Упокојио се у Господу протојереј-ставрофор Лазар Костур

Published On: 15/12/2023

У четвртак, 7. децембра 2023. године,  служено је опело протојереју-ставрофору Лазару у парохији где је службовао 22 године у храму Светог Илије у Мерилвилу (Индиана). Саборни храм био је испуњен верним народом, породицом и парохијанима које је свештеник Лазар опслуживао.

Свештеничким опелом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ новограчаничко-средњезападноамерички господин Лонгин  уз саслужење са архиепископа Петра (Руска Загранична Црква), као и протојереја-ставрофора: Недељка Лунића, Јована Тодоровића, Луке Лукића, Петара Петровића, Милана Крстића, Александара Бугарина, Марка Матића, Драгомира Тубе, Милована Катанића и Драгана Петровића; протојереја: Александара Новаковића, Дарка Спасојевића, Радована Јаковљевића, Звонка Костића, Даниела Маршала; јереја: јеромонаха Рафаила, Владимира Ленга, Јована Марјанаца, Радомира Плавшића, Алексанадра Вујковића, Антона Алексејнког, Александара Петровића, Леонтина Најдзиоса , Александара Коранда, Николаја Лакматоуа, Томислава Савића, Николаја Костура; протођакона: Милована Гогића, Павела Волкоуа и Јована Аничића.

Епископ Лонгин и свештеник Недељко Лунић су на крају опела одржали пригодне беседе у име свих сабраних којима су се опростили од новоупокојеног служитеља Божјег. Свештеника Лазара је испратио парохијски хор, као и најближи сродници који су узел учешћа у чину опела.

Беседу владике Лонгина преносимо у целости:

”Добро, слуго добри и верни, у маломе си био вјеран, над многима ћу те поставити; уђи у радост господара својега.” (Мт. 25, 21)

Ваше Високопреосвештенство драги владико Петре, ожалошћена Породицо, часни оци, драга браћо и сестре!

После дуже болести затворила се књига земаљског живота проте Лазара и он се преселио у Царство светлости, у Небеску Србију. Док дубоко саосећамо са породицом ми у исто време благодаримо Богу што нам је дао тако ретког човека и пастира, који оставља неизбрисив траг у срцима породице и пријатеља, као и парохијана које је верно служио. Његова велика вера, непоколебив став по питању чистоте православља, као и свеобухватна љубав. – свима ће нам недостајати.

Отац Прота је човек изузетног карактера, ретких моралних врлина, велике љубави према Богу, свом роду и породици. Имао је у себи нешто узвишено и племенито, што је карактеристика свих честитих душа, дивних очева, верних и оданих супружника. Није ни чудо, јер је рођен, задојен и одгојен у православној Далмацији, где су људи увек били чврстог карактера и меког срца, добри људи и патриоте. Он није могао ништа друго ни да буде, него оно што је био- и умом и душом, и срцем и живљењем велики родољуб, домаћин, велики Србин и вјерујући православни хришћанин.

Више деценија носио је свој пастирски крст и заједно са протиницом Миром чувао топло породично гнездо, бдијући истинском љубављу над својом децом. Петеро деце и 25 унучади јарки су сведок о каквим се људима ради. Супруга Мира је била не само ослонац проти Лазару у њиговом породичном животу него и моторна снага његовог успешног пастирског рада.

И ова сахрана, браћо и сестре, показује нам, по ко зна који пут, ту истину о пролазности људског живота и непостојаности људског тијела. Једна црквена пјесма, која се пјева на опјелу, посјећа нас на то да на овој земљи нисмо ништа друго него ”један цвијет који данас, у свој својој красоти, уздиже главу сунцу, а сутра се, сасушен, у ватру баца”. То је, на жалост, пут људског рода, то је наша судбина, да се народски изразимо. Изашли смо из раја, непослушношћу и наивношћу прародитеља. Зато повратак у рај бива кроз смрт, али не бојмо се – Господ је прошао тај пут, а прошла га је и Мајка Божија; пролазили су га сви Свети. И неће нико у рај ући ко не прође врата смрти. Илија и Енох су узети са земље да би дошли пред крај свијета, пред други долазак Господњи, али ће и они тада бити убијени. Нема изузетка, немогуће је да неко не прође кроз смрт, али Господ је нас људе створио за живот. Свето Писмо нам јасно и изричито каже да је човјек биће кога, и послије тјелесне смрти, очекује вјечни живот. Христос је дошао у свијет да би свакоме од нас даровао живот вјечни. Зато прелазак у вјечни живот није ништа неприродно, као што ни ушће ријеке у море није неприродно. Смрћу почиње пут у вјечност, али преко једног моста који се зове васкрсење. По учењу Господа Исуса Христа, сви који су на земљи живјели по прописима Његове свете науке, могу са радошћу очекивати одлазак у загробни живот. Због тога је и отац Лазар чисте и мирне савјести, могао да очекује свој одлазак у нови живот. И он је свој живот био предао у руке Господа, сјећајући се ријечи пророка Исаије: „ Реците праведнику да ће му добро бити, јер ће јести плод од дијела својих“.

Ко вјерује у реч моју, вјерује Ономе Који ме је послао и ја ћу га васкрснути у последњи дан”, рекао је Христос. Велика је ово истина Јеванђеља, као што је свака ријеч јеванђелска велика истина, потресна за данашњи догађај.

Када о смрти размишљамо ми је доживљавамо као растанак. То је тако, јер се растајемо са особом која нам је драга. Но, не треба да заборавимо да се преко смрти дешава нешто тајанствено, за нас овде невидљиво, али оно за чим свака душа чезне, а то је сусрет са Богом, сусрет са том лепотом, смислом, пуноћом живота чему сви стремимо (за чим сви чезнемо). И зато свећа на опелу за упокојене не значи само да је човек прошао кроз овај свет као светлост, искра светлости, већ и да га пратимо (Спровод) на празник тајанственог, строгог, али дивног сусрета са Творцем и Оцем.

Ми свешеници смо, браћо и сестре, свједоци честих сахрана. Сахрана, дивна народна ријеч, значи очување, шаљемо тијело да га сахранимо, то јест да га сачувамо. То је словенско значење ријечи: хранити у земљу, да душу Господ води Себи да је тамо сахрани, да је сачува до Васкрсења.

По речима светих отаца: Уснуће је смрт, али починак код Господа је живот. То је вечно крећуће стајање, или вечно стајуће кретање. То је вечни живот, кажу Светитељи. Ово нам није лако да разумемо, превазилази наша схватања и веровања и кретања. Једноставно то је боравак у наручју Аврама, Праоца нашег. Боравак у наручју Бога Оца који у Своме наручју има Сина. Њега је послао те је постао Човек, добровољно, да би нас унаручио, да би нас пригрлио, да у Његовом наручју будемо тамо гдје је Он, – у наручју Бога Оца. Чудесна је ово и радосна тајна. Али она тражи веру, тражи истрајност, тражи дуготрпљење.

Зато ми, у име нaшe Eпархије, свештенства и монаштва изражавамо искрено саосећање са честитом породицом нашег доброг проте и молимо се Богу за његов блажени покој. Нека вас Господ утеши, драга породицо, као и све који данас тугују због растанка! Нека Господ прими душу његову у небеске обитељи и нека у срцима нашим вечно буде молитвено сећање на њега. А сада њега молимо да се заједно са осталим небожитељима помоли за своје стадо, све парохијане где је служио, и за наш народ, за његов успех у духовном животу, за јединство Свете православне цркве, за народ Божији, и за цео свет. Нека туга породице и свих ожалошћених буде претворена у радост, јер су добили заступника на небу. Нека ти је вјечнаја памјат, добри пастиру стада Христовог, Бог душу да ти прости и помилује. Амин!

Парохија Светог Илије у Мерилвилу одала је достојно почаст своме драгом бившем пароху проти Лазару.

Заупокојеном Литургијом и поменом у манастиру Светог Саве началствовао је 8. децембра 2023. године Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски господин Теодосије, уз саслужење великог броја свештеника и ђакона, а Литургији су молитвено присуствовали преосвећени епископи Петара, Лонгина и Митрофана.

По завршеној светој Литургији одржан је помен на коме је свештеник Николај у име породице свештеника Лазара захвалио се архијерејима, свештенству родбини, кумовима и пријатељима на њиховом присуству, као и свима који су изјавили саучешће породици. Затим је синовски и свештенички говорио о свом оцу, оцу пуном љубави, осећања, који је живео Христом настојећи да оплемени своје срце Христовом науком, да би у судњи дан изашао спреман пред Творца. Отац Николај је истакао да да је његов отац био поносан на своју породицу, синове и кћери и са великом тугом и болом се опростио од уснулог у Господу свештеника Лазара.

***

Лазар Костур је рођен 1. априла 1940-те године у Цвиљању, Далмација, од покојних Илије и Цвите Костур. У Геру, Индијана се доселио 1958. године, где је и завршио Емерсон Средњу Школу.

Лазар је 1962. године уписао Богословију Свете Тројице у Џорданвилу, Њујорк, коју је успешно завршио са дипломом теологије Универзитета Државе Њујорк.  У жељи да надогради своје образовање студира руски језик и историју на Индијана Универзитету Нортвест,  а потом магистарске студије из историје на Рузвелт Универзитету у Чикагу, Илиној .

Лазар је ступио у брак са Миром Степановић из Детроита, Мичиген 1969-те године, а на празник Воздвижења часног Крста, 14/27. септембар 1969. године рукоположен је у чин ђакона руком Његовог Преосвештенства др. Фирмилијана (Оцокољића), Српског Православног Епископа западно-америчког у Милвоки, Висконсин.

Његова прва парохија је била црква Светог Николаја у Вокигену, Илиној, где је и рукоположен у свети презвитерски чин у 1970-те године. Отац Лазар је премештен 1973. године на службу при цркви Светих апостола Петра и Павла у Саут Бенду, Индијана. Његов рад у винограду Господњем се наставља од априла 1976. године у  Епархији западно-америчкој; прво, при Цркви Светог Саве у Сан Габријелу, Калифорнија, па касније у цркви Свете Тројице у Кастро Вали, Калифорнија.У априлу 1986. године прелази у цркву Светог Илије у Мерилвилу, Индијана.

Од стране Његовог Преосвештенства Владике топличког Митрофана (Кодић), у то време администратор епархије средњезападноамеричке добија протојерејски чин 1989. године. и почиње да служи при цркви Светог Илије у Мерилвилу, Индијана све до свог пензионисања 31. августа 2008. године.  На дан његовог јубилеја 40-то годишњице свештеничке службе, на празник Воздвижења часног Крста 27. септембра 2009. године, Еписко новограчанички и средњезападноамерички Лонгин (Крчо)  наградио је протојереја Лазара правом ношења напрсног крст. После пензионисања одлазио је на молитву и помагао при цркви Светог Симеона у Норт Мајамију, Флорида и током летњих месеци у својој парохијској Светог Илије у Мерилвилу, Индијана.

Прота Лазар и протиница Мира имају петоро деце, Кристину, Петра, Татиану, Сузану и Николаја.  Био је отац пун љубави који је подигао своју децу на Христовом путу и Његовој светој Цркви.  Приоритет за целу породицу је увек била света Литургија и Црква. Његовим молитвеним примером у свом дому отац Лазар је увек пазио да његова деца буду на стази вере. Својим примером сведочио је Јеванђеље, служио и учио чистим срцем и преданошћу Господу. Свакодневно се молио за све своје пријатеље, парохијане и свештенство.

Нека Господ прими блажену душу слуге свога, протојереја-ставрофора Лазара Костура у одаје Његовог Небеског Царства, где нема болести, ни туге, ни уздисаја него живот вечни.

Вечан му помен!

Извор: Епархија новограчаничка-средњезападноамеричка

Најновије вести