Сабор је архимандрита Мардарија изабрао званично за епископа 7. децембра 1925. године, док је хиротонија обављена 1926. године, уочи празника Цвети, у Саборној цркви у Београду. Тим чином Православна епархија у Америци и Канади добила je свог првог епископа. Манастир Св. Сава у Либертивилу освећен је 6. септембра 1931. године, уз присуство великог броја Срба из Америке и Канаде, а Литургију је служио његово преосвештенство епископ Мардарије са свештенством. Према писању Американског србобрана, који је најавио догађај, све српске колоније спремају се да дођу у једини српски манастир у Америци.

Владика Мардарије је уснуо у Господу 12. децембра 1935. године у 46. години живота и сахрањен је у својој задужбини, у манастиру Свети Сава у Либертвилу.

Неколико дана пред последњи одлазак у болницу и операцију, од које се неће опоравити, епископ Мардарије оставио је тестамент, а за његов препис, који се налази у Архиву Југославије у фонду: Посланство КЈ у САД- Вашингтону, гарантовао је његов дугогодишњи секретар Живојин Ристановић.

ИЗ ТЕСТАМЕНТА

Последњи мој тестамент

Да се прочита народу у цркви и преда јавности у штампу.

У име Оца и Сина и Светог Духа, амин.

Пред поновну операцију на плућима, а при пуној свести, пишем овај тестамент као моју последњу вољу на овом свету.

Манастир Светог Саве у Либертивилу, Илиној, који сам помоћу Бога и свога народа основао 1923. године, потпуно је исплаћен. Нови дуг од 3.900 (три хиљаде и девет стотина) долара за нови павиљон, исплаћиваће се постепено од прихода манастирских. Овај свети манастир, као зборно место Срба у Америци и општи дом молитве као вечну кућу Божју, остављам у аманет своме драгом српском народу да га и после моје смрти чува и унапређује, да га као дивни споменик националне и верске свести остави у наслеђе српским нараштајима у овом Новом Свету, да се за вечна времена зна и проповеда да је преко океана, далеко од своје старе Домовине, било у овој земљи Срба. За оне Србе и Српкиње, који су ме за 18 година мога рада у Америци помагали и тиме ми олакшали тешко бреме управљању Српском Црквом, молим се Богу, да их он милошћу својом награди, а од мене, његовог Владике, остављам им и домовима њиховим и потомству њиховом мој владичански благослов. А онима, који су ме у моме раду ометали, нападали и клеветали, уместо проклетства остављам свој опроштај. Молим се Богу да им и он опрости...

Све што тражим од мога народа, то је: када дођете у овај свети манастир, запалите на гробу моме свећу и помолите се за покој моје души. Молићу се и ја за све вас и после моје смрти”.

Епископ Мардарије

Жив. Ристановић

КБр. 310/935

20. децембра 1935. године

Libertyville, Ill.

Закључак:

Пут Светог владике Мардарија Ускоковића до Бога, истине, чистоте, љубави, мисионарења, стаза је светла и апостолска, аутентична и тространа; српско-руска, словенско ујединитељска, зарубежнаја. Он је сабрао Христом развејане Србе на америчком континенту. Поставио је темеље очувања СПЦ, српске вере, духовности на том далеком континенту, где су се генерације Срба губиле у сивом мору западњачке даљине и хладноће. Свети Мардарије Ускоковић је јединствен, не по томе што се из кршне, горде и неумољиве Црне Горе (тамо несхваћен) винуо у свет трагања истинске љубави кроз жртву, дела, кроз милосрђе које није знало за границе, већ по његовој светости још на земљи и скромности, која је збуњивала све оне настројене материјализму. Свети Мардарије Ускоковић је себе целог предао Христу, служио Христу, умро за Христа. Без помпе, без свите, без блештавила. Скромно и монашки, као истински светосавски син. У детињству предодређен за служење Богу, касније монах са широком душом и Христом у срцу, потражио је народ и земљу са сличним топлим срцем и ширином, Царску Русију. Несрећне историјске околности, по Божјој промисли, под кровом Руске Православне Цркве, одвела су га на амерички континент, где је за осамнаест година пионирског мисионарења поставио златне темеље очувања православља и светосавља на америчком континенту. Свети Мардарије Ускоковић у Православној епархији у Америци и Канади био је први наш епископ, а Црква Св. Саве прва српска црква у Америци. А свега тога не би било без жеље и благослова Руске Православне Цркве. „Диван је Бог у светима својим”.

Литература:

Драгослав Драгутиновић, Животопис владике Мардарија, Севастијан прес Чикаго 2017.

Ружица (Чупић) Марић, Свети Мардарије Љешанско-либертивилски и Свеамерикански, Цетиње 2015.

http://www.spc.rs/sr/sveti_mardarije_libertivilski_sveamerichki

Нада Петровић, историчар и архивски саветник