По прочитаном јеванђељу Преосвећени владика се обратио верном народу речима да се свети цар и пророк Давид моли Богу: „Чисто срце и дух прав обнови у мени!“

-Можемо да се питамо зашто каже цар Давид срце чисто а не на пример дај ми Боже чист ум? Оно што је у срцу то је много важније него што је у уму. Јер оно што је у уму записано може да се избрише, али оно што је у срцу записано то се не брише. Цар Давид толико је векова живео пре Христа али Духом Светим знао је да ће Христос рећи: „Благо онима који су чистога срца они ће Бога видети“. Шта је у срцу човековом то је уствари човек. Шта се у њему збива то је огледало човека. Ако је човек сместио Бога у срце онда је он сместио читав универзум. Ако је човек сместио себе у срце, онда је он скучен, његово је срце скучено. Јер кад је Бог у нашем срцу онда је цела васељена у срцу човековом. Зашто? Зато што је Бог љубав. Ако човек у срце своје смести па каже: „Овога волим онога не волим“, такав је човек у великој заблуди, јер браћо и сестре имати чисто срце значи трудити се да човек прихвати Јеванђеље и смести Јеванђеље у своје срце. Из срца човековог излазе и зле мисли убиства, али из чистога срца излази само оно што је добро.

Срце човеково је огледало човека, његовог живота, понашања, његовог опхођења. Заиста није лако задобити чисто срце. Али није немогуће. Ако сместимо Бога у себе онда смо очистили своје срце. Ако смо очистили своје срце онда смо очистили и свој ум, поглед, своје понашање, и себе изнутра. Човеком владају слике савременог технократског света. Страшно је када човек злоупотреби слободу Божију и своје звање и позив, и чим почне да злоупотребљава њему је тесно, јер нема широко срце. Он само смишља оно што је њему добро. Заиста, браћо и сестре истовремено човеку прети опасност од антихуманизма па све до ишчезнућа. Многобројним и често повезаним улогама које преузима у друштвеном животу човек корача у правцу заборава себе. Кад човек заборави за себе, он је прво погазио све друге око себе, јер је заборавио за себе. И креће се као марионета којом управљају конци безличног друштва. Човек који не може да прихвати заједницу која му је Богом дана, која му је Црква дала тај човек је непроправљив. Њега место не држи. Напротив он мисли да ће му бити боље у другом месту јер ме тамо воле а овде ме не воле. Тамо ће пазити мојој сујети и мојој гордости, а овде не примећују моју сујету ни моју гордост, јер он ту сујету и гордост стално испољава, јер њему због сујете и гордости сваки други смета. Може човек да промени заједницу и место, али док не промени себе нигде и никада мира наћи неће. Он ће стално из немира у немир да иде, по оној причи у којој су монаха волели сви у манастиру сем једнога монаха. И он је одлучио да иде из манастира. Тај монах је рекао: „Не воли ме један монах нећу ту да будем“, и одлази код игумана и каже му да напусти манастир. Игуман га саветује да се смири али не може јер је презрео тога брата. И напушта манастир одлази у други, тамо га сви воле само двојица га не воле. И тако је отишао у пети и у петом, сви га воле петорица га не воле. Кад је видео да има петорицу противника, он се вратио у први манастир и започео свој монашки подвиг у смирењу.

Извор: Епархија шумадијска