У сриједу, 14/27. септембра, на празник Воздвижења часног Крста – Крстовдан, Његово Преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило служио је свету Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу. Владици Кирилу саслуживало је свештенство Саборног храма. По завршетку свете Литургије, владика је освештао крст на куполи храма чија је рестаурација у току.

Епископ Кирило је том приликом беседио:

Драга браћо и сестре,

Данас наша света Црква слави Воздвижење часног и животворног Крста. Историјски повод за данашње славље су два догађаја. Један је проналазак Часног Крста од стране равноапостолне Јелене, мајке цара Константина, који се десио непосредно после Првог Васељенског Сабора 325. године. Жељу за проналазак Часног Крста имао сам цар Константин због чудесних догађаја за које сви знате – када му се указао Крст на небу и када му је речено да њим побјеђује непријатеља. Ставивши тај знак Крста на своју војску, на штитове, на шљемове, на оружје, он је побједио Максенција и, ушавши у Рим и освојивши власт, оставио тај знаменити Едикт толеренције 313. године о престанку гоњења хришћана.

Већ тај догађај нам указује на једну другу димензију крста. Крст је био страшна, срамотна смрт за разбојнике у Римском царству, али Праведник, наш Господ Исус Христос који је распет на њему, претвара га у највеће оружје против непријатељске силе која није била очигледна, осим оним људима који су видјели Васкрлог Христа и који су донекле осјетили силу Крста. Међутим, у оваквим догађајима из касније историје хришћанства, као што је побједа Константина над Максенцијем силом Крста, хришћани су и очигледно, чулно могли да виде силу тог побједоносног знака.

Дакле, Константин је због тога својој мајци дао и средства и благослов да нађе Часни Крст. Она га је нашла у Јерусалиму, без обзира на то што су се ранији римски цареви старали свим средствима да што више унизе то мјесто, да га затрпају смећем, да изграде разне храмове незнабожачким, лажним боговима, као што је Венера, једна од богиња распусног живота. Храм њој посвећен подигао је цар Адријан управо на мјесту страдања Господа Исуса Христа. Међутим, све то није осујетило ни избрисало из сјећања првих хришћана мјесто на ком се све то догодило – спасоносна историја нашега спасења, и царица Јелена је нашла три крста. Постоји дивна једна молитва која се чита у чину Вјенчања, у којој се каже да се женик и невјеста обрадују онако како се обрадовала Јелена када је пронашла Часни Крст.

Заиста је то била велика радост не само за Јелену него за све хришћане до дана данашњег – проналазак дрва крснога ком је сам Спаситељ дао силу. И није сила у материји, драга браћо и сестре. Материја је само видљиви знак. По чему се то видјело? Тамо су била три крста. И они нијесу знали који је сад Господњи. У близини је пролазила једна поворка с мртвацем. Поставили су редом те крстове на мртваца и, кад су ставили на њега Часни Крст, мртвац је васкрсао. И друга два су били крстови, иста форма. Сила Господња, благодат Божја је та која материји даје силу.

Зато често видите гатаре, врачаре које ставе некакав крст око врата и нешто врачају, не по Божјем него по властитом разуму, али у њиховом крсту нема никакве силе. Е то је разлика. Зато се у Цркви ствари благосиљају, освећују и даје им се благодатна помоћ од Бога. Тада је Крст страшан за непријатеље. Тај Часни Крст хришћани су толико вољели да су сви хтјели да имају по један дио Крста. Већ Кирил Јерусалимски говори да у његово вријеме, у 4. вијеку, су већ дијелови Крста били разнијети по свој васељени.

Имамо дијелиће Крста и по многим манастирима и црквама и дан данас. У Цетињском манастиру је доста велики дио Часног Крста. Наравно да се тај један повећи дио Часног Крста сачувао до данашњег дана у Јерусалиму. У Цариград је пренешен један добар дио Часног Крста. Међутим, после крсташких ратова му се губи траг и нејасно је гдје се он данас налази. Могуће негдје на Западу, у хришћанском свијету, као и ексери којима је био прикован наш Спаситељ и дашчица на којој је писано јеврејски, латински и грчки – Цар Израиљев. Говоре да се данас налази у Риму. Хришћани су се увијек са љубављу и поштовањем, са великим поклоњењем односили према свакој честици Часног Крста који је дао силу избављења за сву васељену.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска