После прочитаног јеванђелског зачала о најамнику и виноградарима, од Светог јеванђелисте Матеја, преосвећени владика Јован се обратио верном народу:

-Браћо и сестре, данас наша Црква слави светога Стефана Штиљановића. Он је био крв од крви наше и тело од тела нашег. Као што знате, верујем, рођен је у Паштровићима у данашњој Црној Гори. Био је праведан и богобојажљив човек. Владао је народом у заиста тешким временима, у време Турака и Латина али се свим својим бићем трудио да очува веру православну како код самога себе тако и код свога народа. Трудио се јер је осећао да живи у овоме свету као у винограду Божијем, а овај свет је заиста виноград Божији, рукосад Божији. Живео је тако што се осећао призваним да допринесе на било који начин у том винограду Господњем. Трудио се као што се и сваки прави виноградар труди да око сваке лозе да завири и да је окопа, очисти и ореже у своје време јер је знао да ако се не труди око те лозе да ће се осушити али и да ће се он осушити. Тако и ми треба да схватимо и да се трудимо око свога спасења и да другоме помогнемо да се други спасава.

Дужни смо себе да уграђујемо у тај виноград Божји и да га обрађујемо јер ако се лоза не обрађује она ће подивљати. Човек ако не води рачуна и не обрађује себе кад тад ће подивљати па ће се онда још и бунити што му Бог није дао плату по ономе како је он себи мерило направио. Данас нам, управо, Јеванђеље говори да Божје мерило и људска мерила нису иста. Заиста, свети деспот Стефан Штиљановић је бдио над собом али и над својим народом. Народом је владао тако што је народу служио. Ако ми не служимо Богу и другоме нећемо послужити ни себи. Служење значи жртвовање, а без жртве нам нема спасења. Свети Стефан је схавтио да треба сваком да помогне и да су људи саздани Богом да буду ти посленици у винограду Господњем.

Сваки је од нас посланик. Као што су Апостоли посланици тако смо и ми крштени људи посланици, послати да се трудимо да обрађујемо тај рукосад Божји. Како га обрађујемо такве ћемо и плодове јести. Како га обрађујемо такву ћемо и плату примити. Дакле, посланици примају од Бога плату за свој труд тојест примају дарове Божије и на првом месту спада радост од рада у винограду. Прави домаћин, прави виноградар се труди да окопава, плеви па кад види како му виноград расте и доноси плода он се радује. Ту радост Господ награђује јер се човек радује што је уложио тај труд и зна да сваки наш уложени труд ће Бог наградити али и сваку нашу лењост и небригу, за своје спасење или за спасење другога, добиће казну. Ми смо сви посланици послати да обрађујемо себе и своју душу, а кад обрађујемо своју душу ми ћемо помоћи да се и друге душе спасавају и обраде.

Виноград Божји је овај свет, рукосад Божји и треба да будемо радосни што нас је Бог послао да будемо радници у винограду Господњем, а не да лењствујемо. Лењост је једна тешка духовна болест јер је лењом човеку све тешко. У том рукосаду и винограду Господњем све је то од Бога али је и од људи. Наше је да уђемо у посао Божији и да се бавимо послом Божији да се спасавамо у заједници и са заједницом. Ако немамо заједницу око себе треба да се упитамо зашто. Треба нам вера, жртва и давање браћо и сестре. Треба да се дајемо, а не само да мислимо како треба да примамо. Онај који се не даје нема шта да прими бар што се тиче спасења. Сва бића, сва створења, све твари сачињавају овај виноград Божији о коме нам говори данашње Јеванђеље, а домаћин винограда, овога рукосада је Господ Исус Христос. Данашње Јеванђеље нам такође говори да има људи који у прво време свога земаљског живота не сматрају овај свет за виноград Божји. За њих је овај свет чаршија и игралиште, а они беспослене бадаваџије. Бог је на разне начине призивао људе себи. У Старом Завету слао праведнике и пророке. У Новом Завету послао Сина свога да се угледамо на Њега и да се жртвује за нас.

Извор: Епархија шумадијска