Бог се јавио у телу. Колико нас се то и данас тиче? – Тајна Божића у 21. веку

Published On: 05/01/2023

Читав Стари Завет, по свом циљу и садржају, представља „Предблаговести“ о доласку Месије, Спаситеља света. Нарочито су пророци, који су били „Духом Божијим ученици Христови“ (Игнатије Богоносац), наговаштавали овај догађај. У Новом Завету, пишући своје Јеванђеље, апостол Матеј се позива на чувено Исаијино пророштво: „Ето, девојка ће затруднети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил (Ис. 7, 14). На то јеванђелиста додаје и смисао овог имена: „ …што ће рећи; С нама је Бог” (Мт. 1,23).

Да бисмо се приближили овој тајни морамо се вратити првом Божићу. У питању је догађај, који се десио пре више од 2000 година на маргинама света и историје, једне тихе звездане ноћи, у стајској пећини у пољу, где се збило витлејемско изненађење које је Бог приредио човеку.

Један од отаца Цркве из 1. века, Св. Игнатије Богоносац, епископ древног града Антиохије, савременик и ученик светих апостола, очевидац и директни слушалац апостолског искуства, у својој посланици Ефесцима вели нешто веома карактеристично. Он каже како су од кнеза овога света (од нечастивог) биле сакривене „три јавне тајне које су у тишини Божијој учињене“: девственост девојке Марије, њено рађање Христа, и смрт Господња (као увод у васкрсење и уништење смрти). Ове три тајне су, заправо, етапе једне тајне Христове, плана Божијег о спасењу света, који је, како кажу свети оци, Бог Отац открио само Сину и Духу, а сакрио и од анђела.

Изворна сведочанства овог чудесног догађаја добијамо у Јеванђељима по Матеју и Луки. Оба историјски описују догађај, док апостол Јован у свом Јеванђељу из другог угла саопштава богословску истину, да се Логос – Син Божији очовечио: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јн. 1,14).

План  спасења света почиње од догађаја Благовести, када је архангел Гаврил био послат једној девојци Марији, из рода Давидова, да јој објави  благу, радосну вест да ће на чудесан начин затруднети и родити, ни мање ни више, него Сина Божијег – Спаситеља целога света. И тог тренутка, када је Марија чула благе вести, Дух Свети, који све освећује, сишао је на њу, осветио њено тело и очистио од првородног Адамовог греха, који је сваки човек као Адамов потомак наслеђивао кроз своју палу људску природу. Како, дакле, тумаче оци Цркве, сам Логос – Син Божији начинио је од њеног тела себи тело, уселио се у њену утробу на натприродан начин и очовечио се. Зато свакога дана у богослужењима, нарочито на Литургији, исповедамо у Цркви, кроз Символ вере, да се Син Божији оваплотио „од Духа Светога и Марије Дјеве“.

Велики оци Цркве, међу којима су Иринеј Лионски (2. век) и Јован Дамаскин (8. век), који је написао већину химни и песама Божићне службе, праве величанствену и дубоку паралелу стварања света и рођења Христовог, које називају другим или новим стварањем (света).

И шта они веле? Као што је Дух Божији, у почетку стварања, лебдео над водом осењујући сву твар, тако је осенио и пресвету Дјеву на Благовести пре оваплоћења, о чему је Гаврил благовестио Марији: „Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији“ (Лк. 1, 35).

Исто тако, као што је први човек Адам од девичанске, чисте земље, која није још обрађивана, начињен рукама Божијим (Логосом), тако је и Логос – Син Божији, од девичанског, освећеног тела Увек-Дјеве Марије узео и Сам начинио тело у њеној утроби. И будући одувек Бог постао је, у наше време (у историји), и човек.

Међутим, пошто је стари Адам пао у грех и због непослушности према Творцу био протеран из раја, када је дошла пуноћа времена (Гал. 4, 4) по одлуци Божијој, Отац шаље свога Сина Јединородног да управо Он буде Нови Адам, који ће извршити дело Божије и показати, за разлику од старог, палог Адама, послушност Оцу.

И како је, онда, коначно и јавно обзнањена свету та скривена тајна Христова, обављена „у тишини Божијој“? Св. Игнатије Антиохијски, слично божићном тропару, описује и тумачи тај догађај:

„Једна звезда на небу засија више од свију звезда и светлост њена беше неизрецива, и њена новина изазва изненађење, а све остале звезде, заједно са сунцем и месецом, постадоше хор овој Звезди, док она зрачаше светлошћу својом изнад свих. И би узбуна: откуда ова новина, њима неслична! Отуда се раздрешиваше свака магија, и раскидаше се свака свеза зла, незнање, идолопоклонства престајаше, (…) јер се Бог као човек појавио, за новину живота вечнога (…) Зато се одасвуд све потресало, јер се припремало уништење смрти!“. Пазимо! Само што се Син Божији родио, већ се све потреса унапред, самим Његовим доласком, због будућег васкрсења и победе над смрћу.

Чудесном звездом, којом је „небо свима разгласило попут уста“ неизрециво рођење Бога, дозвао је Бог три мудраца са Истока, који доносе изабране дарове Спаситељу света:  „чисто злато – као Цару векова, тамјан – као Богу свега,  смирну  –  као  тродневном  мртвацу  –  Њему  бесмртноме“. Како тумачи св. владика Николај, кроз мудраце и њихове дарове све најдревније и највеће незнабожачке цивилизације Истока (па и ондашњег човечанства уопште), које су седеле и чекале у мраку идолском, принеле су Спаситељу – Сунцу Правде оно најфиније, најузвишеније, најплеменитије из ризница философије, духовности, блага, уметности, живота.

Зашто је дошао Бог и одабрао оно што је далеко ниже и неславније од Њега, да се поистовети са човеком, створењем ограниченим, несавршеним, палим и смртним? Зато што је једино Онај, који је одувек у наручју Очевом могао суштински вратити палог човека назад Оцу, и то не било како, већ личном жртвом, из божанске љубави, правећи снисхођење какво је било несхватљиво људским мудрацима па и самим анђелима.

Падом првог човека Адама, човек и људска природа постали су грешни, страдални, пропадљиви и смртни; запрљана је и замагљена икона Божија, образ Божији и подобије по којима је створен човек. Он, стога, није у стању сам, својим моћима, да се извуче из овога пада и проклетства, које је сам себи непослушношћу наметнуо.

Син Божији се, дакле, рађа у сточним јаслама, у условима који не само да нису достојни Бога, већ су недостојни и људи. Беспочетни, бесконачни, нестворени, бесмртни, савршени, несместививи и неограничени Бог, себе унижава и рађа се као човек, поистовећујући се са нама, примајући оно што је неупоредиво мање и безвредније од Њега, да би нама даривао оно што је неупоредиво узвишеније и савршеније у сваком смислу од човека. Доласком Сина Божијег достојанство човека није само враћено у стање „првобитне лепоте“, већ је уздигнуто у нешто неупоредиво узвишеније. У Сину Божијем, који је постао подобан нама, човек је добио дар усиновљења и обожења. Једну од најчувенијих отачких дефиниција ове реалности саопштава нам св. Атанасије Александријски (4. век): „Бог је постао човек, да би човек постао Бог“. Бог се оваплотио да би се човек обожио.

Због тога, како славослове оци Цркве кроз божићну богослужбену химнографију,  у чему им претходи апостол Павле, тајна Божића – рођења Спаситеља Христа као човека, доноси свету дар „изобиља благодати“ (Рим. 5,17): славље и радост, песму и клицање, какве свет није видео и који немају свој завршетак; незалазну светлост Сунца Правде, која открива истину свега и руши сваку заблуду и идоле; коначно измирење и неразрушиви Мир (Христа) између Бога и људи, човека са собом и са другим човеком; правду божанску, којом човек коначно може да се уздигне изнад неправде греха и да се афирмише на начин какав му ниједна дотадашња духовност, философија, идеологија, идеја, нису могли реално открити и приуштити; човек добија дарове вечног живота од јединог Добротвора– Спаситеља, дариваног од мудраца; добија непоколебиву наду јер је „са нама Бог“ вечно и бесповратно; и најзад, добија испуњење циља над циљевима – обожење, обновљење у новог човека и вечно спасење.

Чежњу за свим овим аспектима тајне Божића препознаћемо, нарочито, у овим данима као тиху слутњу, ишчекивање неког чуда, неочекиваног изненађења, као наду и вапај за утехом, љубављу и топлином, а све то кроз: атмосферу славља; естетику и украшеност свега у бљештавом декору и сјају; дубоку потребу за измирењем, повезаношћу, љубављу, топлином; надање  у праведнији, мирнији, достојанственији живот, у срећнију нову годину и будућност; културу даривања и изненађења; спољашња обновљења и промене старих модела и образаца, лоших навика, „окретање новог листа“ у новој години, и тако даље.

Сви побројани аспекти, у светлости божанског витлејемског изненађења, могу изражавати неосвешћене вапаје творевине која уздише и „очекује да се јаве синови Божији“, синови светлости, јер заслужује нешто неупоредиво узвишеније. Заслужује „децембар, када ће се утихнути лампиони, а засветлети људи“ (Ч. Буковски).

Тајна Божића, оног у 1. веку, иста је као и овог у 21. веку (дезорјентисаном пандемијом, страхом и зебњом, несигурностима, отуђеностима, новим поделама и сукобима, економским осцилацијама, неутаживим духом конзумеризма и слично). Порука такође. То је тријумфална, слављеничка истина и једина константа под Сунцем – да је „Са нама Бог“, Онај, који је имао поверења у људе. Ту истину веома људски искрено у роману Селме Лагерлоф, Божићни гост, доживљава један лик, који каже: „Када је Господ одлучио да међу нама грешницима остави мало дете, и то не било које, већ свог сина, онда како да и ја не помогнем бар једноме човеку (…) ?“. Као да тиме каже – како да и ја онда немам поверења у људе и не оправдам Божије поверење?

И не постоји више питање и дилема да ли је са нама Бог. Бог рачуна на човека, има поверења у њега, и Он је трајно са нама. Једина суштинска дилема човека остаје још од оних дана после првог Божића: Да ли ми имамо поверења у Њега и да ли смо, и колико, и ми са Њим?

Његош Стикић

асистент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду

Најновије вести