Епископ шумадијски Јован: Молитва је непрестано призивање Бога да Он буде са нама

Published On: 09/11/2023

У среду, 8. новембра 2023. године, када Црква прославља Светог великомученика Димитрија, свечаном Литургијом у Лазаревцу прослављена је храмовна слава у цркви посвећеној овом светитељу.

Свету aрхијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован уз саслуживање архимандрита Онуфрија (Вранића), игумана манастира Денковац, aрхијерејског намесника колубарско-посавског, протојереја-ставрофора Златка Димитријевића и Александра Новаковића, протојереја Небојше Леке, протођакона Николе Урошевића и ђакона Стевана Илића. Лепоти богослужења је допринело појање хора „Свети Димитрије“ из Лазаревца. Мноштво представника јавног и културног живота нашег града, као и мноштво присутних верника допринело је свечаности данашње прославе, а велики број причешћених верника посведочио је истинску жељу за сусретом са васкрслим Господом.

Надахнутом беседом Владика Јован се обратио окупљенима:

Данас смо се сабрали у овоме храму да прославимо великог угодника Божијег и страдалника за веру хришћанску, великог молитвеника Светог великомученика Димитрија мироточивог чудотворца! Сабрали смо се да се Богу молимо и да се у својим молитвама сетимо Светог великомученика Димитрија и да га замолимо да се он моли Богу за нас: да останемо народ Божији, да нас сачува од искушења, да се он моли Богу за нас да очувамо своју веру, онако како је он очувао у оно тешко време када је вера била гоњена и прогоњена. Да се он моли Богу за нас јер је неопходно да се увек и изнова молитвима обраћамо Богу и светитељима.

Молитва је непрестано призивање Бога да Он буде са нама. А да би он био са нама треба да му се молимо и да верујемо да Бог постоји, да је Бог љубав, да је милостив, да је срцезналац наш и да Он боље зна наша срца него што ми сами знамо. Да је Бог свевидљив. Види Бог наше невоље и муке, али види и нашу радост кад се радујемо у Богу. Види Бог и када ми страдамо браћо и сестре. Човек кад има неко искушење мисли да га је Бог заборавио. Није га Бог заборавио. Никога од нас неће заборавити у колико ми не заборавимо Бога. Може ли родитељ да заборави дете? Па не може браћо и сестре! Па чак и да није добро дете јер је то тело од његовог тела, крв од његове крви! Чак прави родитељ за оно неваљало дете више брине, јер оно што је добро то је ту код њега. А ми браћо и сестре када год грешимо, ми се удаљавамо од Бога. Грех је тај који нас удаљава од Бога. Тада се ми удаљимо и од оца и од мајке, брата, сестре, комшије, пријатеља. Удаљујемо се јер смо у ствари са таквим животом потиснули Бога и себе. Али није нас Бог потиснуо из Себе! То треба да знамо да када поклекнемо у своме животу, а живот је такав да носи разне прилике, Бог је ту. Он само тражи да ми покажемо веру! Да верујемо и да пожелимо да нам Бог помогне да устанемо. Јер свако зло које учинимо то је наш пад. Човек кад пада, он се често и повреди. Од пада зависи и његова повреда. Ако је већи пад већа је и повреда и шта тада треба? Треба му помоћник да му помогне да устане.

Често говорим, нема провалије у коју човек може да падне а да се Бог неће сагнути да га подигне. Ако се Бог толико смири за створење да не пропадне а како ми да се не смиримо пред Богом. Зашто се ми онда не смиримо једни према другима. Неко ће казати ја се пред Богом смиравам, а не могу да се смирим пред другим неким. Смири се ти човече пред човеком без обзира какав је јер ми у сваком човеку треба да видимо икону Божију! Човек када га обузме гордост, сујета, тај човек не само што не види Бога јер му је духовни вид ослепљен, него не види и другога човека. Он је себе толико уздигао и долази у такво стање да каже без мене свет не може да постоји. Пазите колико човек може да оде далеко, кад човек себе замени Богом. То је најстрашније! То је највећи пад човеков. Али ни тада Бог не оставља човека! Како да га остави кад се због човека родио, пролио крв Своју, претрпео све због нас и због нашега спасења! Опет понављам и кад паднемо треба да се сетимо Бога. И кад грешимо да се мало зауставимо. Како каже стара пословица: ,,И кад си мајка, покриј се”. Значи, признај да си грешан. Признај да грешиш. То признање не смемо да сведемо само на реч.Кад би били свесни да је реч светиња, онда када кажем да хоћу да се исправим онда ћу заиста и да се трудим.Тај човек онда држи до речи.

Извор: Епархија шумадијска

Најновије вести