Свечана академија у славу и част Светог Симеона Мироточивог – Стефана Немање, коме се у Беранама подиже Саборни храм, одржана је 25. фебруара 2023. године, одржана је у препуној сали беранског Центра за културу.

Сабрање је благословио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методије, поздрављајући бројно свештенство, монаштво, верни народ са којима и руководство Општине Беране.

„Нека је срећна слава овог дивног и велелепног храма у изградњи, тиме и слава овог града и заштитника Берана – Светог Симеона Мироточивог, оца српског народа и нације, у том хришћанском и савременом смислу објединитеља и ујединитеља српског народа из чијег је корјена чувена светородна лоза Немањића проистекла. Оно о чему се највише бринуо, па због тога и највеће плодове је имао српски народ, између осталог, је то што се Свети Симеон и Немањићи бринули о васколиком питању, односно васпитању, храњењу дјеце и омладине српског народа, па смо се тим поводом и ми данас, овдје окупили да чујемо шта су ова васпитана дјеца са вјеронауке са простора Васојевића нама данас спремила да нас подсјете на Светог Симеона, на његову науку, а његова наука ништа није друго била осим Јеванђеље и Христова наука“, казао је епископ Методије.

У програму академије, коју је водила Милица Ђуровић, учествовали су Православна омладина „Свети Евстатије“, гуслар Синиша Петрић, деца полазници школе веронауке, Дечји хор „Младенци“. Светосимеоновску академију организовали су Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина Беране.

Истог дана, епископ Методије је служио свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Симеона Мироточивог у Беранама. Наступајући празник Преподобног Симеона Мироточивог и храмовну славу Саборног храма у изградњи честитао је епископ Методије:

„Наше душе и душе нашег народа су вјековима у изградњи, у припреми да у себе смјесте Несмјестивог Христа Бога нашег. Пјесма коју смо пјевали док смо окретали колач каже: Данас нас Свети Дух и благодат Његова овдје сабра и сви, узевши крст свој, говоримо: Благословен Који долази у име Господње. Јеванђеље које се чита на данашњој слави овог светог храма, говорило је о томе како је Христос рекао својим ученицима: Ко хоће за мном да иде нека узме крст свој на плећа своја и нека иде за мном. Ко мисли да сачува живот свој изгубиће га, а ко изгуби и преда живот свој мене ради, Јеванђеља ради, каже Христос, сачуваће га за живот вјечни. Управо је то урадио Стефан Немања, велики владар ових простора, цјелокупног Балкана и шире, за кога је цио тадашњи свијет знао, али је и он знао једну велику тајну и истину. Све земаљско је пролазно, колико год човјек тог богатства, власти, силе и моћи стекао, али то само зна онај човјек који истински повјерује у Христа Богочовјека и ко се у дубинама своје душе, у тишини свог срца и своје молитве, с Њим сусрео. Не знају сви људи, мисле да је форма и облик Цркве као нека институција која је утицајна у некој средини, у народу, да је Црква иста институција као и земаљске институције које људи стварају. Само истински, прави чланови Цркве, које сабере Дух Свети као данас овдје нас, у овом граду, око ових Светих Тајни, истински знају да је све земаљско пролазно, а небеско је вјечно, оно које нас чека после овог привременог и пролазног живота“, бесједио је Владика будимљанско-никшићки и додао да је живот Светог Симеона Мироточивог описан у његовом житију, које је писао његов син Свети Сава, подсетивши на анегдоту која није записана, а често је помињао блаженог спомена митрополит Амфилохије:

„Неки грчки монах, пустињак светогорски, док је боравио у Светој Гори, исприповједао је анегдоту о Светом Симеону кад је са својим сином постројио манастир Хиландар, веома кратко потом поживио је и убрзо се упокојио. Док је још био старац слабашан, изнемоћао извршавао је сва монашка послушања, која је његов син, као игуман хиландарски давао братији. Њему је једном припало да чува мазге које су служиле као товарне животиње за испомоћ у животу манастира. Кад га је послао на то послушање игуман, а његов син, рекао му је: Кад чујеш звоно за ручак немој долазити на трпезу, него понеси са собом нешто од ужине, па тамо на ливади обједуј сам. Кад је зазвонило звоно за трпезу, Свети Сава је истрчао на пирг и гледао свог оца да види хоће ли велики, силни и утицајни господар тадашње Србије, по послушању, извршити све до краја беспрекорно, као што му је игуман, његов син, наложио. Он је из торбице извадио свилену марамицу, простро је по ливади то мало хране, маслина, хљеба, лука и соли поставио, прекстио се, прочитао молитву и клекнуо да једе. Свети Сава онда са пирга завика: Оче Симеоне, ако не можеш без те свилене марамице, као силни некад господар и владар Србије, да обједујеш онда ниси ни требао да дођеш у Свету Гору и да посветиш свој живот Богу. Свети Симеон је храну са марамице изврнуо на ливаду, на голу ледину, рекавши: Нека је благословено, оче игумане, и наставио да једе. Свети Сава се  заплакао и отрчао у келију, видјевши крајње смирење и скромност некада силног човјека, који је сагледао сав смисао нашег пролазног живота. Свети Симеон је успио као Стефан Немања да обједини распарчани наш народ, који је кроз вјекове, више био разбијен и распарчан него обједињен и сједињен. Објединио га је, у своје вријеме, под своје окриље, у своју заједницу државну, онда је Бог дао и благослов кроз његовог сина да Срби добију и своју Цркву аутокефалну. Цјелокупан народ је сабран вјековима тако живио. Он је симбол нашег народа, обједињења цјелокупног и слоге нашег народа, оног пута и стремљења куда сви треба да идемо и да стремимо не бисмо ли некако на овој вјетрометини успјели да преживимо и да се одржимо, да опстанемо као што је то до данашњег дана наш народ. Никад успјети опстати неће, ни одржати се наш народ ако не буде сачувао оно што је имао у себи Свети Симеон због чега га ми данас прослављамо, ту његову вертикалу, његов однос с Богом и оно што је цијелог себе и све оно што има, и ми једни друге да предамо христу Богу нашем, јер ћемо једино тако, као што је данас Јеванђеље рекло, живот свој, народ свој и све имање своје сачувати, ако Бог да.

После заамвоне молитве, Владика је освештао и преломио славски колач поводом славе Саборног храма Светог Симеона Мироточивог, који се подиже у Беранама.

Извор: Епархија будиљманско-никшићка