Научни скуп „Косово и Метохија – историја и културно наслеђе“

Published On: 27/03/2024

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије отворио је 26. марта 2024. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду научни скуп, који су под називом Косово и Mетохија – историја и културно наслеђeорганизовали Информативна служба Српске Православне Цркве и Матица српска.

Поздрављајући присутне архијереје, министре, представнике најзначајних установа друштва и државе, еминентне професоре и стручњаке различитих специјалности везаних за тему конференције, патријарх Порфирије је, поред осталог, истакао:

– После осам векова непрекинутог присуства на простору Косова и Метохије, Српска Православна Црква не може да буде део било каквих политичких преговора и споразума о статусу Косова и Метохије. Поштовање, заштита људских и, посебно, верских права представљају универзалну цивилизацијску вредност, јер та права припадају свима, а морају бити гарантована и Српској Цркви и њеном верном народу. Дакле, универзална људска и верска права и слободе не могу бити део статусних преговора и политичких споразума, она се подразумевају и загарантована су међународним правним актима.

Излагање патријарха Порфирије у целости можете прочитати ОВДЕ.

У свом поздравном слову учесницима научног скупа Преосвећени Епископ рашко-призренски г. Теодосије је истакао да кључну улогу у опстанку нашег народа и очувању Косова и Метохије, као простора на ком је изграђена и развијена историјска и духовна свест српског народа, има Црква, као духовни стожер око кога се народ увек окупљао у тешка времена и којој се увек враћао након свих историјских лутања: – Зато је манастир Пећка Патријаршија била и остала духовна престоница не само наше Цркве, са троном патријарха српског и гробовима његових светих претходника који су обележили нашу историју, већ и духовна престоница свих Срба где год они данас живели. Високи Дечани, Грачаница, Богородица Љевишка, Свети Архангели, Девич, Гориоч, Зочиште, Бањска, Соколица, Драганац и остали представљају упаљене воштанице које нашем народу осветљавају пут. Они му дају и снагу да издржи сва искушења и покаже се достојан својих предака – нагласио је владика Теодосије.

Проф. др Јован Делић, потпредседник Матице српске, обратио се присутнима у име оправдано одсутног председника те знамените установе, проф. др Драгана Станића, и у поздравном слову нагласио да је Матица српска и сада, као и увек, уз Српску Православну Цркву: – Као најстарија српска просветна институција Матица српска је створена да памти и да закрили цело Српство. Српски народ и његова Матица српска са својим летописом, која ће 2026. године напунити 200 година свог постојања, нема право на заборав и никада неће заборавити да су на Косову и Метохији две његове царске престонице: Призрен и Приштина и једна Божја – Пећка Патријаршија. Матица српска са својим летописом и са својом светосавском Црквом, са вером у Бога и у српство, чека васкрсење Христово, остајући у непрестаној борби сходно Његошевим стиховима: Нека буде што бити не може, нека буде борба непрестана.

Уводно излагање на тему Актуелност Косовског завета одржао је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј који је истакао да целокупна помесна светосавска Црква у наше време  улаже огромне напоре да у најширим круговима свог верног народа обнови стварни значај и стварни смисао Косовског завета, те идеје водиље целокупне наше историје, тако што ћемо и наш српски Косовски завет измерити мерилом Новог Завета као вечног и последњег Завета између Бога и човечанства.

– Смисао и садржај Завета или Савеза јесте љубав која претпоставља апсолутну човекову слободу и циљ јој је апсолутна љубав, потпуна, љубав између Бога и човека и то онаква каква ће се појавити тек у Личности Богочовека Христа. У Његовој личности Бог и човек су заувек заједно и једно, без сливања, мењања и мешања, али и без раздвајања и дељења. Он је, дакле, Првосвештеник и жртва, Јагње и Пастир. Он Сâм казује: Нема веће љубави од те да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13) – подсетио је владика Иринеј и појаснио шта је Косовски завет у светлости Новог Завета:

– Сви знамо да наш народ личност Светог кнеза Лазара, његово понашање пре Косовске битке, сравњује са новозаветним збивањима. Није случајно да у народној поезији имамо Кнежеву вечеру која је уствари пројекција Христове последње Тајне вечере пред страдање. Затим имамо све оне речи које се по народном предању размењују између Лазара и његових великаша и јунака о вери и невери… Имамо и оне класичне речи којима Свети кнез Лазар изражава суштину Косовског Завета: ,,Земаљско је за малена царство а небеско увек и довека”, као и то да се морамо за њега определити да бисмо били верни Богу, односно свом спасењу у Христу, у Цркви… Једно је сигурно, да је наш народ као хришћански народ непогрешиво осетио духовну суштину Лазаревог опредељења и његове личности и духовну суштину онога што се одиграло на Косову пољу у дан оне битке из 1389. године. Од тада до данас, а лично сам уверен и докле год буде било Срба на овој планети и док буду православни, да ће они живети тим Косовским заветом.

Прву сесију научног скупа отворио је др Дејан Радичевић излагањем на тему Сведочанство археологије на територији Косова и Метохије од праисторије до средњег века и том приликом пружио свеобухватан приказ археолошких открића и налаза на простору Косова и Метохије од најранијих познатих времена па све до периода српске средњевековне државе. Упоредо са тим, он је присутне упознао са почецима и токовима археолошких ископавања на Косову и Метохији, са посебним акцентом на актуелну ситуацију која у многоме утиче на даља испитивања. Археолошка ископавања као и археолошки проналасци, према г. Радичевићу, имају значајну улогу за потврђивање и будућност српске баштине на Косову и Метохији.

Др Срђан Пириватрић је говорећи на тему Територија Косова и Метохије у средњем веку под византијском, бугарском и српском влашћу кренуо од сумрака антике и освита раног средњег века и доба византијског цара Јустинијана: – Његова настојања да изградњом нових и обновом постојећих утврђења у залеђу дунавске границе заштити царство од напада са севера, у чему оснивању града Јустинијане Приме припада посебно место, доживела су неуспех пред провалама или имиграцијама Словена и Авара. Процес узмицања стварне царске власти над огромним простором средишних области Балканског полуострва и њеног свођења на један број утврђених градова на обали Средоземља био је праћен успоравањем или заустављањем романизације и хеленизације. На целом подручју Косова и Метохије примећује се слој старих словенских топонима који се непосредно наслањају на римски период и сведоче о контакту старог и новог становништва, док сведочанства о албанском, тј. предалбанском или проталбанском елементу не постоје.

Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић је говорио о доприносу Српске Православне Цркве развоју медицине на територији Косова и Метохије у средњем векуСвоје излагање проф. Вукашиновић је започео констатацијом да је допринос Српске Цркве у развоју и опстанку српске државе неупитан. То се види и у успостављању и развоју социјалне и здравствене заштите – једном речју на добротворној делатности Српске Цркве коју је она заснивала на византијским предлошцима. Као узор нашој средини су послужила два цариградска манастира при којима су се налазиле болнице и странопримнице, а то су манастир Богородице Евергетиде и манастир Христа Пандократора. На основу ових предложака настају прописи у Законоправилу и Душановом законику који третирају ова питања. Утицаји ових манастира на Србију одвијали су се у преко Светог Саве, а затим и преко Светог Стефана Дечанског и цара Душана. Добротворна делатност Српске Цркве у средњем веку одвијала се и на простору Косова и Метохије, али и изван њене канонске територије. Свети краљ Милутин је подигао болнице у Цариграду и Јерусалиму. На концу, проф. Вукашиновић је изнео закључак да је на основу свих сазнања и историјских чињеница јасно да је медицинска и хуманитарна активност Српске Цркве на Косову и Метохији била не само велика већ и једина.

Друга сесија је почела казивањем академика Љубодрага Димића на тему Територија Косова и Метохије у политици Србије, Краљевине СХС и Југославије (1912-1945). Подсећајући да су Срби су кроз устанке, буне, револуције, посртање и успоне током 19. века уз огромне жртве успели да досегну до ослобођења од турске власти и признања српске државе на Берлинском конгресу 1878. године, академик Димић је нагласио: – На другој страни, друштвена стварност је упутила Албанце у супротном правцу. Они преузимају улогу последње одбране Отоманског царства на Балкану, што их сукобљава са осталим балканским народима, а томе доприноси привођење крају процеса исламизације, окончање процеса уласка најутицајних албанских породица у федерални систем турске управе и потпуна економска, друштвена и верска идентификација са османском државом, тј, са турским политичким и верским интересима.

На тему Косовo и Метохијa у политици Јосипа Броза Тита говорио је др Војислав Павловић који је нагласио да су албански комунисти, али и многи истакнути чланови Комунистичке партије Југославије, подржавали су приступање територије Косова и Метохије Албанији. – Територија је добила аутономију иако се, по тврђењу Енвера Хоџе, Тито слагао са тим да се Косово и Метохија припоје Албанији, истако је др Павловић, подсећајући да су комунистичке власти српски народ у Југославији поцепали републичким и покрајинским границама, као и да је хиљадама српских породица био забрањен повратак на своја огњишта на Косову и Метохији.

Гoворећи о Аутономији Косова и Метохије (1945-1989) др Игор Вукадиновић је подсетио на сведочанство Владимира Бакарића, првог човека Комунистичке партије Хрватске, да су на идеју о аутономији Косова и Метохије дошли он, Јосип Броз и Едвард Кардељ још 1944. године. – Аутономија је била једна врста компезације за Албанце који нису били припојени Албанији. Европске државе су по правилу одбацивале предлоге за давање аутономије националним мањинама јер су то виделе као претњу за њихов суверенитет и целовитост. Међутим, комунистичке власти на челу са Титом су то спровеле, истовремено одбацујући предлог за српски аутономни регион у Хрватској. Запажено је да се српски  комунисти нису противили таквој политици, него су је доследно и одано спроводили.

Трећу сесију је започео Академик Драган Војводић  излагањем о Културном наслеђу на Косову и Метохији наглашаваљући да су сакрално и несакрално културно наслеђе српског народа на Косову и Метохији подједнако угрожени и занемарени: – Српско културно наслеђе представља синтезу византијске и западне уметности. Ништа слично се не може наћи нигде на свету. Ти споменици нису српски само зато што су их Срби правили, већ зато што су у корену српске државне и културно националне свести. Они представљају идентитетски печат српског народа.

У излагању на тему Разарање и присвајање културног наслеђа на Косову и Метохији и Бликом Истоку др Драган Симеуновић је упоредио уништавање српског културног наслеђа које се десило и дешава на Косову и Метохији са оним које је починила Исламска држава на простору Ирака и Сирије: – Рецепт је исти: оно што представља симбол вере и културе једног народа прво се разара, а потом присваја и пренамењује. Заједничко за Исламску државу и за тзв. Косово јесте то што су их формирале терористичке организације. Обе су нелегалне и нелегитимне творевине по питању настанка (путем бруталног насиља), по начину функционисања (такође путем насиља) и по томе што их не признају ни људи који ту живе нити међународна заједница.

Научни скуп је окончан излагањем др Дарка Танасковића на тему Стратегија отимања и стратегија одбране српског културног наслеђа на Косову и Метохији. – Постоје више видова стратешког расрбљавања наше културе. Први је уништавање, стварање страха и климе нестабилности; други је присвајање, тј. албанизација; док је трећи вид перспективно најопаснији и представља проглашавање храмова и објеката Српске Православне Цркве културом Косова, заједничком културом свих „грађана Косова” а не Српске Православне Цркве и српског народа – истакао је др Танасковић.

Закључци са научног скупа Косово и Mетохија – историја и културно наслеђe, као и зборник радова, биће накнадно објављени.

Најновије вести