Епископ Јован: Литургија је све

Published On: 04/10/2023

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски господин  Јован служио је  3. октобра 2023. године, када Црква слави Светога великомученика Јевстатија, свету архијерејску Литургију у манастиру Ралетинац, поводом 60 година од монашења садашње игуманије мати Евгеније.

Саслуживали су архимандрити Петар Драгојловић, игуман манастира Пиносава и Онуфрије, игуман манастира Денковац, протојереј-ставрофор Милић Марковић, намесник левачки, јеромонах Нектарије, настојатељ манастира Саринац, свештеници Срђан Тешић, Вукашин Симоновић, Сретко Петковић и Бојан Стојадиновић.

Обраћајући се сабранима пригодном беседом, Епископ шумадијски је нагласио:

-Данас у овом свештеном манастиру започели смо молитву која је над свим молитвама, а то је божанствена Литургија, коју овде данас ми сви заједно служимо. И данас та Литургија као и увек и свакога дана када се служи, она почиње као што вам је и познато, овим дивним речима “Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа”, другим речима, то значи, браћо и сестре “Нека буде прослављено Царство Оца и Сина и Светога Духа” то јест Царство Свете Тројице.

Литургију служимо у спомен Господа Бога и спаса нашег Исуса Христа. То значи да је служимо у сећању за све оно што нам је Господ дао, што нам је Господ чинио и што чини за наше спасење. Литургија је принос и зато Литургија тражи да ми целим својим бићем принесемо себе Господу, зато Литургија тражи целога човека. Човека који је повезао свој ум са срцем, који је повезао своје биће са бићем Божјим, јер само тако и на такав начин, можемо да осетимо дејство, благодатно дејство Духа Светога на Литургији.

Литургија је све. Зато Свети Оци кажу: “Свет ће постојати све дотле док се у њему служи света Литургија”. И онда се можемо и запитати шта то можемо ми као људи да принесемо Господу Богу у знак захвалности за све оно што је Господ учинио и чини за нас. Шта можемо да му принесемо од свога? Ништа. Баш ништа, браћо и сестре! Зашто? Па зато што, све што имамо то није наше. То је Божији дар. То је Божји благослов. И од свега што имамо није ништа сопствено наше. Јер ако мислимо да је то сопствено наше, одмах ћемо пасти у гордост. Па ћемо мислити како ја приносим Богу молитве, како ја приносим Богу поклоне, како ја приносим ово и оно, па ни то није наше и то је дар Божији. И то дар који, који је сишао са неба, а ти сви дарови са неба које поседујемо сишли су онда када је Господ сишао са неба у овај свет, и донео нам је све.

И можемо се опет запитати, шта Богу није неопходно? А Богу, браћо и сестре скоро ништа није неопходно наше људско. Шта можемо да принесемо Богу? Можемо да поставимо питање. Неко ће казати, ја сам данас принео свећу, неко ће казати ја сам данас упалио кандило, принео кандило, принео сам просфору, принео сам тамјан, али браћо и сестре све је то само средство да се приближимо Богу, да се приближимо Богу, али ако хоћемо да сагледамо духовним очима, све то скоро ништа није неопходно, браћо и сестре Богу. Све што чинимо, ми заправо чинимо не ради Бога, него ради нас. Богу не требају ни наше молитве, али требају нама. Богу не треба ни наша жртва, али треба нама. Да преко те молитве и преко те жртве угодимо Богу. Све то треба само нама, браћо и сестре и све ово само је средство да дођемо до Бога. Али Богу смо најпотребнији ми, браћо и сестре. Зато се и каже у Светом Писму, нећу ваше жртве, него хоћу вас. Јер наше жртве можда некад и нису како треба. Не проверамо ни своје жртве када приносимо, да ли су оне пријатне Богу, како каже у Светом Писму. А Богу рекох, и понављам, потребни смо ми, он хоће нас. Е када Бог хоће нас, поставља се питање, зашто му се и не предамо? А знате зашто се човек не предаје Богу? Зато што умује својим умом. Зато што мисли да Бога треба да прилагоди себи, а не себе да прилагоди Богу. Дакле, браћо и сестре, он хоће нас, који му се у миру обраћамо, хоће и нас који живимо у миру, првенствено са собом, а онда првенствено тако ништа мање важније, који живимо у миру једни са другима, који живимо у миру са ближњима. Тај Божији мир ми осећамо свуда, ако само схватимо да припадамо Богу можемо тај мир да осетимо свуда, на свакоме месту, а највише га осећамо у Божанственој Литургији. Онај човек, она особа која нема мира Божијега у себи, та особа нема мира ни са ким другим. Јер чим је немир у мени, значи ја немир ширим око себе, а кад је мир Божији у мени, онда ја тај мир Божији ширим и око себе. И онда су и други са мном у миру, и ја са њима. А када је човек немиран, код њега је све немирно, браћо и сестре, код таквог човека нема ни мирне молитве, нема ни мирног поста, ни подвига. Јер он то све чини да би се показао пред другима, и да угоди другима, а не толико колико треба да угоди Богу.

Извор: Епархија шумадијска

Најновије вести