Благочестиви народ Косовског Поморавља прославио је 26. јула 2023. године Сабор Светог архангела Гаврила, храмовну славу манастира Драганца крај Гњилана.

Прослављање славе започело је бденијем којим је, у навечерје празника, началствовао Преосвећени Епископ рашко-призренски г. Теодосије, уз саслужење свештенства из више епархија Српске Православне Цркве. Уследио је духовни разговор са вернима који су пристигли из готово свих крајева Косова и Метохије.

На дан храмовне славе порта манастира је била испуњена верним народом на радост братства манастира и игумана Јустина који су се као добри домаћини старали о сваком госту.

Светом архијерејску Литургију је служио Преосвећени Епископ новобрдски г. Иларион, који је окупљенима пренео молитвене поздраве Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и произнео беседу о чудесном молитвеном заступништву Светих архангела и бестелесних сила небеских за све православне хришћане. Владика је посебно нагласио значај који манастирске заједнице имају у духовном и свеукупном узрастању верника, а најбољи пример за то је света обитељ у Драганцу, као и остали манастири на Косову и Метохији:

– Драги оче игумане, часни оци, сестре монахиње, драга браћо и сестре, ево још једне прилике да се захвалим Богу на овом дану, али и на сваком дану, у којем смо имали прилику да гледимо лепоту Божју и да доживимо радост вечног живота, радост васкрсења, радост преласка из пролазног у непролазно, из трулежног у нетрулежно, из временог у вечно.

У данашњи дан сабрасмо се овде да прославимо живога Бога у чије име је установљен овај град, јер сваки манастир је један град који сведочи да онај град који је пун вреве није наша коначна реч, није наше коначно стремљење. Није наша срећа у овом земаљском граду, него наша срећа јесте у Небеском Јерусалиму, у Граду у који, ако Бог да, сви да будемо уписани, да постанемо његови грађани и да останемо то. А манастири су испоставе Горњег Јерусалима. Они само постоје у славу Божју. Не постоји други разлог због чега је све ово направљено, ограђено и сазидано, само да би заштитило ову свету цркву, овај олтар у који су уграђене мученичке мошти, а ова црква дигнута над моштима монаха који су се ту подвизавали још од давнина чува тај олтар, ту светињу која нас храни, не само нас, него и читав свет.

Ова света служба у којој смо ми обједињује светове, обједињује онај свет који не видимо овим нашим опипљивим очима, него га сагледавамо финим очима, духовним видом, премда су неки видели телесним очима видели небески свет, видели су небеса отворена и анђеле Божје како силазе и узлазе на Сина Човечијега, Господа Христа, а тако анђели силазе и нас да теше, а ми најчешће нисмо ни свесни колико нас анђели Божји чувају.

Стога да не заборавимо нашег анђела хранитеља којег смо сви добили на крштењу, да се милосрдно односимо према њему да не би туговао због смрада наших дела. Јер он, као чист дух који служи Троједином Богу, не може да нам приђе, него мора са даљине да стоји због смрада наших дела и да тугује због нашег застрањења. Нека бисмо ветрили нашу душу благодатном молитвом. Нека бисмо сагледавали нашим срцем, нашим духовним видом тај чудесни свет који је око нас, са нама и у нама, који нас прожима.

Ми смо се молили сада да са нашим уласком у свети храм буде и улазак светих анђела који са нама служе и славослове Божју милост и Божју благост. И ево њих сада са нама овде, архистратизи Михаило и Гаврило, који су домаћини овога светога места и који га чувају. Без њиховог кађења, без њихове молитве, без њиховог благодатног покрова не бисмо могли ни један дан овде да поживимо. Они долазе, теше нас и упућују на прави пут. Они благосиљају извор целебне воде на који долазе људи да захватају и да се исцељују душевно и телесно. Да не заборавимо нашу старију браћу. Они су првостворени анђели, а човек је привремено нижи од анђела. Чак се и сам Господ Исус Христос, како се то каже, у тренуцима Његовог страдања унизио испод те творевине. Не беше много Господ Христос у очима људским у времена и тренуцима Његовог страдања, а све је то Он поднео по своме снисхођењу да би сву створену природу узнео највише што је могуће. Он је створену природу и људску природу која у себи садржи нешто што је слично анђелској, то фино тело које ми имамо, које зовемо душа, то је слично анђелима. То је то од небеске твари. Бог је створио небо и земљу. Земља је она опипљива творевина, оно што је од прашине, од честица, а небо то је оно што нису само честице, али није ни нестворено, јер је једино Бог нестворен и једино је Бог бестелесан у пуном смислу речи. Та небеса на својеврсан начин су нешто материјално, опипљиво, у неком смислу тварно.

Господ Христос благословио и небо и земљу, а човек је биће које у себи треба да обједињује и небо и земљу, да и небо и земљу својим духовним опредељењем, својим искораком ка вечности узнесе ка небесима, оним вечним, а то је сами живи Бог који је на небесима, како ми говоримо. То су она небеса не створена, него небеса која не пролазе никада. То су она небеса која су сами живи Бог. Циљ нашег живота јесте заправо да ми будемо ти који прелазе из овог привременог у вечно, који прелазе непрекидно у тај загрљај Божји у коме су анђели. Они имају слободну вољу, могу да се определе и за зло, како је учинио један број њих и повели су побуну против Бога којом су заразили људски род. Све зло у овоме свету долази од те заразе против које ми треба да се боримо, а пре свега против те побуне се боримо смирењем, љубављу, када прихватимо нашега Господа, када прихватимо овај свет као добар, када прихватимо човека као доброг, када нисмо загледани у зло него у добро, када видимо Господа свагда пред собом, када разговарамо са ангелима који служе Богу а не са онима који су отпали од Њега и који паразитирају на нашем бићу не би ли нам што више силе Богом дане одузели и не би ли смо тим даром Божјим само себе уништили – јер то је грех: када даром Божјим сами себе уништавамо, када тај дар погрешно употребљавамо.

Ангели нас сабирају, ангели нас упућују, а и ми сви треба да будемо ангели, јер άγγελος значи весник, онај који преноси вест. Да будемо јеванђелисти, они који носе добру вест. Треба да живимо благодатним животом, да проникнемо у тајни живот духа, да се причешћујемо са светога олтара на који нас кади ђакон, али нас невидљиво каде и анђели, а Дух Свети силази и чини тајинство присуства Божјег у пуноћи, јер оно што ћемо предложити по Његовој заповести постаје и јесте заиста Тело и Крв Христова.

Живећи тим благодатним животом да путујемо полако Царству Небеском и радост тог искуства да сведочимо свету, да сведочимо свима како је добар Господ. Ето, то треба да буде наш живот, да будемо окренути ка олтару и да кажемо: Господе, хвала ти! Господе, опрости! Господе, прими ме, прихвати!, да добијемо утеху и онда целом свету да говоримо: Људи, окуситe и видите да је добар Господ! Ето, то нека би нам био живот свима.

Нека би благослов Његове Светости Патријарха Порфирија, са чијим благословом дођох, на неки начин сам сада овде и изасланик, а и домаћин. Ово је моје полазишно место, заједно са манастиром Дечанима, али наш свети Патријарх има свест о томе колико је битно да смо што чешће присутни овде. Он би волео да што чешће овде буде са вама и трудиће се да буде на Косову и Метохији када год му то обавезе и време дозволе. Хвала Богу,  био је са нама на Видовдан и то је била велика радост и за њега и за оне који су са њим дошли, али и за верни народ ове епархије.

Благослов нам је дао јуче и домаћин ове епархије, владика Теодосије, духовни отац свих нас овде који води ову епархију и Цркву Божју на овоме месту уз помоћ ангела, сведочећи да је добар Господ.

У тешко време живимо, на тешком месту. Неки ће рећи да је то страшно место, али, браћо и сестре, велика је сила Божја. Видите каква је милина овога дана и ове свете службе. Нема те силе која може да устане против ове благодати око које смо се ми сабрали. Нема тога ко ће моћи да надвлада Цркву Божју, а то је ово искуство заједништва са живим Богом, са анђелима, људима и са свом створеном природом.

Нека бисмо прослављали заједно са светим ангелима и са свима светима нашег Бога Оца који нам је послао Сина који се Оваплотио благодаћу Светога Духа. Нека би Горњи Јерусалим нама био свакога дана све ближе и ближе, а и ми њему. Нека бисмо се уграђивали у вечни живот и нека бисмо сада и у вечности прослављали јединог и истинитог Бога, Оца, Сина и Светога Духа, коме нека је вечна слава кроз све време и сву вечност. Амин.

***

После традионалног освећења воде и свечане литије, уследио је обред освећења славског колача домаћина славе, породица Чолић из Ајвалије, Јовановић из Грнчара и Гуџић из Добротина, које су уз изузетан труд припремили трпезу љубави у великом манастирском конаку. Радост празника увеличала је етно група Извор из Врања уз традиционалну српску народну музику тог краја.

Током читавог дана верни народ Косовског Поморавља је долазио на благослов у своју светињу, сведочећи чврсту веру и поуздање према Светосавској Цркви која је стожер опстанка српског народа на Косову и Метохији.

фото: Душан Јаћовић, студент теологије
текст: свештеник Борислав Петрић