Највећи молитвени скуп у историји Београда

Published On: 26/05/2023

Преко сто хиљада људи, сабраних око кивота Светог владике Николаја Српског, испунило је централне улице српске престонице током Спасовданске литије коју је преводио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије предводио је 25. маја 2023. године, на празник Вазнесења Господњег – Спасовдан, београдским улицама Спасовданску литију са моштима Светог владике Николаја Српског. Овогодишња слава престоног Београда, Вазнесење Господње, као и традиционална Спасовданска литија због страдања и губитка живота наших младих људи у градским општинама Врачар и Младеновац, због бола и туге васцелог народа за невино пострадалима, протекла је у знаку речи Светог владике Николаја Жичког и Охридског: Молитвом измолимо благословени мир међу људима!

На челу литије са великим крстом Господњим у рукама били су Патријархови стипендисти, Нишлијка гђица Сара Димитријевић, студент друге године Православног богословског факултета, и Ужичанин г. Милан Богосављевић, апсолвент Философског факултета у Београду.

Поред Његове Светости Патријарха, који је ишао испод неба (балдахина) који су носили припадници Гарде Војске Србије, налазили су се отачаствени високопреосвећени и преосвећени архијереји, сведочећи јединство и пуноћу Српске Православне Цркве: црногорско-приморски Јоаникије, шумадијски Јован, источноамерички Иринеј, диселдорфски и немачки Григорије, крушевачки Давид, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, западноевропски Јустин, умировљени канадски Георгије, ремезијански Стефан, марчански Сава, новобрдски Иларион, јегарски Нектарије, липљански и војни Доситеј и топлички Петар.

У колони благочествог народа престонице, којој се није назирао крај, налазили су се и потпредседник Владе и министар одбране г. Милош Вучевић, градоначелник Београда г. Александар Шапић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања г. Никола Селаковић, министар здравља гђа Даница Грујичић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама г. Владимир Рогановић, Набискуп београдски г. Ладислав Немет, државни секретар у Министарству одбране г. Никола Старовић, народни посланици гђа Сања Лакић и г. Бошко Обрадовић.

У складном поретку стотине свештеника, свештеномонаха, ђакона и чтечева, црквени хорови, припадници Војске Србије и Полиције, хиљаде ученика веронауке са својим вероучитељима и преко стотину хиљада Београђана, стигло је до раскрснице улица Краља Милана и Краља Милутина где је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио помен за упокојење душа невино пострадале деце Ане, Софије, Андријане, Катарине, Еме, Маре, Андрије и Ангелине и слугу Божјих Драгана, Немање, Лазара, Марка, Александра, Николе, Далибора, Милана и Кристине, као и свих жена жртава породичног насиља. У дирљивим тренуцима молитве почела је да пада киша пројављујући да и пророда и сва Божја творевина саучествује у болу родитеља постарадлих и целе Србије.

Литија предвођена кивотом са моштима Светог Николаја Српског дошла је, преко Трга Славија и Булевара ослобођења, до Спомен-храма Светог Саве, пред којим је Његова Светост Патријарх г. Порфирије служио молебан, а затим се обратио сабраном народу.

Беседа Патријарха српског г. Порфирија на Спасовданској литији 2023. године

Мислио сам да не беседим с обзиром да је, ево, пре пет секунди почео пљусак. Али на словенском језику киша се каже дажд, а то значи давање. И у нашем народу Спасовданска киша јесте заиста Божје давање и благослов. Заједно са вама благодаримо Богу што је дао кишу и што је пустио сузу радосницу, јер је међу нас дошао наш велики Свети владика Николај.

Добро нам дошао, Свети владико Николаје! Добро дошао у српску престоницу! Добро дошао на Спасовдан, славу твог и нашег града! Завапили смо и ти си нам дошао у ово смутно време када су се велике невоље навалиле на твој род и када се мрак злих сила поднебесја окомио на твоја чеда. Ти си нашао пут Христов, носио крст и бреме целог народа, био прогањан некада, али и сада, водио свенародне литије широм отаџбине и будио свој народ, а ево, слава Богу, данас водиш и ову нашу Спасовданску литију у Београду.

Данас се опомињемо твојих речи: „Зар нису литије безброј пута низвеле кишу у време суше, утупиле косу смрти у време помора и повратиле мир у време немира?“. Зато нас нико не може боље од тебе разумети, извидати нам ране и пружити нам очинску утеху и загрљај.

Браћо и сестре, децо Светога Саве, постоји у човеку, у нама, у самој нашој природи спонтана и исконска потреба да се обраћамо нечему што нас превазилази, нечему што је много узвишеније од нас. То је због тога што смо створени по слици и прилици Божјој и што пуноћу и смисао живота може да нам да само Бог.

Када се у једном тренутку живота, на неком „раскршћу пута“ сусретнемо са злом и са смрћу, тада искрсавају најнеумољивија питања на која позитивно знање нема коначан одговор. Данас живимо у цивилизацији која се темељи на потискивању и забораву духовних питања. Колико год човек покушава да избегне, заборави, презре вечна духовна питања, и чак и ако им се наруга, она вребају и искрсавају. Изненадни квар, болест, несрећа – и гле, оружје овоземаљских, рационалистичких решења почиње да се распада. Пред нама се јавља бездан питања која отварају застрашујуће празнине у нашем постојању. У тим неочекиваним тренуцима сва наша питања аутоматски се сједињују у једну реч, која је и позната и безмерно непозната. Та реч је Бог.

Наш светосавски народ прошао је све тешкоће, распећа, мученичке смрти, незамисливе голготе и страдања не само због тога што је имао моћне, образоване и мудре људе, технике, вештине, знања, него превасходно због тога што је вероаво у Бога, имао веру јеванђељску, живео по јеванђелским вредностима, како је говорио Светац који лежи пред нама. Зато што је чинио све што је било до њега, али на почетку и на крају, зат      о што је имао веру у промисао и љубав Божју. Он се обраћао Богу. Побеђивао је све јер је имао поверење у своју Цркву. Зато што је знао да није само тело него и душа са вечним циљем и смислом. Зато што је знао да се не треба бринути само о спољашњем него и о унутрашњем. Зато што се, браћо и сестре, молио Богу и знао да ће му Бог помоћи. Зато што је знао да су ближњи, породица, дом и отаџбина светиња, а посебно зато што је знао да су Грачаница, Пећка Патријаршија, Дечани, Сопоћани, Жича, Милешева, Крушедол, Студеница, Морача, Крка, све наше светиње и овај свети храм пред којим данас стојимо и који носи име Светог Саве, да је то наша лична карта, наше име и презиме.

Спустивши се у своје срце искрено се запитајмо да ли ми то данас знамо или бисмо радо да будемо нешто друго или неко други, да се одрекнемо себе, свога кода, свог идентитета, својих православних хришћанских вредности, те да прихватимо нама стран систем вредности и постанемо оно што нисмо. Али, све док имамо у чему да се огледамо, коме и чему да се враћамо, све док стојимо овде окупљени око Светитеља Божјег, независно од спољашњих околности, кише и града, овај народ ће имати непоколебиву наду, овај народ Голготе и Васкрсења ће живети.

Браћо и сестре, зашто вам ово говорим? Суочили смо се са страшним злом које нас је све поразило, јер је напало нашу децу и преко њих нас и погодило нас тако да смо занемели. Ум посустаје пред покушајима сваког логичног објашњења онога што се догодило. Зло нема име и презиме, узраст, пол, расу, нацију, опредељење, неухватљиво је. И ма шта чинили, зло се не може коначно и потпуно победити никаквим институцијама, техникама, вештинама, способностима, ма колико оне биле ефикасне и корисне. Знање је потребно, али није довољно. Техника и вештина помажу, али не избављају. Философија, политика, наука, уметност и много тога, све је то благословено и потребно и донекле решава наше проблеме и потребе, али суштинска питања о циљу и смислу постојања, о страдању, о радости и тузи, о истини и лажи, о животу и смрти, о добру и злу – остају без коначног одговора.

Шта нам је чинити?

Ниједно кључно питање, драга децо духовна, човек не може решити само својим снагама. Наравно, морамо учинити све што је до нас, али онда своје снаге и подвиге удружити са снагом Божјом. Морамо вером и молитвом отворити врата благодати Божјој да делује са нама и у нама како би наши напори и знања уродили плодом за добро других и нама на корист. Морамо се замислити добро, морамо се тргнути, морамо се пробудити сви заједно. Сви смо погођени. Сви осећамо неизмерну тугу и бол, сви имамо трауму и зато смо сви потребни једни другима као потпора, као ослонац. Заједно смо на крсту. Да бисмо заједно васкрсли морамо се сви у молитви и покајању сабирати, окупљати око светитеља и олтара Божјих. Не смемо дозволити себи да само и искључиво оптужујемо једни друге и тако сејемо ново семе зала и неспоразума.

Истина, сви смо различити, различито мислимо и говоримо, али различитости су дар Божји. Дате су не да бисмо се сукобљавали и супротстављали једни другима, него да бисмо се међусобно допуњавали и обогаћивали, да бисмо не парцијално, него заједно били снажнији и способнији да заједно савладавамо свако искушење и зло у нама и око нас. Дакле, иако смо различити, не дозволимо себи да и нашу заједничку несрећу злоупотребљавамо оптужујући једни друге. На то нас подсећа и Свети апостол Павле када каже: „Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму, јер сам чуо за вас, браћо моја, да су међу вама свађе“. Зато, иако смо различити, иако различито мислимо, не продубљујмо више наше раздоре! Не доливајмо уље на ватру! Требаће нам снага, много је искушења пред нама.

И поменућу само једно што је за нас важно, што је наше срце, наше око, наше ухо – то сви знамо – то јесте Косово и Метохија. И ако нам неко узима ухо, око, срце, да ли можемо живети без тога? Знам да сви у себи знамо одговор. Потребна је молитва, потребно је сабирати снаге да бисмо као некада и сада и заувек сачували Косово и Метохију као део Србије, да се не би десило да на било који начин, посредно или непосредно, Косово и Метохија могу бити отуђени. Зато сабирајмо се! Не доливајмо уље на ватру. Потреби смо једни другима. Потребна нам је снага.

Питамо се ко је одговоран за ово што нас је снашло ових дана? Сви смо одговорни, браћо и сестре! Неко више неко мање. Више него други, осећам да са ја одговоран. Не само онда када сам поступао погрешно, него и онда када нисам учинио све што сам могао и све што је требало, када сам био себичан, горд, охол, самољубив, искључив, када нисам имао место за другог, када нисам слушао другог, када нисам отворио своје очи, уши, душу за вас, јер сви ми јесмо једно. Ви сте ја, а ја и епископи и свештенство смо ви.

Одговорни смо због тога што нисмо бољи. Одговоран сам и ја, браћо и сестре, што нисам бољи. Сви морамо да будемо бољи, да будемо онакви каквима нас Бог хоће, онакви како је записано у светом Јеванђељу, онакви како нас упућују заповести Божје, а не онакви какве нас хоће они који нам намећу своје системе вредности било да долазе споља било да су одавде и долазе изнутра.

Свети владика Николај, који нас је данас овде сабрао, управо нам то поручује када каже: „Ми чекамо Христа, а не боље време“. Неће доћи боље време док ми не будемо бољи. Неће нам бити добро ако ми нисмо добри. Када ми будемо бољи засигурно ће бити и боље време, а никако обрнуто. Зато нам је потребан Христос и Његово Јеванђеље, а то је наш народ увек знао, то знамо и ми овде сабрани. Зато и када је нашем народу било тешко и када је нама данас тешко, нисмо без наде. Имамо циљ, имамо Цркву.

И ова Спасовданска литија, на коју се већ 620 година сабирају Београђани и на којој ће се сабирати, ако Бог да, докле год је православних Срба, а то значи до краја света и века, јесте позив и вапај Мајке Цркве да се сви саберемо. 620 година! Неки се питају: Зашто баш данас литија? Па ево: само зато што се наши преци већ 620 година о Спасовдану у литији моле Богу. Литија није митинг са политичким циљевима, како би је можда неко неупућен разумео, никога не дели и не искључује, све позива, јер се Црква не поистовећује само са једним делом свога народа, само са једном страном, и ако хоћете само са једном странком, већ обухвата све, поистовећује се са сваким нашим човеком. Црква је целина.

Литија је молитвени ход Цркве који нас буди на покајање, позива на лично преиспитивање, на преображај сваког од нас без изузетка. То се тиче свакога, од најмањег до највишег и од највишег до најмањег. То је догађај изливања љубави, благодати и благослова Божјих на градове, улице и тргове, на села, њиве, шуме, на све људе и читаву творевину. Наша данашња литија је молитвени ход заједно са Светим владиком Николајем, ради исцељења душа и тела, за мир у нама и међу нама, за нашу пострадалу децу, за све пострадале невине жртве свакога насиља, али и за сву децу, за сав наш род и за све људе.

Црква није тек једна од институција, није, како чух пре неки дан,  трећи између два различита пута у нашем народу, или како то кажу између две Србије – ја мислим да постоји само једна Србија –  или један од многих путева, па био он и најбољи. Она је изнад сваког пута, изнад сваке стране. Она је сама Пут, Живот и Истина, јер је Црква Христос. Она све сабира, све обједињује, у њој има места за све и она се моли за све.

А пут љубави Христове, пут Христов, браћо и сестре, почињемо у нама самима и сваку спољашњу поделу исцељујемо најпре у своме срцу. Запамтите, линија која раздваја добро од зла није изван нас, него пролази кроз саму средину нашег срца. Ту, у нашем срцу, води се невидљива борба између добра и зла, борба једних за друге. Ко је упоран, ко се упорно са вером и молитвом бори, он ће се изборити за добро, он ће се изборити за другог, он ће бити већ овде и сада победник.

Молим вас, драга браћо и сестре, мењајмо себе, сви без изузетка, слушајући реч Божју, преображавајући се Христовим јеванђељским вредностима које су кроз векове обликовале српски народ. Не мењајмо вредности као одећу! Ми можемо мењати одело, и то је природно, али ако не мењамо себе изнутра, него само споља, све ће остати, не само исто, него ће бивати све горе и горе.

Потребно је да макар мало уложимо стрпљења за оног поред нас, за нашег ближњег, да макар мало ослушнемо другога, да му дамо макар мало простора у себи, да се отиснемо од острва наше самодовољности, искључивости, себичности и охолости да бисмо дошли до открића да ближњи није наш пакао и претња, него наш рај и радост, да смо му потребни и да нам је потребан. То најпре учинимо ми који смо најодговорнији, који на вишем (месту) стојимо, који више видимо, који имамо више капацитета и располажемо са већим средствима и оруђима него други.

Зато нека нам Христос буде тачка ослонца свугде и на сваком месту, у породици, у школи, у превозу, на послу, у болници, у судници, на стадиону, на улици, где год да смо. Нека нам Господ Христос буде огледало и мера. Ако је Христос тачка ослонца и критеријум, ако је Он циљ и смисао, ако је Он на првом месту, разликоваћемо добро од зла, црно од белог, светлост од таме, истину од лажи.

Дакле, браћо и сестро, децо духовна, да нам Христос буде увек на првом месту, па будите сигурни да ће нам све остало бити на свом месту!

Нека би Бог дао, молитвама Светог владике Николаја и свих светих из нашег рода, да нам Исус Христос Господ и Спаситељ наш у свему, свугде и свагда буде на првом месту и све ће онда бити на свом месту.

Свима вама честитам празник Вазнесења Господњег, крсну славу нашег престоног града, који нека – са свим другим градовима и местима – Господ сачува и благослови занавек! Да сте благословни на много година! Мир, здравље, љубав, сваки благослов Божји да буде са свима нама сабранима овде, са свим људима који живе у престоном граду, са свим људима који живе у дивној Богом благословној Србији!

Нека Бог благослови сву нашу браћу и сестре где год да живе и све народе света. Срећан празник! Живели на много година!

Извор: spc.rs

Најновије вести