Патријарх Порфирије на Сретење у манастиру Ваведење у Београду

Published On: 16/02/2024

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 15. фебруара 2024. године, на празник Сретења Господњег, свету Литургију у манастиру Ваведење у београдском насељу Сењак.

Патријарху су саслуживали архимандрити Данило и Венијамин, протојереј-ставрофор Милосав Радојевић, јеромонах Никон, протођакони Радомир Врућинић и Драган Радић, као и ђакон Дарко Николић, уз молитвено учешће сестринства манастира и верног народа. Кроз празничну беседу Патријарх је нагласио да је Сретење Господњег дан радости, празник којем се радује цела васељена:

– Браћо и сестре, радујемо се радошћу духовном. Радујемо се, јер се радује читава васељена. Радују се небо и земља, јер данас је дан радости, како је и Духом Светим надахнути језикозналац назвао данашњи празник Сретење, а реч сретење долази из корена речи срећа. Дакле, данас је празник сусретања који је истовремено и празник дубоке, суштинске, духовне среће и духовне радости, јер данас је после четрдесет дана од рођења, Господ донет у храм где су се сусрели небо и земља, где су се сусрели вечност и време, непролазност и пролазност. На том месту, у храму су се сусрели Стари Завет и Нови Завет. На том месту се сусрећу, сапостоје у једној личности Бог и човек.

Све што је човек од кад зна за себе желео, за чим је чезнуо, о чему је сањао, у шта је улагао напоре, све што је стварао, где год да је остављао своје трагове, носио је у себи управо ту суштинску потребу свога бића, суштинску потребу да се сусретне са Богом. И наравно, та чежња и потреба човекова за сусретом није без основа, с обзиром на то да све што може да постоји у човеку не може да постоји уколико то Бог неће. Али, ево, Господ наш Исус Христос, најпре својим рођењем, а сада и у празнику Сретења, показује да је љубављу и благодаћу својом одувек не само отворен за сусретање са нама људима, него се унапред среће, сусреће и постаје једно са нама. За то је неопходна наша чежња, наше осећање потребе и наравно у складу са тим труд, оно што ми зовемо подвигом, што је једноставно дефинисано у Јеванђељу Христовом кроз заповести Његове. Ми немамо много разлога да разбијамо главу око тога како доћи до Бога, јер Бог је већ дошао до нас и Бог се унапред сусреће са нама. И једноставно можемо да упутимо и уперимо свој поглед у Јеванђеље Христово, да видимо шта то Господ вели да нам ваља чинити како бисмо били оно што јесмо, како бисмо били оно што Он хоће од нас и за шта смо сазвани, како бисмо били отворени и непрестано отварали своју душу и своје срце за спознају да је Бог са нама, да је једно са нама.

Празник Сретења је толико омиљен у читавој православној васељени јер је то празник Христов. У нашем народу Сретење има, по Божјем промислу, и додатни значај. То је празник у којем наш народ потврђује потребу за истинском и правом слободом и свест да слободе нема без Христа и да спољашња слобода, ма колико била достижна, уколико нема унутарње слободе, слободе од смрти, греха и ђавола, слободе од себе, од своје гордости, од егоизма, од самољубља, не може бити истинске и суштинске слободе. Зато се по промислу Божјем, после четири века ропства и више наш народ управо на Сретење сабрао, сусрео се, нашао на једном месту да пројави своју потребу за истинском, суштинском слободом без које нема спољашње слободе, а онда освојивши унутарњу слободу, заједно са Христом или прихвативши слободу коју Христос дарује, смогао је снаге да угледа светлост дана слободе спољашње. Свети Симеон Богопримац је у својој старости, чезнуо за Христом у име свих људи, у име изабраног народа, толико да је Господ њему дошао у сусрет, а Свети Симеон га је препознао Духом Светим. У Витлејемској пећини мудраци и пастири су се поклонили Господу. На Сретење му се поклонио и свештеник Симеон. Дакле, и најмудрији и најједноставнији имају исту потребу за сусретом са Христом, али што је још важније Господ не прави разлику између мудраца и једноставног човека. Господ гледа да ли је срце чисто, да ли срце има у себи вере, да ли се поверава у Христа и тако препознаје срце као своје станиште и у њега се усељава. Сусрет као радост, као дубинска и духовна срећа јесте знак и обележје сваког људског бића. За то смо створени. И Сретење као основ сусретања са Богом, као основ нашега живота, јесте и полазна тачка наше радости и среће у сусретању са сваким човеком јер у свакоме постоји Христос, свако је икона Божја. Знајте, онако како видимо другог човека, свога брата, тако видимо и Бога. Ако верујемо речи Христовој верујемо и да је сваки човек наш брат, наш ближњи. И ако сваког човека видимо као свога ближњег ми познајемо Бога. То је двоједина тајна, то је тајна наше вере, то је тајна Сретења.

Зато, браћо и сестре, оно што нам је већ дато јесте истина вечна и тајна да је Бог дошао нама у загрљај, да нас је загрлио. Дошао је да се сретне са нама, дошао је светлошћу и благодаћу својом. Важно је само да знамо да то јесте тако, а знамо јер верујемо речи Његовој. Важно је да отворимо себе и своје срце, своју душу и своје биће, да и ми пригрлимо Њега, Господа и Спаситеља нашег. Грлећи једни друге, радујући се сусрету међусобном, грлећи читаву твар, све што се види и не види, да славимо у том нераскидивом сусрету са Богом и међусобно у том нераскидивом загрљају са Богом и са Творевином, Њега Једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин!

Најновије вести