Патријарх Порфирије: Промена језика за циљ има промену човека који га говори, који на њему мисли и пише

Published On: 17/09/2023

Овогодишњи 90. по реду Вуков сабор у Тршићу, најстарија и најмасовнија културна манифестација у Србији, крунисана је беседом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија.

Централном саборском догађају у Тршићу надомак Лознице, родном селу знаменитог српског лингвисте, филолога, антрополога, књижевника, преводиоца и академика Вука Стефановића Караџића, на чије се дело већ девет деценија чува успомена бројим изложбама, позоришним представама концертима, књижевним и филмским вечерима, промоцијама књига и сличним приредбама, поред Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и Преосвећеног Епископа шабачког г. Јеротеја, присуствовали су и потпредседница Владе Републике Србије и министарка културе гђа Маја Гојковић, супруга Председника Републике Србије гђа Тамара Вучић, саветник Председника за културу г. Дејан Савић, академик Светислав Божић и градоначелник Лознице г. Видоје Петровић, који је и одржао поздравно слово. После традиционалног извођења „Химне Вуку” Стевана Мокрањца, подизања заставе Сабора и поздравног говора градоначелника Лознице, уследила је Саборска беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија:

– Када је 1933. године одржан први Вуков сабор његови организатори нису могли знати да ће њихова идеја прерасти у, како је то негде речено, најстарију и најмасовнију културну манифестацију у Србији, која је, као таква, уврштена у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије. Због тога ми представља посебну част да ове године будем у прилици да пред вашом пажњом и љубављу произнесем ову саборску беседу. Размишљајући пре више недеља о могућој теми данашњег обраћања зачуо сам звона Саборне цркве која су позивала на вечерње богослужење. Док сам се успињао степеништем које води у порту старог Саборног храма тема коју сам до тада тражио указала се пред мојим очима. На самом улазу у Саборну цркву, испред њеног главног портала, налазе се гробови двојице великих синова српског народа: Вука Стефановића Караџића и Доситеја Обрадовића, чије су кости пре 126 година пренешене и сахрањене, једне поред других, управо на овом репрезентативном месту на коме и данас почивају. У историјској чињеници да су Вук и Доситеј сахрањени у црквеној порти испред најважнијег храма Београдске митрополије скривен је један други, дубљи, смисао. У чему се он састоји? Из начина на који се о њима до данас најчешће писало могло се закључити, и бивало је закључивано, да су животи обојице поменутих великана протицали у различитим, често турбулентним, односима са Црквом. Зашто је до тога долазило, како су се ти затегнути односи манифестовали, који су њихови узроци, а које, пак, последице тумачено је једнострано са ретким суздржаним одступањима. Да је у таквом начину сагледавања живота и рада и Вука и Доситеја потпуна истина, зар онда не би било чудно да су они од свих могућих почивалишта у српској престоници сахрањени баш на овом месту? И зар одабир тог и таквог, црквеног и освештаног, места није могући почетакувод у једно ново и другачије тумачење неких аспеката рада и живота ове двојице несумњивих великана нашег народа? Са тим мислима на уму приступио сам састављању ове беседе.

С правом је речено да се историјска истраживања никада не заустављају и да свака генерација може, слободно ваља додати и треба, да на основу нових података и чињеница, ширих и дубљих углова сагледавања одређених феномена и општег напредовања у знању и разумевању одређене епохе и личности које су живеле у њој исте протумачи на један комплекснији и колико је то могуће истини ближи начин. То увек и свему неће подразумевати и другачији начин, али се негде и некад та другачијост не само не може избећи, него ће управо она бити посебно драгоцен резултат нашег бављења прошлошћу. Што је одређена личност којом се бавимо познатија и популарнија, зашто не рећи – и вољенија, ти су покушаји комплекснијег сагледавања више отежани па и, разумљиво је, ризичнији. Општа места историографских истраживања, прихваћени закључци, навикнутост на одређена теоријска решења формирају специфичан бедем који нови истраживачи оклевају да прекораче из различитих, не тако непознатих и несхватљивих, разлога. Посебно питање представља време у коме је одређено мишљење завладало и личности које су га утемељиле – њиховог образовног, идеолошкoг, политичког, психолошког и општег друштвеног контекста и оквира. Оно се увек, са нескривеним амбицијама, обрушава на историјске закључке и настоји да их усмери у, за тумаче и њихове налогодавце, корисном и жељеном правцу. Неко би рекао: свако тумачење бива са одређеним разлогом, покренуто је и мотивисано сплетом узрока и има одређени циљ. То само по себи није лоше. Лоше постаје и бива када су ти мотиви идеолошки и утилитарни, а циљеви не почивају у настојању да се сагледа целина и што је могуће више приближи истини, него да се жељеним закључцима оствари неки други мање-више скривени циљ. Надајући се да је ово тумачење лика и дела Вука и Доситеја лишено таквих амбиција покушајмо да на нови начин сагледамо неке епизоде из њихових живота.

Погледајмо прво начин на који се живот и дело умнога јеромонаха који је у свом свештеничком и монашком чину остао до краја живота – Доситеја Обрадовића – доживљава и тумачи код једног, на жалост, немалог дела наших савременика. Илустроваћемо то једним примером из Доситејевог живота и општом оценом његовог дела. Пишући о својим студијама Доситеј је забележио да је у Халеу престао да носи мантију и да је ту обукао световно одело. Разлоге који су га на то навели није тачно навео. Њих су потоње генарације тумача у складу са својим погледима на свет, жељама и амбицијама дописивали на свима добро познате начине, посматрајући овај Доситејев поступак као почетак потпуне секуларизације његовог живота с једне, и, символички гледано, одбацивање и избацивање мантије из српског културног и просветног јавног простора са друге, дубље, стране. Шта се, у ствари, десило? Доситеј Обрадовић је на Универзитет у Халеу стигао у јесен 1782. године. Узгред буди речено он није био ни први ни једини српски студент на тој знаменитој школи. Први српски студент у Халеу је грабовачки монах Арсеније Теофановић, потоњи епископ костајнички, који је своје студије у Халеу започео октобра 1745. године. Истраживања халских матрикула показала су да је православних теолога на Халском универзитету у периоду од 1690. до 1800. године било укупно петнаест, а од тога су једанаесторица били Срби. Сви они су у Халеу скидали своје мантије не због промене идеолошких и верских уверења него из једног крајње конкретног и, слободно можемо рећи, застрашујућег разлога. Нова средина у којој су се нашли православни клирици – студенти гајила је  велики степен анимозитета према Јеврејима на које су својим изгледом – дуга брада, коса, тамне хаљине до земље – они подсећали. То је неретко за последицу имало да су припадници јеврејског народа бивали нападани на улицама, при чему је агресивни антисемтизам знао да има  озбиљне и трагичне последице. Због тога је свим православним, па и српским, студентима саветовано да се тако не облаче да не би и сами постајали жртвама таквих напада. Ову тврдњу је својевремено доказао Мита Костић на примерима Јосифа Путника и Николе Кишдобранског којима су службеници управе тамошњег студентског дома на то скретали пажњу. Знајући за ове стварне разлоге халеовских скидања мантија лакше нам је да и Доситејев поступак реално проценимо и неидеолошки вреднујемо, а њега самог другачије посматрамо и разумемо, поготову имајући у виду чињеницу да је и сахрањен чинообразно одевен, као монах.

Читаве генерације Доситејевих тумача дале су све од себе да формирају слику о Обрадовићу као надахнутом и ревносном промотеру образовања који се неуморно супротстављао конзервативним и мрачним друштвеним, тачније – црквеним, слојевима, директним противницима просвећивања српског народа. Сакривши се иза једне поједностављено протумачене Доситејеве максиме: „Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце. Оне војују и побјеждавају!“ ови тумачи или не знају, или неће да знају, или губе из вида, или намерно прећуткују истину да Доситеј није био једини просветитељ свога народа у времену у коме је живео. Под звоњавом истих тих звона и уз звецкање прапорца са кадионица и архијерејских сакоса плејаде архипастира и пастира Српске Цркве су са истом том, а много кад и већом, ревношћу ширили идеје о значају просвете и образовања од њега самог. Будућност српске културе, црквеног и друштвеног живота, у крајњој линији – онога што ми данас добрим делом јесмо, у XVIII столећу усмерили су и обликовали српски школовани калуђери. Од тога где су били школовани, као и тога каква су духовна и интелектуална интересовања и афинитете гајили, зависило је и то којим ће путем сами поћи, а потом за собом повести генерације својих следбеника. Два велика школска центра тога времена, латинизована Кијевска духовна академија и пијетистички, протестантски, универзитет у Халеу, враћали су српском народу његову надарену децу са измењеним уверењима и погледима на свет. Без обзира на све разлике које су гајили у свом приступу богословљу, месту и улози Цркве и религије у друштву, српски студенти који су у XVIII столећу школовани „по туђим царствима“ када су се вратили у матичне крајеве у својим каснијим активностима имају један неспорни заједнички именитељ. То је било високо вредновање просветитељства кроз школовање народа као најбољег начина промовисања идеја и вредности које суштински треба да потпомогну промене и развој српског друштва. Институција од централног значаја за остваривање оваквих идеја, целог овог програма, била је школа. Друштво, па и Црква у њему, могли су бити преображени и промењени само кроз исправно, планско и програмско школовање нових генерација носилаца промена. Зато је већина Срба школованих у иностранству или отварала школе или у њима предавала. Већи и значајнији део тих школа отваран је са благословом и под окриљем Српске Цркве. Београдска Велика школа отворена 1808. и Богословија 1810. године Доситеја Обрадовића, префектура и професура Дионисија Новаковића у Висарионовом новосадском Духовном колегијуму из 1743. године, професура теологије Јована Рајића у истој школи из 1764. године, а географије и реторике у Латинској школи у Сремским Карловцима из 1760. године, показују нам да су сви српски студенти по повратку са школовања донели клице просветитељства било да је оно нагињало секуларизму и рационализму било да је реч о богословском разумевању истог феномена.

Није мало пута речено да је једна од највећих препрека Вуковој језичкој реформи била Српска Црква, односно њен тадашњи најзнаменитији поглавар карловачки митрополит Стефан Стратимировић. Митрополита оптужују да нема слуха за неопходну трансформацију српског језика и смислену промену његовог писма. Црква као таква, и Стартимировић у њој, тврде заступници оваквог мишљења, настоје да зауставе добар развој и онемогуће квалитативне промене и напредак у српском језику. Да ли је то баш тако и да ли се у оваквим закључцима састоји сва истина Вуковог времена и његових односа са Српском Црквом? Пођимо редом. Сврха и значај народног, односно, говорног језика, дозволите ми да се мало нашалим, огледа се не у томе што га народ говори него што га народ разуме. Једноставност изражаја и разумљивост садржаја омогућује квалитетно преношење смисла и значења које језик настоји да пренесе и сачува. Као што је сваком иоле добронамерном човеку познато Православна Црква баштини свештену традицију равноапостолне браће Кирила и Методија пренесену и развијену на нашим просторима у делу Светих петочисленика Климента, Наума, Ангеларија, Горазда и Саве. Она промовише употребу разумљивог језика и њему саобразног писма као средства и начине ширења живота по Јеванђељу Христовом. Те принципе, без обзира на већа или мања, односно дужа или краћа, историјским невољама условљена одступања, Црква је наставила да гаји и афирмише и у времену које је претходило Вуку и у доба када се његова реформа појавила и стекла широку прихваћеност. Зашто се то губи из вида или прећуткује представља питање по себи којим се ми овде нећемо бавити, али хоћемо указати на њега. Илуструјмо то неколиким примерима.

Једна од најзначајнијих личности Српске Цркве и културе у 18. столећу био је јеромонах Гаврило Стефановић Венцловић, кога су образовале и духовно формирале, самим тим и надахнуле, изузетне личности свештеног братства манастира покрајдринске Раче који су се након Велике сеобе нашли у Сентандреји. Отац Гаврило је од њих научио и преузео не само осећај за значај разумљивог језика у мисији Цркве него и свест о потреби прилагођавања писма том новом језичком динамизму. Из његовог богатог рукописног наслеђа можемо видети да се он још давне 1732. године – дакле, стотинак година пре Вука – у великој мери користио народним  језиком било када је говорио на сложене доктринарне теме, као што је било учење о поштовању икона и иконоборству, било када је својим парохијанима преводио текст Светог Писма на њима разумљив језик. Венцловић се, као што знамо или треба да знамо, није зауставио на томе. Он је кренуо у својеврсну реформу писма која иако није заживела ипак представља знак озбиљних интересовања свештенослужитеља Цркве за језичка питања и њихово правилно решавање. Овом проблематиком нису се бавили само представници нижег свештенства док се, како то опет други воле да истакну, епископат незаинтересовано држао конзервативних позиција. Најбољи пример за то представља један други карловачки митрополит, Јован Георгијевић односно Ђорђевић, који је као епископ врашачки у Вршцу негде између 1761. и 1763. године начинио прву реформисану српску ћирилицу о чему је знамените редове написао мој земљак, познати српски библиотекар и историчар српске књиге, књижевности и културе, чика Лаза Чурчић, родом из Титела. Том реформисаном ћирилицом је сликар Никола Нешковић исписао ктиторски запис у капели најлепшег Владичанског двора Карловачке митрополије у Вршцу, њоме је уклесан текст на часној трпези вршачке Успенске цркве и исписано још неколико натписа у храмовима вршачке епархије. Због чега они нису, а Вук јесте, журили и инсистирали на томе да се језичка реформа спроведе у времену у коме су живели и на просторима на којима су били? Не треба губити из вида да сви они живе у једном сложеном времену у коме, као у свакој сличној епохи, велике силе настоје да у сврху остваривања својих политичких интереса преусмеравају судбине и развој мањих народа настојећи да их приближе себи, промене, искористе и злоупотребе. Ти се циљеви остварују различитим средствима. Она се крећу у широком распону, од војне присиле, преко економских условљавања, па све до културно-идентитетских интервенција и промена. Без разумевања овог контекста и озбиљног узимања о обзир оваквих фактора приликом анализе дела и рада било ког човека, па и Доситеја и Вука, немогуће је приближити се покушају стварног разумевања мотива и циљева одређених феномена.

Кључну улогу у Вуковој језичкој реформи одиграо је Јернеј Копитар. Детаљније истраживање Копитаревих мотива, не само у случају Вука Караџића него и у питању Тараса Шевченка и улоге коју је имао у развоју украјинског језика, показује да су они шири од просветитељских и филолошких, а дубљи од филантропских и лично пријатељских. Копитар је, без сваке сумње, био један од водећих промотера аустријских империјалних геополитичких интереса на пољу култура словенских народа које је, са једне стране, настојао да језички „осамостали”, а самим тим и уситни, а са друге, верски одвоји од корпуса већих црквених целина разграђујући њихово верско јединство потпомогнуто заједничким језиком. То је митрополит Стратимировић првенствено имао на уму када се успротивио Вуковим реформама. Свима, па и њему, било је јасно да је језик жива материја која расте и развија се, има одређене форме и облике који током времена могу да се окамене, да изгубе животне сокове и способност живе комуникације, да постоје главни токови и ћорсокаци језика и да његов развој и промене које он доноси нису по себи лоше. Митрополит је само инсистирао на томе да се промене одвијају спонтано и паметно, у језичком развојном континуитету, а не да настају у нечему што је њему изгледало као својеврсни револуционарни сврховити дисконтинуитет. То је поготово важило за промене које су претиле да српски народ одвоје од једне а припоје другој језичкој матрици и културном идентитету, те да самим тим омогуће појаву каснијих феномена где ће, мање илио веће, дијалектске разлике једног јединственог језика прерастати у идентитетске темеље нових језика, што се уосталом и догодило.

Српски језик, језик Вука и Доситеја, Светог Саве и краља Милутина, деспота Стефана Лазаревића и Ђурађа Бранковића, Андрића и Црњанског, темељ и колевка, садржај и простор, храм и дом нашег националног идентитета данас се, истини за вољу заједно са мноштвом других језика различитих народа, налази на удару оних сила које настоје да га промене и извитопере, да му пресеку доток животоданих сокова и да га обезличе. Не треба посебно истицати, јер је препознатљиво, али треба подвући, јер изгледа да није свима и до краја јасно, да овде није реч о језику као неком издвојеном самосвојном феномену. Промена језика за циљ има промену човека који га говори, који на њему мисли и пише, пева и плаче, који је тим истим језиком формиран и којим он формира друге. Ова насилна промена има изглед филолошког, али је она у ствари антрополошки феномен. Насиље над језиком које гледамо и коме се супротстављамо тек је увод у насиље над човеком. Уколико пристанемо на укидање слободе у развоју и спонтаности у процвату језика и исте заменимо одозго, тачније је рећи: одоздо! наметнутим променама и правилима, учинили смо први  корак у укидању слободе сваког човека да буде оно што јесте и да се развија у правцу у коме жели да иде.

Са запрепашћењем гледамо како политички комесари језичке револуције шире своју нову веру, свој новоговор привидне коректности и лажне равноправности, настојећи да живи језик Вука и Доситеја сабију или растегну у прокрустовске постеље својих идеолошких и политичких циљева. Наду нам улива чињеница да ова настојања не пролазе без отпора и да се на све стране наше земље подижу гласови у одбрану језика као једног од основних људских права. Шта оно, између осталог, обухвата? Право на употребу свог језика, право на очување свог језика и његово преношење наредној генерацији, право на изражавање, примање, слање и размену обавештења и идеја на свом језику. Та права данас, као и увек до сада, заједно са институцијама од националног значаја, бројним факултетима и институтима, брани и браниће Црква.

Да не бисмо отишли предалеко, приведимо своје излагање крају. Ову саборску беседу започео сам констатацијом да Вук Стефановић Караџић и Доситеј Обрадовић леже један наспрам другог испред главног портала Саборне Цркве у Београду. Ту једноставну чињеницу недобронамерни тумачи, било да долазе са леве или десне стране српског политичког и културног ракурса, могу да протумаче на такав начин да се они у ствари налазе изван цркве, да за њих у цркви места нема, а да, с друге стране, црква њима није ни потребна. Тумачи другог надахнућа и интерпретативних потенцијала у томе виде сасвим другачију стварност и поруку. Виде Вука и јеромонаха Доситеја, два мудра и добра старца, који својим делом као неким брижним рукама указују на Цркву као суштинско сабиралиште српског народа, извор и гарант његовог идентитета и опстанка и узимајући за руке безбројне генерације наших сународника све их, једну по једну, неуморно уводе у њу. Оваквом тумачењу придружујем и ово скромно слово.

Извор: Епархија шабачка

Најновије вести