Незвани се јавили да поуче Српску православну цркву o чему може да говори, a o чему не сме…
НВО преузеле улогу законодаваца и саме спроводе законе кроз државне институције

Поводом Васкршње посланице Светог архијерејског сабора Српске православне цркве диже се галама због позива у њој да се сачува ћирилица заштити српски језик од насиља, посебно „кроз противуставни закон који намеће такозвани родно осетљив језик…” Најгласније су невладине организације; континуитет. Други су се, опет незвани, јавили да поуче Српску православну цркву. Тако им једна интелектуалка, све лепо објасни. Узела мало у руке Свето писмо: и у њему има именица женског граматичког рода за особе женског пола! Тако просто, а у Цркви то нису уочили. Иде се даље: може ли Српска православна црква да се оглашава око оваквих ствари да позива на заштиту српског народа, његовог језика културног обрасца. А ко је то некој партији или невладиним организацијама дао право да прописују нашој Цркви чему може да говори, чему не сме, да одређује сферу којој она може да се креће бринући своме народу?

Српска православна црква од свога настанка живи са српским народом, њоме је он постао препознатљив народ, њоме је пролазио векове страдања, али и створио своју културу, свој начин живота и своје вредности. У центру српског културног обрасца је Сепска православна црква, са српским језиком ћирилицом. Стога и ужива такав углед српском народу. Зато нам не требају посредници, ни тумачи Посланице, ни заштитници од ње. Овде се може поставити само једно питање: зашто смо дошли у овакву ситуацију да се Сепска православна црква морала огласити апелом?

Пре доношења тог закона српска струка, посебно Одбор за стандардизацију српског језика, највише стручно тело које је основало 14 научних наставно-научних институција најодговорнијих за статус изучавање српског језика, аргументовано је доказивао да српски језик није језик неравноправности међу половима, није дискриминаторан, каквим желе да га представе носиоци једне идеологије. Указивао на недопустивост језичког инжињеринга са идеолошких позиција, на последице од његовог усвајања, да је непознато у свету да закон прописује граматику језика. О његовој штетности говориле су друге позване струке Српске православне цркве. Све то су идеолози и творци тог закона апсолутно игнорисали. После његовог доношења Одбор и Матица српска су организовали округли сто на коме су стручњаци из лингвистике, науке о књижевности, социологије, филозофије, класичних наука, права теологије показали и доказали да се тим законом под видом заштите жена уводи невиђен инжињеринг над српским језиком, али и насиље над српском културом, хришћанским начином живота и изграђеним вредностима, да се уводи вербални деликт, озакоњује насиље мањине над већином оба пола, забрањује право на коришћење свога језика, слобода научне мисли.

Закључили да је закон противуставан да га треба укинути, што је рекао и Високи савет судства пре његовог усвајања.

Опет, творци закона и државне институције су то игнорисали; може такав закон јер „ми смо отворени”. А Уставни суд се не оглашава. Под претњом драконских казни терају на коришћење тзв. родно осетљивог језика, рачунајући са познатом праксом „признавања фактичког стања“. Само то наука не може неће признати.

Само у Србији имамо: уместо да указују на проблеме које држава треба да решава са, за то позваном струком, невладине организације су преузеле улогу законодаваца и саме спроводе законе кроз државне институције. Под притиском критике јавности, њихови представници се бране и опет обмањују: заобилазећи суштину критике тог закона, тврде, без икаквог доказа, да они који су устали против, са њима Српска православна црква, хоће да забране употребу речи као учитељица, лекарка сл., иако је таквих речи у речнику српског стандардног језика на стотине, без помоћи ових законодаваца. Па зар су због тога увели тај по много чему монструозни антицивилизацијски закон? И то, по свему судећи, само за српски језик у Србији. Обмањују да је то складу са европским прописом. Сад позивају и мали број из језичке струке на разговор о спровођењу закона, то није ништа друго до позивање да присуствују извршењу пресуде српском језику, српској култури, нашем систему вредности и хришћанском начину живота. Као стара времена.

Странци су преузели издавање уцбеника из националних предмета, уз оштро противљење позваних струка; уместо обећаваног њиховог враћања у државну издавачку кућу, наћи ће се трајно решење: укидање или неки друш сигуран начин њеног нестајања, без прилике за расправу. Сад треба да се заврши и са српским језиком и културом. Тад ће моћи да ступи на снагу и пре готово две године донесен закон о језику и ћирилици.

Галама која се подигла сведочи да су сви постали свесни да српски народ више неће да прихвата насиље над својим језиком и писмом који су са Српском православном црквом у центру његовог националног и културног идентитета. Прошло је време неговања нашег самопорицања.