Ожалошћене породице, браћо и сестре, не знам шта да вам кажем. Језик се кочи. Памет ми се грчи. Коју реч утехе да вам кажем? Свестан сам да свака моја реч је данас бледа у односу на ваш бол, у односу на вашу жалост, у односу на вашу тугу због растанка од својих најмилијих и најрођенијих. Једино, драги моји, што вам могу казати јесте: молим вас као децу духовну да појачате веру у Бога, веру у Васкрсење Христово, веру и у васкрсење ваших најмилијих, да вам вера каже да није све крај, да нису крај ови гробови. Вера ће вам помоћи и вама и нама драги моји. Верујете да ћете се најпре ви и ваша родбина, па и сви ми, једног дана срести са свима онима који су пре нас отишли са овога света.

Вера ће вам помоћи, драги моји, да се да се одржите као народ Божји. Вера ће вам помоћи да у овој туги не паднете у очај. Ако паднете у очај, онда ћете заборавити и своје најмилије и најдраже, јер нећете моћи ни да се молите. Једино сада што је остало и вама и нама и свима хришћанима, када ваљда сваки осећајни човек преживљава ову тугу и овај бол, јесте вера. Вера нам каже да је Христос жив и да су живи сви они који у Христу умиру. Рекох, бледе су речи. Шта рећи на све ово што је снашло нашу Србију само два, три дана? Није наше да сада тражимо кривце, али морам са овога светога места да кажем, сви смо ми помало криви за ово. Сви. И сви треба да понесемо део своје кривице, јер најпре нисмо радили на достојанству нас као људи, а онда нисмо радили ни да достојанству човека поред нас.

Но, ми верујемо у живога Бога. Верујемо да је само Богу знано зашто се ово све десило. Ми се, браћо и сестре, на вечерњим богослужењима, када су такозвани полијелејни празници, у једној молитви у цркви молимо да Господ сачува сваки град, село, крај од потопа, помора, земљотреса, покоља и најезде туђинаца. Ето наша слабост или нешто друго Богу је само знано, нашу земљу, као што рекох, за неколико дана, за два, три дана, заиста уследио је покољ. Али не од туђинаца, што је за нас много болније, него од својих. Зато је сигурно бол наш још већи. Како је могло доћи до тога да брат устане на брата, комшија на комшију, пријатеља на пријатељ,а кум на кума. Али рекох, не треба ми сад о томе да размишљамо. Ми сад треба да се молимо Богу, драга браћо и сестре, и данас и сутра и увек да Господ упокоји душе наших Далибора, Милана и Кристине, да душе њихове смести у Царство небеско. Исто тако и толико да се молимо за родитеље, браћу, сестре и пријатеље ових покојника, који су пред нама, да им Бог да утеху. Зато су речи моје слабе да утеше, али Божја утеха је већа од сваке наше утехе.

Верујмо у Бога. Молимо се да Бог утеши једино онако како Бог зна да утеши свако уплакано биће. Бог је за сваког човека, за свако људско биће пострадао из љубави. Зато и ми да се молимо да у роду нашем завлада вера, завлада љубав, нада, јер ако завлада љубав, вера и нада онда ће завладати и осећање. Онда ћемо заиста схватити и разумети да бол другога и рана другога треба да нас заболи све. То је хришћанство. Не мислимо да је рана другога само његова. Да, рана је данас можда моја или твоја, сутра ко зна чија ће бити. Зато је потребно да се држимо у заједници Цркве Божје, у заједници са вером, да се молимо да ово што нас је снашло ових дана не снађе никога, да нам ово буде поука, да нам ово буде пример да више разговарамо једни са другима, да једни другима отварамо и душу како би други знао шта је у мојој души, али и да ја знам шта је у његовој. Где има разговора, ту има и расуђивања. Где нема разговора, нема ни расуђивања. Где има разговора, ту има и решења. Тако ћемо моћи да помогнемо свакоме, па и када човек падне из било којих разлога потоне, да можемо да му помогнемо да се усправи.

Данас треба заиста молити Бога да се уздигнемо као народ Божји, као народ Светог Саве, да се уздигнемо и поред туге и бола осетимо радост у духовном, иако је то тешко сада родбини настрадалих говорити. Осетимо ту радост духовну, јер су настрадали сада у наручју Божјем. Они су у рукама Божјим, они се сада горе моле за нас, а ми да се молимо за њих. Нека Господ Утешитељ, који једини зна како и на који начин свакога од нас да утеши, да пошаље утеху, да не помислимо да је наишао мрак и да никада више неће сванути. Све док имамо светлости Божје у себи, док носимо светлост Божју у себи, јеванђељску, ми ћемо таму да разгонимо и тама нас неће обузети. Зато нам треба вера, нада и љубав. Зато нам требају доброчинства и осећања, да бисмо осетили свачију рану као своју рану и свачији бол као свој бол.

Нека Господ упокоји душе слугу Божјих Далибора, Милана и Кристине. Нека Бог њиховим родитељима, родбини и свима нама помогне да се мало удубимо и да схватимо да је живот светиња и да живот треба да поштујемо и да немамо право никоме ништа да узимамо оно што нисмо дали, а тим пре да схвате и они други који другачије размишљају, да никоме нису дали живот и да никоме немају право да узму. Понављам већ неколико пута, нека Господ упокоји њихове душе, а вама после ове туге и жалости, да вам у кући засија светлост Христова, да радост наиђе и дође. Зато апостол Павле каже : И кад сте у свим невољама радујте се у Господу, јер једино Господ зна да нас обрадује како Он то једино зна. Нека им је вечан спомен међу нама и Бог нека им душу прости!

Извор: Епархија шумадијска