Протојереј-ставрофор Славко Зорица: Мјесто вјеронауке у школском систему и животу уопште

Published On: 04/04/2024

Шта је васпитање а шта образовање?

Иако је васпитање и образовање неодвојиво једно од другога, ипак их  можемо одвојено обрађивати. То можемо да урадимо у односу на циљ који желимо да постигнемо. А циљеви су свакако разликују.

Васпитањем обично називамо „системски наставом организовани процес којим се изграђују позитивне особине личности, ставови, поглед на живот и свијет, те карактерне и моралне, радне и друштвене вриједности. У настави се остварује досљедном реализацијом конкретних васпитних задатака, док се самоваспитање остварује личним дјеловањем сваког појединца.“ Циљ је како од личности, коју васпитањем обликујемо, створити доброг човјека обдареног врлинама.

Образовање је пак организовани педагошки процес стицања знања и развијања спознаје. Друштвено се организује у законом утемељеним образовним установама које остварују планове и програме образовања. Према узрасту образованика образовање се дијели на: предшколско, школско и образовање одраслих. Примјерено добним групама утврђују се планови и програми, утврђују се садржаји и трајање образовања којима се осигуравају образовни стандарди за свако образовно раздобље. На нижим ступњевима образовања превладава опште образовање, а на вишим усмјерени ступњеви образовања, тј. професионална образовања, уз наглашено стручно оспособљавање. Образовање је снажан друштвени фактор и покретач развоја, због чега му се у свијету и код нас придаје све већи значај. Крајњи циљ образовног процеса јесте да се достигне што бољи стручњак из одређене области.

Шта је вјеронаука?

Будући да вјеронаука има задатак и да васпита и да образује, само име веронаука не обухвата цјелокупну њену улогу и њен задатак. Али бољег имена за вјерско образовање и васпитање просто нема, или га ја не знам. Дакле, вјеронаука је вјерско образовање и васпитање са главним циљем да се упозна Истина која ће нас ослободити (в.Јн 8,32). Упознавање Истине, која ће нас ослободити, управо значи спасење које нам Христос дарује својом  личношћу и науком.

Човјек је психофизичко биће, створен  душом  и тијелом. У Св. писму се вели: А створи Бог човјека од праха земаљскога и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива (1Мој 2,7). Дакле, приликом самог акта стварања успостављена је веза између Бога и човјека и човјек је постао религиозан односно повезан са Богом. Човјек није створен савршен већ са могућношћу усавршавања. То потврђују ријечи  Св. писма  Старог завјета: Будите свети, јер сам ја свет, Господ Бог ваш (3Мој 19,2). Ову заповијест Христос готово да понавља у Новом завјету кад каже: Будите ви дакле савршени, као што је савршен Отац ваш небески (Мт 5,48). Овим се даје јасно до знања да је човјек дужан да се непрестано усавршава у добру. Никада не треба да буде задовољан са својим моралним стањем, него увијек треба да тежи ка висини мјере раста Христовог, како вели св. апостол Павле (в.Еф 4,13).

За постизање овог циља, поред осталог, служи нам и вјеронаука у школи. Кажем у школи, јер вјеронаука није везана само за школу. Вјеронаука почиње са првим контактом побожних родитеља са својим новорођенчетом. Стога вјеронауку не треба везивати искључиво за школу него за читав човјеков живот. Слично је и са Светом Евхаристијом, која није само оних сат или два времена док се служи Литургија. Она у том времену достиже свој врхунац. Она је, односно тако би требало да буде, цијели наш живот. Јер треба непрестано захваљивати Богу на неисказаним даровима које нам даје. Све са циљем да из заједнице с Њим у цркви Његовој пређемо у јединство са Богом у Царству Небеском.

Кад ово имамо на уму, онда се морамо сложити да вјеронаука није предмет у школи као остали предмети него нешто посебно, нешто изнад. Она је ту да ослобађа и ученика и наставника и уноси радост у срца њихова. Ако је тачно, а јесте, да оно што је љубав међу врлинама и музика међу умјетностима, вјеронаука јесте, или бар треба да буде, међу школским предметима.

Већ смо рекли да човјек, поред тијела, има и душу чије су силе умвоља и осјећање. И једно и друго треба његовати и хранити. Храна за душу је Христова наука која истовремено усмјерава и наше поступке ка добру. Зато се у молитви Анђелу чувару молимо: …К љубви горњеј ујазви душу моју, да тобоју настављајем получу от Христа Бога велију милост (К љубави горњој устреми душу моју, да Тобом вођен задобијем од Христа Бога велику милост). Никад не смијемо сметнути са ума да је Христос рекао: Ријечи које вам ја рекох дух су и живот су (Јн 6,63).

Сагласно човјековим душевним силама треба кроз вјеронауку да приближавамо Ријеч Божију и поучавамо ученике.

Елементи сваке религије су догмакулт,морал и вјерска заједница.  Ове елементе посједује и Хришћанство, без обзира на то што неки хоће да кажу да хришћанство није религија. Тачно је да се оно не може свести на ниво било које тзв. природне религије. Јер све природне религије су основали они који су себе сматрали и називали “посланицима Божијим“ док је Хришћанство донио сам Бог у људском обличју Господ Исус Христос.

Кад ово знамо, онда и садржај вјеронаучног градива треба саобразити са елементима религије. Наравно у количинама које су неопходне за ученике у одређеном узрасту. Значи треба изложити и научити основне истине наше вјере (догме) које образују ум. Слиједи нам образовање осјећања које се постиже култом односно увођењем у тајне богослужења. Правилно схватање и прихватање вјерских истина и богослужења неминовно утиче на формирање  здраве моралне личности код ученика. То бисмо могли назвати образовањем воље.  Из овога, као нормална посљедица, произилази и припадност заједници, односно Цркви, пошто се човјек не спасава сам. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн 13,35). Индивидуализам у цркви се не може прихватити као руководно начело. Ако се постигне вјерски образована, култивисана и обликована хришћанским моралом, заједница, онда смо позитивно одговорили на Христове ријечи да смо со земљи видјело свијету (Мт 5,13-14). Христос нам још препоручује-заповиједа: Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела, и прославе Оца вашега који је на небесима (Мт 5,16). Ове Христове ријечи нас обавезују да показујемо истинитост и вриједност хришћанске вјере и пред онима који нису у цркви, или су на путу ка цркви; да им нашим примјером освјетљавамо пут ка Христовом загрљају.

Основна начела предавања вјеронауке

Будући да се вјеронаука предаје у основној и средњој школи, то значи континуирано у дванаест разреда, наставно градиво треба пажљиво одабрати и распоредити га по важности, те према узрасту и моћи разумијевања ученика.

Као и у сваком школском предмету тако и у вјеронауци треба градиво излагати по прописаном плану и програму. То даје смјернице и вјероучитељу и ученицима којим путем треба да се иде у излагању и акцептирању прописаног градива. Они пак који састављају план и програм треба да узимају у обзир колико градива је неопходно и како га правилно предавати. Не смије се застрањивати и давати нешто што не спада у домен вјеронауке, односно вјерског васпитања и образовања. На првом мјесту мислим на обиље градива из Историје цркве, поготову на силне догађаје који су наштетили цркви и стврали расцијепе и невоље хришћанима, а што је негативно утицало и на исправност вјере. То би требало свести на најмању мјеру, на ниво информације, и увијек наглашавати да је то због људске несавршености и промашаја. Такође требало би избјегавати, или сводити на најмању мјеру, разна погрешна учења (јереси), многобројне деноминације које себи приписују хришћанско име и томе слично, јер то збуњује ученике и може да им разводни вјеру коју су стекли у родитељском дому и у цркви прије него што су пошли у школу. Изучавање историје, па и Опште историје цркве, као и Српске историје, треба препустити наставницима историје и историјским преметима. У вјеронауци спомињати и помало обрађивати само оне личности које се одликују хришћанским врлинама и који су значајни за цркву, и који могу бити узор религиозно-моралног живота. Са обзиром на то да таквих личности има много, треба бирати оне најпознатије и најзначајније, оне који се називају „правилом вјере и образом кротости“. Јер verba movent, exampla trahunt. (Ријечи покрећу, примјери вуку).

Многи ће можда замјерити што овим тобоже желимо да смањимо градиво. Можда ће рећи да ће се тако појавити мањак градива а вишак часова. Неће. А ево и зашто:

Прије свега, правилном и успјешном предавању православне вјеронауке код нас Срба, није довољан само добар вјероучитељ, одређено градиво у добром уџбенику, него и, да тако кажемо, „помоћне науке“, а то су код нас Црквено пјевање и Црквенословенски језик. Знамо да су ова два предмета прилично опширна али се могу и растегнути и сузити. Нашим ученицима је довољно да рецимо из Црквеног певања током цијелог школовања науче основне ствари: одговарање на Литургији, тропаре Великих празника и познатијих светитеља и да свако зна тропар своје Крсне славе, те понешто из других богослужења. Из црквенословенског језика да науче да добро читају и да знају понешто из граматике. То ће их приводити цркви, а вјеронаука и има за циљ да ученике за цијели живот уведе у цркву. Ако се у томе успије, онда је вјеронаука постигла свој циљ. Ово није ништа ново, него се већ потврдило код нашег народа, прије више од једног вијека, преко Саве и Дунава. Зато се тамо развила Црквена пјесма. Сви који су ишли у школу, на вјеронауци су научили да читају црквенословенски и да пјевају црквене пјесме. Још и данас се тамо осјећају плодови таквог начина предавања вјеронауке.

Неколико ријечи о важећем плану и програму у Републици Српској и о уџбеницима

Припремајући се за овај текст и размишљајући шта и како да одговорим на постављену тему, прелистао сам постојећи план и програм. Видио сам да је занатски урађен јако добро и да му се с те стране нема шта додати ни одузети.  Међутим, на садржај би се могло што-шта замјерити.  Не треба детаљно улазити у материју садржану у плану и програму а да се не примијети да је материја доста тешка, поготову за ниже разреде и као таква не може остварити основне циљеве предавања вјеронауке, а то су:

Прво, научити основне истине вјере, богослужење у мјери колико једном вјернику треба и нарочито наглашавати моралну компоненту Православља као истините и спасоносне вјере. Да би се ово постигло неопходно је елементарно познавање Црквенословенског језика и Црквеног певања, јер су они, поред осталог, видљиви и освједочени чувари и промотори православне духовности.

Друго, да би се ово у што већој мјери остварило, треба притећи и одговарајућим методима у настави. Чини ми се да би овдје највише одговарао метод концентричних кругова, гдје би се одређена тема поступно проширивала, сходно моћи схватања ученика.

Циљ сваког хришћанина јесте спасење. Најзначајнија средства за постизање спасења су врлине, међу којима су највеће  вјера, нада и љубав. Ако током учења вјеронауке ученици то стекну, онда ће их вјеронаука увести у цркву, у богослужење, које ће им постепено постати духовна потреба. Ако се до тога дође, онда је вјеронаука остварила свој задатак. У цркви, на богослужењу, продужава се вјеронаука још опипивљивије и траје до краја живота.

Најновије вести