Верници Његњева и Бијелог Поља са великом радошћу су дочекали мошти Светог владике Николаја Жичког и Охридског, чију је честицу на дар донео Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије, који је заједно са Преосвећеним Епископом будимљанско-никшићким г. Методијем служио свету архијерејску Литургију у храму посвећеном том светитељу у Његњеву код Бијелог Поља.

– Благословене су стопе које су нам у овај недјељни дан посвећен чуду у бањи Витезди донијеле благослов ваљевске епархије, а међу првима и мошти Светог Николаја Охридског, Жичког, Српског и Свеправославног, чији благослов ће нас окупљати на светим службама. Ова недјеља је посвећена чуду у бањи Визезди, код Овчијих врата. Ријеч је о Христовом чуду у граду Јерусалиму, а Овчија врата се зову вјероватно зато што су се кроз та врата проносиле жртве које су се приносиле на жртвеник у Старом Завјету. Ту је била бања Витезда са пет тремова, а ријеч витезда значи дом благодати или милости, јер су се у тој бањи дешавала чуда. Када би се вода узбуркала, који од болесника би сишао први исцјељивао би се ма од које болести да је боловао. То је праслика Цркве Божје, гдје смо се и ми данас сабрали као у бањи Витезди. Гдје се са Христом и Живим Богом сусрећемо у светим тајнама тијела и крви Његове, којима се причешћујемо и тако се на најприснији начин сједињујемо са Богом, припремајући се прије тога за то свето сједињење. А ту у тој бањи благодати и милости Божје су се скупљали многи невољници, немоћни људи и богаљи, који су чекали милост Божју. Исус је пришао једном непокретном богаљу, који је, како каже Јеванђеље, 38 година био непокретан. То је читава једна вјечност за један људски вијек, имајући у виду да колико су људи тада живјели, овај човјек је био времешан, али ипак се још увијек нечему надао и није одсутајао од свог спасења и исцјељења својих немоћи. Нити је он од Христа тражио нити га је чиме Исус условљавао да би га излијечио, само га је питао ‘што је он ту и од чега болује’. Болесни му одговара да 38 година чека исцјељење: „Али, нема ко да ме спусти у ову воду“. А вјероватно су га неки пријатељи ујутро доносили а увече односили. Али нису чекали док се вода усталаса, па би увијек прије њега неки други уграбили и добили исцјељење. А онда му одједном Исус каже: „Узми одар свој и ходи“, буди излијечен, и он устаје послије 38 годиан и излази. Није ни препознао да је он Христос и Бог, већ је одмах узео одар свој, изашао, чак није ни знао ко га је исцијелио – беседио је владика Методије.

– Ова прича је и нека врста слике нас људи који добијамо толика блага и дарове Божје а заборављамо од кога их добијамо и коме треба да будемо захвални и благодарни, да макар на неки начин узвртатимо тој великој благодати Божјој која нам свакодневно у нашим животу чине, почев од тога што смо ушли у матицу живота. И што нас је Господ у постојање из небића привео у биће, што смо почели да живимо, да постојимо предвјечном плану Његовом. А онда када су отпали, како каже литургијска молитва, чинио је све и да нас узведе у Царство небеско. И онда када су старјешине народне и свештеници, видјели да он ради, укорили су га пошто је била субота, када су јеврејски прописи забрањивали да се носи терет, укоравајући га што носи одар свој. А он каже: „Онај који ме је излијечио, он ми је рекао“, чиме он кривицу пребацује на Онога који га је излијечио и каже: „Онај који ме је излијечио, Он рече узми одар свој и ходи“. А они кажу: „Ко те је излијечио?“ Не кажу, ‘гле чуда Божјега, послије 38 година си излијечен’, него кажу ‘ко те је излијечио’, ко је пропис прекршио, да видимо да га казнимо, јер је онима који су кршили такве прописе слиједила смртна казна. А он им одговара, ‘не знам ко ме је излијечио’. А онда му Исус пришао у храму тајно и рекао: „ Пази и не гријеши, да ти што горе не буде“. Али не само у смислу тјелесног здравља, да ће добити неку гору болест од оне коју је имао и носио толике године и од оне од које је чудесно исцијељен Христом био, већ вјероватно да не чује или да му се не деси нешто најгоре што може људском бићу да се деси а то је да у онај дан Васкрсења Христовог из Његових уста не чује: Не чујем те, не познајем те“. То је најгоре и најтеже што може да нам се деси; не нека тежа и опакија болест, она ће проћи, са овим временским животом. Многи су тамо били болесници али је Христос само тог човјека излијечио. Тог који није ни по чему показао ни да вјерује ни да се нада, очигледно је имао неки велики баласт и бреме које је носио, неких грехова његових или предака својих, али је управо он као такав био, ничим изазван, исцијељен. А онда када је видио да га је Исус исцијелио, и када Га је препознао онда је отишао код ових старјешина и рекао: Онај ме је Исус исцијелио и тиме Оног ко му је показао највећу милост и љубав довео у ситуацију смртне опасности, јер је Он виновник кршења заповијести људских прописа. А Господ је много пута у Јеванђељу суботом, бар пет-шест пута како је наведено, исцјељивао људе и тиме показивао да није човјек ту због суботе, него је субота због човјека, беседио је владика Методије подсећајући да и дивно име недеља, на руском воскресеније, не треба да схватимо да се ништа не дела, јер је човек увек призван на добра дела без обзира који је дан.

Владика Методије је захвалио владики Исихију на дару моштију, како каже ава Јустин Ћелијски, највећега после Светог Саве у српском роду, владике Николаја Охридског, Жичког и Свеправославног.

– Долазим из српског Ваљева, из срца наше Цркве и наше Србије, из града у коме вјерни народ живи под покровом и благословом двојице великих светитеља, највећих светитеља овога доба, ако то може тако да се каже, али у сваком случају светионика нашег рода и наше Цркве, а то су Свети владика Николај и Свети ава Јустин Поповић. Њихове нетљене и освећене мошти почивају скоро једне поред других, удаљене свега неколико километара, у Лелићу и Ћелијама. И читав наш род долази на поклоњење, благослов и освећење у те светиње и одлази са духовном и душевном коришћу. Јер Бог је поставио њих двојицу и друге светитеље у нашем роду да сведоче име Божје и да нам помажу у овом последњем веку у коме је наш народ и наша Црква пролазила кроз страшна искушења и велике невоље, и по неки људским мерилима можда не бисмо могли више ни да постојимо колико смо страдали и колико смо побијени, и још горе после, колико је било отпадије од свете Цркве, казао је владика Исихије, подсећајући на страшни период комунизма када је неколико генерација заборавило на Божје угоднике, који су држали реч Божју и одржавали нашу Цркву у мутна и тамна времена.

– Та времена су, на срећу, прошлост. У читавом српском роду зидају се храмови и Црква је жива заједница. Да молитвама нових светитеља, пре свега нашег Светог Саве који нас је духовно родио, тако наставимо и да се духовно рађају нова деца и људи, у светој тајни крштења, и да свим срцем, свим умом својим заволе Господа Бога, а заједно са Њим да заволе једни друге, како каже заповест Божја. Љубимо Бога свога и на исти начин љубимо и све наше ближње. Велики Свети владика Николај нас је учио да живимо у љубави. Али у правој хришћанској љубави, не у неким сентименталним и лажним љубавима које се односе само на неке који су нам угодни, већ на истинској, делатној љубави, која чини добро свакоме ко се нађе поред нас, што је и тежња у нашем роду и бићу, што је Свети Николај више од других препознао и истицао, трудећи се да пригрли и под свој благослов у управу узме хришћанску богомољачку заједницу и да од ње направи заиста праве хришћане који светле као примери другима, онима који иду у цркву. Трудио се и да развија просвету, предање и сви знамо колико је његово дело огромно и незамјењиво. Нека имамо његове молитве и да га проучавамо и да његову мисао развијамо. Многи теолози, не само српски, истичу да је мисао владике Николаја велика ризница и да треба да постоје и научни институти који се баве њиме, теолошки и филозофски, и на разне друге начине, а прије свега треба да га имамо као свој узор и да га подражавамо у својој Цркви – истакао је владика Исихије.

После Литургије приређена је трпеза љубави, уз пригодне рецитације деце, као и интерпретације чувеног српског глумца Петра Божовића. На великом дару захвалио се протојереј Милан Станишић који је, у име епископа Методија и верног народа Епархије будимљанско-никшићке, уручио поклон епископу Исихију. Уз мошти светитеља, епископ Исихије је пароху његњевском протојереју Милану Станишићу уручио архијерејску грамату поводом даривања моштима парохијску цркву. Црквена општина Његњево је протојереју-ставрофору Мирашу Богавцу уручила слику у знак захвалности за све учињено у тој парохији, где је служио велики број година.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка