Патријарх Порфирије: Дивим се вери и храбрости српског народа и свештенства на Косову и Метохији

Published On: 01/02/2024

Брине ме српска неслога, спремност људи да, сами за себе или као чланови различитих организација, ради сопственог интереса једноставно и хладно забораве на Косово и Метохију, на наше светиње, и исто тако забораве на људе, на православне Србе који живе под притиском и у гету, оставе их на милост и немилости других. Брине ме и то што одређени кругови и самозвани одговорни појединци, покушавајући да то правдају патриотском бригом и само њима својственим друштвеним активизмом, ради очувања Косова и Метохије нападају Цркву која је, не само историјски него и актуелни и непоколебиви бранич Косова и Метохије. Њихове критике би биле добродошле када би их мотивисала истинска брига за Косово и Метохију и одговорна љубав према својој Цркви. Брине ме и то што поједини представници западних држава, поготову европских држава, пренебрегавају апсолутно миротворачку улогу Цркве, пре свега на Косову и Метохији, али и на читавом подручју бивше Југославије и без икаквог основа оптужују Цркву „да дестабилизује  ситуацију и ствара напетости међу етничким групама на западном Балкану како би распирила сукобе и поделила заједнице“ како се, потпуно супротно  истини, помиње  у једној од резолуција Еврпског парламента.

Све ме то озбиљно брине, али ме кураже наш народ, наше свештенство и монаштво, њихова вера и њихова храброст. То су сви они којима је истински стало до Косова и Метохије, којима је заиста стало до Отаџбине Србије, до православног српског народа, и који се за то боре вером и молитвом, трпљењем и храброшћу, јединим сваког поштовања вредним „на страшном месту постојањем“.

Закони су на том делу наше земље, макар за наш народ, мртво слово на папиру. То нас све дубоко обеспокојава, а треба да обеспокајава и сваког добронамерног човека у свету. Јер када се на једном простору, од стране већине релевантних фактора који тренутно управљају њиме, само привидно и номинално поштују правне норме и спроводи објективна политика, а у ствари се форсира интерес једне етничке заједнице у односу на другу, то чини опасан преседан и представља увод у разарање основинх принципа цивилизованог друштва које ће се потом и без много муке прелити и на друге крајеве света. Пример дечанске земље је најпознатији, а има сијасет других.

Духовни и историјски, православни, идентитет нашег светосавског и светолазаревског српског народа, брани се и гради увек и на првом месту животом по Јеванђељу, верношћу Богу, а не празним и пригодним причама. Уколико се никада не молимо за Косово, никада не постимо за Косово, никада не ходочастимо на Косово, никада не помажемо народне кухиње на Косову, онда наш идентитет, светосавски етос, престаје да постоји. Све велике приче о Дечанима остају празне ако се онај који о Дечанима прича не моли Светом краљу Стефану Дечанском за Дечане и за Косово. Јер се Дечани неће сачувати подкастима Јутјуба него молитвама и мољењима и сваким другим делањем прожетим истином и правдом. Како да свету покажемо коме припадају наше светиње уколико оне претходно, у нашим срцима и дубинама душе, не припадају нама самима? А како да нам припадну ако их не усвојимо и усвајамо на духован, молитвен начин? Оно што смо духовно усвојили нико и никада не може да освоји, ма колику и ма какву силу имао.

Поред тога сви колико нас има, са свог места и по свом позиву и таленту, треба да радимо на сведочењу истине о српском Косову и Метохији. Помажући тој истини на све дозвољене и хришћанима приличне начине, да допре до сваког, макар тренутно  затвореног уха и срца.

Црква, ваља и то рећи, дели судбину свога народа, народа који је конституише и који у њој живи. Она истовремено узноси своје молитве Господу да мир и добро завладају не само у нашем народу него у свим народима, поготово међу оним народима са којима делимо ово тешко време и насељавамо овај трусни простор. У том броју, посебно се молимо за мир са албанским народом. Знамо да је мир неостварив у једном народу уколико он не завлада и међу народима. Сви смо ми као људи потребни једни другима, упућени једни на друге и позвани да будемо благовесници мира без обзира на то колико нас деструктивне политичке силе и историјске датости усмеравају једне против других и упркос свему томе. Неко ће за ове речи рећи да су оне немогуће, да су само лепе жеље или побожна размишљања. Људима, остављеним самима себи, можда и јесу. Са Богом ствари стоје другачије.

Најновије вести