Патријарх Порфирије на Недељу Православља богослужио у храму Светог Саве на Врачару

Published On: 24/03/2024

У Недељу Православља, 24. марта 2024. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је свету Литургију у храму Светог Саве на Врачару.

На велики дан за Свету Цркву, патријарх Порфрије се обратио верном народу поучном беседом: – Прва недеља Великог поста јесте успомена на догађај који је назван Победом Православља, победом над свим јересима и лажним учењима која су била супротне речима Христовим, проповедима Светих апостола и истинама вере које су формулисане на Седмом васељенском сабору. Победом над иконоборачком јереси 842. године дата нам је могућност да на иконама можемо изображавати лик Сина Божјег и клањати се Његовом лику и ликовима светитеља Божјих, чиме се открива основна истина наше вере да је Логос постао тело. Тиме нам је дата могућност да човек по благодати буде обожен не по својој природи него по благодати и назначењу коју је Бог оставио човеку као циљ нашег постојања.

Беседу патријарха Порфирија преносимо у целости:

У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, прошла је прва недеља поста, а сама недеља коју данас прослављамо зове се Недеља Православља. Прва недеља Васкршњег поста је успомена на догађај који је назван Победом Праввославља, победом над свим јересима, а то значи над лажним, погрешним, извитопереним учењем Цркве, учењем која су супротна речи Христовој, проповеди Светих апостола, искуству Светих отаца и истинама вере која су формулисане на Седмом васељенском сабору. Све то заједно није ништа друго него искуство Откровења Божјег, откривене истине о томе ко је Бог у којег верујемо и ко је и какав човек кога треба да изграђујемо у себи, тј. ко је и какво је порекло и назначење човеково.

У прву недељу поста 842. године, која се назива Недеља Православља, потврђена је победа Цркве над иконоборцима. Потврђена је вера у то да ми можемо да изображавамо лик Христов на иконама, као и ликове светитеља Божјих. Спорови и потреси који су трајали везани за то да ли треба или не треба поштовати иконе, клањати им се и изображавати лик Божји, лик Сина Божјег и светитеља, трајали су 120 година и више. Међутим, тај догађај, кога се данас сећамо као победе над иконоборцима, значи много више од онога што нам се на први поглед може учинити, јер у чињеници да можемо изображавати лик Сина Божјег на иконама и клањати се том лику, као и да можемо изображавати иконе Божје, тј. људе-светитеље Божје и клањати им се, открива се основна истина наше вере, а то је истина да је Логос постао тело, како бележи Свети Јован Јеванђелист. То је истина да је Син Божји постао човек. У тој истини открива се још једна истина, а то је да се у личности Христовој сједињује људска природа са божанском и нама људима је дата могућност да човек по благодати може бити обожен, да може постати Бог, не по својој природи, него по благодати Божјој и по назначењу које је Бог поставио човеку као циљ његовог постојања.

То обожење није ништа друго него употребити дарове које  смо добили од Бога у складу са нашом природом и назначењем Божјим, у складу са вољом наше природе, јер како каже Свети Максим Исповедник: Постоји и природна воља нашега бића. Та природна воља није нита друго него апетит, способност да учествијемо у свему ономе што је божанско. То како можемо ићи путем обожења, како можемо учествовати у ономе што је божанско, отривено је нама Сином Божјим и забележено у светом Јеванђељу. Оно што је воља Божја и оно што је наша природна воља у складу са вољом Божјом открило нам се у Јеванђељу Христовом. Открило нам се шта је то личност, шта је то заједница, које су могућности личности и које су могућности заједнице, шта је то породица и много онога што нам је одавно јасно Јеванђељем а о чему се пита модеран човек: шта је то слобода, да ли је слобода да чиним у односу онога што ми је дато, душом и телом, оно што ја хоћу, јер је то моје власништво, да ли смо ми заиста суштински власници било чега, па и свога  бића, или нам је све дато и задато да своју вољу и своју слободу уподобимо вољи Божјој. Зато, браћо и сестре, постоји подвиг. Није довољно рећи Бог је љубав, Он све прашта и све прихвата. То јесте истина, али да бисмо љубав Божју усвојили и да бисмо је пре свега били свесни, треба се трудити. Треба живети у подвигу, у сарадњи са благодаћу Божјом, треба чистити свој ум и срце и тако нам тело постаје чисто. Будите савршени, будите свети, то је реч Христова.

Подвиг поста на који смо позвани, браћо и сестре, служи нам да бисмо изграђивали поверење у реч Христову, у реч Јеванђеља, јер само онда када имамо поверење у Христа и Његову реч онда Јеванђеље може постати наш закон. У том поверењу у реч Христову стичемо и међусобно поверење и постајемо заједница. Поверењем у Господа и Његову реч изграђујемо заједницу са Њим, а кроз Њега са другима, а то је Црква. Отуда подвиг, сваки подвиг па и подвиг поста, значи поверење у реч Цркве која је тело Христово у саборни ум Светих Отаца. Нисмо ми ту да испитујемо, истражујемо и проверавамо реч Христову и да проверавамо реч Светих Отаца забележених у седам Васељенских сабора и које су потврђени у Недељи Православља. Нисмо ту да додајемо и одузимамо, него да  дођемо и видимо како нас позива данашње Јеванђеље речима апостола Филипа, који позива Натанаила да види Христа, да дођемо и видимо не само својим телесним очима, него да постанемо учесници догађаја који се зове Христос и да све оно што јесте предање, живећи предање, осадашњујемо. Предање није историја, није прошлост, него је у Цркви предање актуелно, јер је реч о истини која је вечна.

Зато, браћо и сестре, данас славећи свих седам Васељенских сабора, славећи Недељу Православља, славимо и чињеницу да је Син Божји постао човек да и ми можемо бити спасени, да смо створени за вечност и да можемо учествовати у ономе што је Божје, да можемо бити обожени. То славимо данас и то нас позива на веру, на поверење, на преображавање нашег бића у црквено биће, у благодано у саборно биће, како бисмо онда у Недељу Православља стали да бранимо учење Цркве, зато што хоћемо да нам живот буде црквен и зато што наш живот потврђује учење Цркве. Ту не постоји никаква шизофренија нити подела, једно те исто је наша вера као учење, као теорија, као виђење и живот као потврда онога у шта врерујемо и у исто време као пут који нас води у созерцање онога у шта верујемо.

Нека би Господ дао да увек будемо православни и вером својом и животом својим, јер онда нећемо имати страха и фрустрација, нећемо бити искључиви, него ће љубав као лествица којом живимо у њеном подножју овде и сада бити лествица која нас води у Царство небеско, где је Један у Тројици Бог, Отац и Син и Свети Дух, коме је слава у векове векова. Амин!

Његовој Светости Патријарху саслуживали су преосвећена господа викарни епископи ремезијански Стефан и хвостански Алексеј; архимандрити Данило (Гаврановић) и Нектарије (Ђурић); протојереји Зоран Ранковић, Ненад Јовановић, Драган Шовљански, Иван Штрбачки и Димитрије Касапис; протојереји Бранислав Кличковић, Далибор Стојадиновић и Панајотис Каратасиос; као и протођакони Драган Радић, Радомир Врућинић и Младен Ковачевић.

Најновије вести