После прочитаног јеванђелског зачала, епископ се обратио сабраном народу, рекавши:

-Сабрали смо се данас у овом свештеном манастиру првенствено да служимо Литургију јер служећи њоме благодаримо Богу што у ствари и значи Литургија. Благодаримо Богу за сва добра која нам Он даје, а даје нам много више него што знамо и осећамо. Бог нам даје много више добра него што заслужујемо. Ако смо свесни да не заслужујемо, онда нас заиста литургија и побуђује на благодарност и ако смо свесни да нисмо заслужни треба што више да се трудимо да заслужимо благодат. Благодат је сам Господ наш Исус Христос. Ако нисмо у благодати Божјој онда смо у оној другој и нисмо са Богом већ смо са оним другим и са самим собом. Када човек обзида себе собом, он је уствари саградио кућу без прозора и ништа више не види од самога себе осим што је нечастиви на његовој страни и помаже му да осуђује другога.

Ми често измишљамо непријатеља. Ми често замислимо човека кога не знамо и осуђујемо га. Ми хришћани немамо шта да измишљамо јер имамо Бога јављенога и прослављенога и свеприсутног. То и јесте смисао нашег доласка на Свету Литургије учествујући у Литургији, а не само присуствујући. Разлика је између учешћа и присуства јер је присуство стање у ком смо ми одсутни, размишљамо о другоме и заборављамо да се молимо. То је оно што често говорим да литургија тражи целог човека. Литургија тражи човека који је спреман да се преда Господу. Учешће на литургији је да се причешћујемо. Кад смо се већ тако молили и знамо шта је литургија, а то је основ нашег живота, и да нам она отвара Царство небеско, онда ћемо када се причестимо осетити оне дивне речи које чујемо на крају Литургије “примисмо Духа Светога, видесмо светлост неприступачну”. Ето видите како вера кроз литургију отвара наше духовне видике, да можемо да видимо оно што не можемо видети телесним очима.

Човек се заборави па почне искључиво да гледа телесним очима, а и кад би телесним очима видео творевину Божју као икону, онда би му и телесне очи помогле да каже како је лепо бити у творевини. А, шта тек да кажемо за духовну страну и Царство небеско које нас чека. Зато, ако нас нема на овој земљаској литургији, ако нашег имена и нас нема на дискосу, неће нас бити ни на оној горе литургији. Онда се ни тамо нећемо причешћивати. Овде се причешћујемо телом и крвљу који бивају освећени Духом Светим који их претвара у истинито Тело и Крв. Зато је свака литургија Богојављење и на литургију треба ићи да бисмо видели Бога. А, не можемо га видети ако га не носимо у себи и ако не живимо Богом. Ми смо се такође сабрали да прославимо празник иконе Мајке Божје Јерусалимске чију верну копију чува ова свештена обитељ. Имамо дакле још једну светињу поред данашње Светиње литургије. Православна црква, а тако и наша помесна има пуно чудотворних икона Мајке Божје, имамо Тројеручицу, Млекопитатељницу, Пећку, Чајничку и још много њих. Али, ова икона Мајке Божје Јерусалимске налази се у храму или боље речено, налази се у једној пећини код Гетсиманског врта, на обронцима Маслинске горе спрам Јерусалима. Смештена је баш иза гроба Мајке Божје где је била положена приликом уснућа. Реке поклоника се вековима сливају како на Голготу и у храм Васкрсења тако и у овај храм где се налази икона Мајке Божје Јерусалимске. Многа се исцељења овде догађају и она се и дан данас догађају путем заступништва Богородице након молитава пред њеном иконом.

Извор: Епархија шумадијска