Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методије служио је, на празник Светог Јована Златоустог, 26. новембра 2022. године, свету архијерејску Литургију у храму Светих Кирила и Методија у Гранчареву код Бијелог Поља.

Саслуживали су протојереји-ставрофори Мираш Богаваца и Дарко Пејић; као и архиђакон Јаков (Нинковић).

– Када са сабирамо, углавном, је на светим Литургијама, на неки начин, присутно више сестара, него мушкараца, браће наше, али на овој Литургији, овдје, у Гранчареву, осим сестара које поју, су листом мушкарци и то је лијеп знак. Увијек су жене биле преносиоци, чак, од Мироносица када су ту најљепшу вијест и благовијест Васкрсења Христовог оне објавиле апостолима и биле прве благовјеснице, па све преко наших прабака, бака и мајки, које су ту златну нит вјере, православља преносиле на своје потомство. Нешто је прионуло и за нас мушкарце, изгледа, почели смо и ми да долазимо више у цркву и, кажем, то је један лијеп знак обнове вјере и међу мушким родом, који је онако тврд, агресиван, наметљив, поред смиреног лика Богородичиног и жена које тако трпељиво подносе, казао је Преосвећени епископ Методије.

– То је један од основних услова наше љубави према ближњима. Питао је апостол Петар првоврховни Учитеља свога Христа:- До колико пута да опростим свом ближњем, до седам ли пута? Он је великодушно повећао тај број опраштања, јер у Старом завјету је било до три пута да се опрости. Он је, процјењујући Христа да је тако благ, повећао тај број па је рекао:- До седам ли пута да опростим? Њему Христос каже: До 70 пута седам, другим ријечима бесконачан број пута, јер ми тада, у том стању благодатном, у коме пребивамо, припајамо се једном свијету и атмосфери какав је Господ наумио да буде овај свијет, који почива на начелима и принципима љубави, милосрђа и праштања, супротним оним начелима које у свим временима, па нажалост и у овом нашем, владају у међусобним односима људи, беседио је Његово преосвештенство Методије.

Поручио је да нема истинског односа и љубави без спремности да бесконачан број пута опростимо:- Да по томе будемо слични никоме другом до самом Богу, Који је први опростио нама гријехе наше. Ми, опраштајући другима, себе сврставамо у онај свијет у коме ће нам бити сви наши дугови опроштени, а то значи да никад не треба да мјеримо поступке и гријехе других људи око нас, наших ближњих, да их ни по чему и никад не осуђујемо, јер то само значи да смо заборавили на себе, на своје поступке, на своја сагрешења. То је јасан знак да нисмо на добром путу, нијесмо на Христовом путу.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка