После Тројчинданске Литургије Београд испратио Светог владику Николаја

Published On: 06/06/2023

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 4. јуна 2023. године, на празник Силаска Светог Духа на апостоле – Духове или Педесетницу, светом архијерејском Литургијом пред моштима Светог Николаја Српског у храму Светог Саве на Врачару.

Саслуживали су преосвећена господа епископи ваљевски Исихије и липљански и војни Доситеј; високопреподобни архимандрити Нектарије – главни секретар Светог Архијерејског Синода, Данило – директор Патријаршијске управне канцеларије, Данило из Митрополије загребачко-љубљанске, Прокопије из Антиохијске Патријаршије, Јован из Епархије браничевске и Василије – службеник Патријаршије српске; игуман лелићки Георгије; протојереји-ставрофори Владимир Вукашиновић, Бранко Митровић, Бранко Топаловић, Драган Станишић, Петар Лукић и Радивој Панић, протојереји Ђорђе Стојисављевић и Ненад Јовановић, протонамесници Филип Јаковљевић и Богољуб Остојић, свештеници Бранимир Терзић и Јован Новитовић, протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић и ђакони Момчило Димитријевић и Александар Панић.

Као и предходних дана, у молитвеној тишини, стотине и стотине житеља престонице у дугачкој колони, која се пружала дуж целог Светосавског платоа, смирено су прилазили кивоту са моштима Светог владике Николаја. После поклоњења верни су убрзо испунили заветни храм српског народа у коме је предстојатељ Српске Православне Цркве служио свету Литургију заједно са архијерејима ваљевским Исихијем и липљанским и војним Доситејем, у чијој пратњи су, подсећамо, мошти Светог Владике на Спасовдан и стигле у престоницу. Међу многобројним поклоницима налазио се и директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић.

Торжествено богослужење у светлости великог празника Силаска Светог Духа на апостоле обележила је светоотачка беседа патријарха Порфирија после читања светог Јеванђеља:

– У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, данас су Духови, данас је празник свете Педесетнице, а то значи да данас славимо пројаву и рођендан Цркве. Стога је важно да Духом Светим размишљамо и разумемо шта је то Црква. Данас је рођендан Цркве као Тела Христовог, као заједнице верних који су окупљени вером у распетог, али и васкрслог, Христа, Христа који је Истина, Пут и Живот.

Црква у овом свету постоји не као једна од институција људских, не као једна од важних организација у неком народу, па и у нашем народу. Није Црква једна од најзначајнијих институција у српском народу. Црква не постоји да би решавала парцијалне проблеме једне, друге, треће или четврте групе у једном народу. Црква не постоји да би се исцрпела у ангажманима који треба да поправе услове живота. Црква не постоји због тога што треба да се потруди да људима буде боље. Црква је Тело Христово. Она постоји зато што је Христос победио смрт и даровао нам живот. Црква постоји зато што смо ми створени за вечност. Црква је изнад сваке институције и изнад свих страна. Не поистовећује се ни са једном страном, али се поистовећује са сваким човеком, са бригом и муком, крстом и распећем свакога од нас појединачно и само тако свих нас заједно. Црква се поистовећује пре свега и изнад свега са истинском и дубинском радошћу, миром суштинским сваког од нас појединачно. Поистовећује се и са напретком сваког од нас појединачно и само тако свих нас заједно.

Црква је Христос и Црква постоји зато што постоји страх међу нама и у нама, а Црква сваку врсту страха развејава не људском силом и моћи него Христом, Његовом силом и Његовом моћи. Црква оприсутњује Бога у нама и око нас, али да би Бог био и у нама и око нас, да би благодат Његова могла да дејствује потребно је да имамо веру, веру која није само уверење у то да Бог постоји, па онда због тога што знамо да Он постоји, постоји и осећање страха од Њега. Потребна је вера као живот у Јеванђељу из кога се онда рађа поверење у Бога, у љубав према Њему. Љубав према Богу умножава љубав Божју у нама, а тамо где је љубав ту нема страха. Нарочито ту нема страха од пролазности. Црква постоји, једном речју, зато што не постоји смрт, него постоји само живот, али то не може бити откривено искључиво и само нашом интелигенцијом, некаквим нашим људским способностима и вештинама. Да бисмо спознали ту тајну потребно је заиста имати живу веру, веру јеванђељску, онакву какву нас је учио Свети владика Николај. Црква открива да су сви људи створени као иконе Божје и да су сви позвани да буду браћа, али да то није могуће другачије осим силом и благодаћу Божјом. Сви наши напори да освојимо пажњу других, сви наши покушаји да скренемо пажњу на себе, да изазовемо дивљење и љубав на крају су узалудни ако ти напори не почивају на нашој љубави према Богу и вери у Њега. Све што чинимо, без обзира да ли смо свесни или не, чинимо Богу и пред Богом. Када чинимо вером у Бога у односу на ближње онда то што чинимо биће израз љубави и ствараће јединство и заједницу.

На дан Духова апостоли су били сабрани на једном месту и сишао је Дух Свети на њих. У истом дану сабрало се мноштво људи из разних народа, људи који су говорили различите језике, који се међусобно нису разумевали. Апостоли су изишли пред њих после Силаска Духа Светог на њих и проговорили својим јеврејским језиком свим сабранима сведочећи Христа. И сви присутни су разумели на свом језику оно што су им апостоли говорили. Зашто? Зато што апостоли нису говорили искључиво и само људским језиком. Нису говорили само својим напорима. Нису говорили својим способностима и вештинама, него су говорили Духом Светим надахнути, ослањајући се на Бога вером у Бога и љубављу према Богу. Зато је, без обзира да ли су формално речи које су они изговарали на јеврејском језику биле разумљиве онима који су говорили друге језике, свако разумео тајну љубави, тајну Бога коју су апостоли посведочили.

Једини језик који може бити суштински разумљив, а то значи прихваћен, када нам се неко обраћа и када се неком обраћамо јесте језик љубави, језик љубави који се темељи на вери у Христа и животу у Христу. Сваки други језик ма колико био хуманистички, ма колико одисао емоцијама, ма колико мислио добро другоме, не може донети до краја пуноћу плодова и пре или касније сваки језик који није духовни језик измести се из свог човекољубивог и добронамерног лежишта. А ево, апостоли су показали да тамо где говоримо вером у Бога, знајући да је Бог почетак и крај, знајући да све што чинимо пред Њим чинимо знајући да овде имамо почетак и да кад из овог света будемо излазили нећемо понети са собом оно што су нама други чинили него што смо ми другима чинили. Знајући све то, браћо и сестре, када говоримо језиком љубави, макар нас и не схватио онај коме се обраћамо у датом тренутку, наша реч ће уродити плодом у његовом срцу зато што ће наша реч љубави бити простор у којем ће са нама сарађивати благодат Божја. Са нама ће сарађивати Бог тако да ће све оно што је добро у нама, а износимо на трпезу љубави пред другога, обогатити њега и исто тако у обрнутом смеру, све што нам је упућено с љубављу и вером обогатиће и нас изнутра, а и што је најважније и ми и ближњи наши само на тај начин ћемо испуњавати Јеванђеље Христово.

Нека би Бог дао да растемо у вери. Као што сам на почетку рекао, Црква није ту да поправља услове живота и да живот чини нама бољи, него је ту да нас позове да будемо бољи, да будемо добри, да будемо врлински људи, да будемо свети људи. Ко данас учи о светости? Ко данас говори о светости? Ни родитељи својој деци не говоре о врлини, него их обучавају вештинама које треба да им помогну да буду успешнији, а да ли је успех у исто време и гаранција мира, лепоте, радости, пуноће живота, осећања љубави? Нека би Бог зато дао да на данашњи празник и ми будемо надахнути Духом Светим, да из нашег срца увек истичу речи љубави, речи мира, речи радости, речи утехе свима и свакоме, да свакога видимо као свог пријатеља, да испуњавајући реч Христову никога не видимо као свога непријатеља, а и да сматрамо да учествујемо у крсту и васкрсењу Христовом онда када подносимо и понеку неправду. То може искључиво и само Духом Светим обогаћени човек, да носи у себи, да живи, да мисли и говори тим Духом. Душе свети, Ризнице добара и Даваоче живота, који си свуда присутан, дођи, усели се у нас, очисти нас од сваке нечистоте и испуни душе наше. Спаси нас. Амин!

***

После свете Литургије, служено је вечерње Педесетнице са дирљивим коленопреклоним молитвама, а потом и молебан за мир пред моштима Светог Николаја Српског. Онако како су дочекане, с љубављу, молитвено и у достојанственом поретку, мошти Светог Николаја Српског затим су испраћене у његову задужбину, манастир Лелић код Ваљева, где ће наставити да врше своју спасоносну мисију у свом роду, али и васцелој васељени. Том приликом, Његова Светост Патријарх Порфирије је беседио:

– Свети владико Николаје, светитељу српски и свечовечански, ти си дошао као најдражи гост, али и домаћин, у твој град Београд. Дошао си у престоницу нашу и твоју да овде и одавде као сведок верни и истинити покажеш спасоносно Јеванђеље као истину живота, као пут, да нам саопштиш свима истину и светлост Јеванђеља, које смо и данас чули, да ко верује у Христа из утробе његове потећиће воде живе.

Као што смо видели, река народа из дана у дан, без слабљења, све бројније је притицала теби у целодневним редовима ради благослова, утехе, загрљаја и наде. Та река река која ти долази показала је да је светиња оно што нас сабира и да је светост наше горње и најважније звање, звање које нам је сам Господ упутио и толики апостоли поновили. Међу њима највећи или један од највећих, Свети апостол народа, апостол Павле, назвао нас је све светима, нас хришћане је назвао светима и тиме показао да нам је светост дата, али пре тога задата. И ти си овде, у храму Светог Саве, дочекивао као отац, брат, пријатељ, сапатник и сатрудник свакога човека не само у твоме народу, јер сваки свети је универзални свети, универзални човек, космополита и уранополита, тј. грађанин неба.

Дошао си да одавде, где је твој и наш Свети Сава спаљен, али спаљен као семе, залог и свагда тињајући жал у срцима нашим, да са овог историјског врачарског брега завапиш и упериш руке своје ка светом Косову и Метохији, да завапиш и подсетиш да је Косово и Метохија срце срдаца наших, да та света земља није тек покрајина, није географски простор са историјским споменицима и светињама, већ да је Косово и Метохија наша вечна вертикала, наша вечна референца, наше вечно мерило и мера, да је Косово и Метохија сидро неба које се усидрило тако да нам не да ни горе ни доле док не разазнамо себе, док не препознамо себе, док не разумемо ко смо и шта смо, док не разумемо одакле смо, ко смо и куда идемо, док се не покаже наш одраз у Косову и Метохији као огледалу. Ту се види ко смо и шта смо.

Свети владико Николаје, показао си да је Косово и Метохија сидро које најпре много страшније силе од светских сила желе да ишчупају, разграбе и похарају из средишта нашега бића, јер је на том грдном судилишту, како рече велики Владика, скривена лествица којом се овај народ пење. Где? У небо и у вечност. Али не само овај народ, већ сваки човек који се косне Косова и Метохије и који се опомене Божје тајне као када си у својој антологијској беседи на Видовдан 1916. године, Светитељу Божји, у велелепној катедрали Светог Павла у Лондону пред енглеским краљем и највишом свитом посведочио Европи о крстоносној историји и судбини српског народа, твог народа и нашег народа, нас чију си патњу и страдање цео живот носио. Тада си им посведочио да је Србија, много мања од многих европских земаља, пет векова чувала јужну капију Европе и својим костима тупила сабље и саплитала хорде које су као тајфун хрлиле према Европи, док се она у сваком смислу реформисала, градила и напредовала, и то не за једну деценију нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Ширера.

Али много више од тога Ти си, као верни слуга Христов и светлост онима који су у мраку, подарио. Ти си њима златоусти сведок васкрслог Христа којег је Свети ава Јустин назвао највећим православним Србином после Светог Саве. Шта су светитељи Божји него хероји духа, хероји свога времена, били они знани или незнани, јер је херојство у вечној и божанској истини за коју ћемо некада и страдати, и одрицати се, и потрпети ради спасења и свога и свачијег, као када си некада, Свети Владико, у време рата својим животом скривао и спасавао децу и људе који нису из твога рода, јер је то Јеванђеље Христово, Јеванђеље Онога који је дошао у свет ради свакога човека. Зато те Црква и овај народ слави песмом, као путеводитеља рода крстоносног у векове.

Ти си, Свети Владико, дошао да нас научиш да треба да се сложимо, умножимо и обожимо, да знамо да смо потребни једни другима, да нико не може без оног другог, без ближњег, да смо иако различити потребни једни другима, да различитост јесте пре свега дар Божји дат нам не да бисмо се њоме супроставили једни другима, не да бисмо се противили једни другима, не да бисмо мрзели једни друге, да – иако се споримо, како каже велики апостол народа Павле – не уништимо једни друге. Различитости су дате да бисмо разумели да смо једни другима потребни, да бисмо једни друге допуњавали, обогаћивали, бивали подршка једни другима, да бисмо заједно, а не парцијално решавали искушења, крст који је увек заједнички. Ако је заједнички крст само је тада васкрсење заједничко. Нема појединачног крста који се не тиче другога. Ако неко мисли да је неко појединачан или парцијални, макар то парцијално значило једна група, онда у том крсту и у тој различитости нема силе васкрсења. У том крсту једампут за свагда затвара се страх, погибао, мрак, јер тамо где нема васкрсења – ту је мрак, ту је страх преисподњи, страх од ништавила који се манифестује и показује у сваком кораку, у свакој тачки нашег постојања.

Зашто се боји жена мужа? Зашто се муж жене боји? Зашто се деца боје својих родитеља, а и родитељи своје деце? Зашто се комшија боји комшије? Зашто се колега на послу боји колеге на послу? Па зато што је своје искушење и свој крст узео као само свој,  као парцијални. Онда види другога као непријатеља и као некога ко хоће да му отме нешто његово, па макар и тај други био и најближи. Када смо са Христом, када је наш крст Христов, онда је заједнички, а у крсту Христовом је и победа. Ту нема бола, нема туге, нема уздисања, нема страха. Само је радост, само је лепота, само је љубав! Томе си нас учио, Свети владико Николаје! О томе си сведочио и онима који су хладни, који су затворени, који су испуњени мразом, хладноћом мраза, тј. мржњом, омразом. Зато, Свети владико Николаје, нико нас не разуме данас као Ти. Као што смо ми једни другима потребни тако си и Ти нама потребан. Као што си Ти од Господа свога непрестано тражио опроштај за све, за свој народ, тако смо и ми позвани и на то нас упућујеш да тражимо опроштај од Тебе, да тражимо опроштај од Господа, да тражимо опроштај једни од других. То је пут исцељења, а не изван себе трагање о томе ко је крив.

Опростите, браћо и сестре, мени и у моје име свом свештенству, читавој јерархији, јер ја сам крив, сви знамо да смо криви и зато треба да тражимо опроштај. Али опростимо сви једни другима и покајмо се. Немојмо указујући на недостатке својих ближњих с друге стране, несвесно, подсвесно, а можда и свесно, послужити новој спирали отуђења од себе, новој спирали међусобних неспоразума, новој спирали међусобне искључивости. Најодговорнији смо ми који највише стојимо и зато најпре у своје име, јер високо – иако недостојан – први стојим ја, од свих вас тражим опроштај, јер сам најодговорнији за све што није добро у нама и око нас. А ко више стоји више му је дато, веће су могућности, мора и да више потрпи и више да слуша, више да понесе, јер ако то чини онда је Господ са њим и са свима који су око њега и са њим.

Знајмо да све почиње у нашем срцу и да линија која раздваја добро од зла пролази кроз средину нашег срца. Ту су зло и добро, ту се морамо изборити за добро, за врлину. Ту морамо једни друге пригрлити. И зато најпре срце треба очистити, а то не може људска пинцета, то не може људска вештина, то не могу никакве институције, то не може никакво спољашње знање, то не може ни храброст. То може само смирење, то може само молитва и вера у Христа! Царство Божје је у вама, вели Господ. Дакле, у срцу нашем, треба пронаћи Христа, спустити се у Царство Божје и ту се треба изборити за Христа. Ако се ту изборимо за Христа онда стичемо највећу храброст, храброст коју си нас Ти учио, Свети владико Николаје. Зашто људи беже од Јеванђеља? И о томе си писао. Зато што се плаше. Плаше се сусрета са собом, јер Јеванђеље јасно каже једноставним језиком, језиком који разуме и писмен и неписмен, шта је црно и шта је бело, шта је лево а шта је десно, шта је истина а шта је лаж. То свако разуме, али треба да се одрекне себе, себе гордог, себе охолог, себе самољубивог, себе нетрпељивог, себе који осуђује другога. Све је то широк пут који једноставније и без напора остварује свако од нас, а први ја. Међутим, када треба да не осудим некога, када треба да не будем горд, самољубив, себичан или охол, то подразумева борбу са собом, најстрашнију и најжешћу борбу која подразумева проливање крви. Свети оци кажу: Проли крв да би добио духа. То је та крв. Хватање у коштац са собом.

Зато се у Христу сложимо. У Јеванђељу се сложимо, јер ћемо онда и да се умножимо и обожимо, али не да се сложимо и сагласимо једни против других, него да разговарамо, да чујемо једни друге. То Христос хоће од нас и то си нас, Свети владико Николаје, учио. Учио си нас да чујемо једни друге, да отворимо своја срца, да комшија зна за комшију. Станујемо у Београду где се налазе високе зграде, па имамо ред бетона, ред меса, а да ли сте попили кафу заједно са својим комшијом? Да ли сте видели на улици некога који стоји и тражи од вас једну лепту, а ви пролазите и кажете: Тај више зарађује него ја. Па није ваше да се о томе питате! Ваше је да је Христос у њему тражио помоћ. И ако сте помогли једноме од најмањих, гладнога нахранили, жеднога напојили, утамниченог у тамници посетили, Христу се учинили и Христу смо учинили.

Дакле, браћо и сестре, линија која раздваја добро од зла пролази кроз средину срца свакога од нас овде присутних. Неће се та линија померити ако се помере околности, ако се измени ситуација. Неће се та линија померити ако буде боље у спољашњем животу. Та линија у срцу ће се померити, тако да простор добра тотално истисне простор зла у нашем срцу, ако ми будемо добри. Тада ће све бити добро око нас. Ако ми будемо бољи – све ће бити боље око нас. То је, Свети владико Николаје, реч коју си једноставно и вечно свима нама упутио: Ми чекамо Христа, а не боље време! А ја – опрости, Свети Владико – додајем: Христос је већ дошао и у нашем је срцу! Ако се ухватимо Христа, Царство Божје је наше и све је боље око нас. Вечност је Очева!

Свети владико Николаје, позвали смо те у помоћ јер се ужасно зло надвило над нас. Наша деца су почела да убијају нашу децу. Да ли смо изузети из одговорности? Не! Ми смо одговорни, ја сам одговоран и свако ко високо стоји је одговоран. Коме је више дато – више је одговоран. Позвали смо те да се молиш са нама и да нас још једамут научиш да су деца највећа вредност, да нам Господ није узалуд рекао да будемо као деца, а исто тако нам је јасно и говорио: Пустите децу и не браните им да долазе к мени. И да пођемо од овог последњег. Да ли ми пуштамо децу да долазе Господу, Свети Владико, Твом и нашем или их трујемо разним отровима, од отрова који се зове успех, од отрова који се зове снађи се у животу, од отрова који подразумева оспособљавање за стицање свега спољашњег и материјалног? Да ли деци говоримо о врлини, о светости? А то је једино наше звање! Ко од родитеља каже својој деци: Буди света, буди свет! Који муж својој жени каже: Буди света и ја ћу се трудити да будем свет. И обрнуто. Који родитељи данас разумеју да све што су дали деци, ако нису дали своје јединство, међусобно разумевање, ако нису постали једно или стали на пут једнога – све су узалуд дали. Што су више дали, а ако нису дали ово, већа је штета. Двоје је да буду једно, реч је Господња. Јесте ли предали деци то јединство? Нећу говорити о разводу. Видим има и лекара овде присутних, па ћу искористити њихов речник. Развод родитеља је операција на срцу детета без анестезије! А ви се љутите! Љутите се, не знате на кога све, али водили сте свако појединачан живот и бранили своја права. Бранити своје право јесте исправно и легитимно; наравно, подразумева се да је право личности најважније и неприкосновено. Међутим, дисхармонија између јеванђељског живота и овог неолибералног новог начина живота јесте у томе што Јеванђеље позива на апсолутну љубав, што подсећа на то да жена и муж треба да буду једно, да је то јединство највећи капитал који могу да подаре своме детету – и макар ништа друго му не дали дете ће расти исправно и здраво – док ова друга страна инсистира искључиво и само на праву појединца, на заштити себе од другога. Реч Христова, реч јеванђељска је много векова раније сва права покрила речју: Љуби ближњег свога као самога себе. Има ли већега простора остварења права свих и свега? Свети владико Николаје, молио се да родитељи у нашем народу разумеју ту реч, да љубав буде циљ њиховог живота, да јединство буде пут којим иду и да то дарују својој деци, која су највећа и најузвишенија вредност, као највећи капитал? Када деца то приме, независно од дарова, способности и квалитета који носе, ићи ће путем светости, а то надилази све што се умом може разумети. Моли Господа свог и Господа нашег да никада не буде обрнуто.

Ти си, Свети владико Николаје, заједно са светим Савом онај који нас водиш путем Царства небеског и зато те Црква и овај народ славе песмом као путеводитеља рода српског, крстоносног у векове. Ти си, Свети Владико, свих ових дана, од Спасовдана до сада, предводио до сада непрестану литију кроз нашу престоницу као у своје време широм српске земље. Сваки онај који је међу рекама хиљада људи који су данима стајали у километарском реду чекајући сусрет са Тобом, Твој благослов и духовни загрљај и утеху, свако од њих је обогаћен одлазио од Тебе у ономе што зна Бог да је најпотребније и најцелисходније. Проносећи гроз град светост Твоју, враћаш се у свој мирни, тихи и ушушкани Лелић у малом живописном сеоцету чинећи га раскрсницом Европе по идеји, по мисли, по љубави Христовој и узвишеним светиоником. Враћаш се, али трајно остајући са нама, као што си и до сада био са сваким ко ти притекне. Настави да се молиш, молимо Те, за свој Београд. Настави да се молиш за свој народ, за сву нашу децу, за покој ових дана настрадалих светих душа. Настави да се молиш за све православне народе где год да живе. Настави да се молиш за све народе и за сваког живог човека на кугли земаљској као саборни и вечни човек помажући свакоме да прослави Једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин!

Иѕвор: spc.rs

Најновије вести