Слава храма Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду

Published On: 27/02/2024

На празник Преподобног Симеона Мироточивог, 26. фебруара 2024. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у храму посвећеном том светом српском владару, ујединитељу, чудотворцу и бранитељу вере на Новом Београду.

На крају свете Литургије Његова Светост Патријарх је освештао славске дарове поводом славе храма чији је старешина архимандрит Данило (Гаврановић), директор Патријаршијске управне канцеларије, а затим одржао беседу у којој је нагласио да предање које нам је у аманет оставио Свети отац наш Симеон није предање по човеку, него предање по Христу које се, пре свега, односи на неговање врлине јеванђељске, неговање добродетељи, на следовање Христа у свему, на личне напоре да личимо на светитеље Његове и, оно што је најважније, на то да циљ нашег живота буде напор ка томе да „будемо савршени као што је Отац наш небески“.

Беседу патријарха Порфирија преносимо у целости:

Браћо и сестре, нека је срећан, честит и благословен данашњи дан, данашњи празник! Срећна слава парохијанима овог храма који је посвећен Светом Симеону Мироточивом. Срећна слава и свој нашој браћи и сестрама Србима православним, јер као што је малопре дивно рекао владика Сава, Свети отац Симеон је заиста наш отац, наш корен, наш извор, јер нас води ка извору смисла и постојања, води нас ка извору који се зове Христос. Нека је благослов Божји и молитве Светог Симеона на куму данашње слава и на његовој породици и да Бог да да се држимо аманета који нам је оставио Свети Симеон Мироточиви, зато што то није аманет који нас држи за земљу, не тиче се тла и крви, него се тиче суштине нашега постојања, тиче се онога о чему је данашње Јеванђеље говорило, а то је да ко хоће да сачува душу своју изгубиће је, а ко изгуби Христа ради, наћи ће је.

Наравно, овде губитак јесте добитак, зато што када добијемо Христа све у Њему добијамо. И оно што смо промашили, и тамо где смо пали, и тамо где смо се повредили, где смо себи рану нанели или повредили другог, и тамо где смо се упрљали, у Христу, задобивши Христа, исцељујемо рану и оно што је запрљано купа се и оно што је на странпутици враћа се на прави пут. Једном речју, све се исцељује. Зато је важно да, држећи аманет Светог Симеона Мироточивог, знамо да држимо предање, реч која смета ушима модерног човека, а немодерну у сваком смислу те речи, не сваком медерну, него модерну ономе који хоће да буде откинут од корена, откинут од дубине, који хоће да све у њему почине и све се са њим завршава. Та реч жуља ухо таквога човека, то је каменчић у ципели који му смета и он каже: „Онај који се држи предања не може бити и није савремен“. Зашто онај који се држи предања Отаца не може бити актуелан? Ту не постоји никаква контрадикторност. У право Свети Оци, који су били најснажнији чувари предања, све што су примили, како каже апостол Павле, то су и предали. Они су били и најактуелнији, скакали су у ватру и у воду, решавали свако питање и сваки проблем који има везе са смислом постојања, који има везе са спасењем и који има везе са вечношћу тако показујући да историја и сваки тренутак није само место на којем се пројављује вечност, него, како је другим речима рекао владика Сава, јесте и сама вечност.

„Ко хоће да спасе душу своју изгубиће је, а ко је изгуби Христа ради, наћи ће је“. На другом месту, Господ још додаје: „Ко воли оца и мајку више него мене, није мене достојан“, и: „ко воли било шта више од мене, није мене достојан“. У љубави Христовој сви су Његови, али од наше спознаје да смо Његови и да смо у Његовом загрљају зависи да ли ће тај загрљај бити наше спасење или ће тај загрљај бити оков, стега и мука, бити зима из које не можемо да изађемо. Нека би молитве Светога Симеона учиниле да чувамо предање, јер предање није ништа друго него Христос и Јеванђеље, а то предање значи да желимо да будемо бољи, да будемо добри, а не да нам буде добро, да нам то буде циљ. Узалуд је ако нам је добро, ако имамо комфор, а нисмо добри, тј. ако се не трудимо да будемо бољи, не од других него од себе, да будемо бољи од онога што јесмо, у односу на оно што треба да будемо, у односу на оно што је замислио Господ о нама. Кад тако поставимо смисао, смернице и себе и свог живота онда ћемо разумети шта то значи предање. То значи неговање врлине јенвађелске, неговање добродетељи, да у свему хоћемо да следујемо Христу и у свему  хоћемо да личимо на светитеље Његове, да циљ нашег живота јесте „будите свети, будите савршени као што је Отац ваш небески“.

Нека је срећна и благословена слава, нека Бог да да чувамо предање, да живимо предање. Не било које предање, не предање по човеку, него предање по Христу, тј. предање Цркве, предање светости, како бисмо чувајући то предање заиста, свугде и на сваком месту, независно од тога како нам је, а водећи бригу о томе какви смо, могли да – заједно са Светим оцем нашим Симеоном Мироточивим, са синовима његовим, Светим Савом и Стефаном Првовенчаним, са свим светитељима из рода нашег, али и са свим светима из рода православног, из рода хришћанског – славилмо Једног њиховог и нашег у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.

Његовој Светости Патријарху Порфирију саслуживали су преосвећена господа викарни епископи марчански Сава, топлички Петар и стобијски Јаков из Православне Охридске Архиепископије – Македонске Православне Цркве, као и многобројно свештенство Архиепископије београдско-карловачке.

Најновије вести