Епископ Фотије: Цвети су предокуса Васкрсења

Published On: 29/04/2024

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је 28. маја 2024. године, на празник Уласка Христовог у Јеруслаим – Цвети, свету архијерејску Литургију у брчанском насељу Српска Варош.

Преосвећеног епископа Фотија је дочекао протојереј-ставрофор Жељко Матић, старешина храма Успења Пресвете Богородице у Брчком.

Владика Фотије се обратио сабраном народу бесједом о празнику коју преносимо у целости:

Налазимо се у шестој недељи Великога и Часног поста, када празнујемо Васкрсење Лазарево и празнујемо Улазак Господа нашег Исуса Христа у Јерусалим, у народу познатије као празник Цвети.

Јуче смо празновали васкрсење Лазарево и ту смо се сусрели са оним што ћемо доживети у централном делу Великог поста, а то је Васкрсење Христово. Лазарево васкрсење је праобраз Васкрсења Христовог, али и свеопштег васкрсења из мртвих када буде Други Христов долазак и Суд Божији. У неком смислу се може рећи да смо ушли у драму самога празника и то се могло јуче осетити кад смо читали како Господ Христос долази са ученицима, а био је доста удаљен од Витаније где су живели Лазар и његове сестре Марта и Марија. Он је и раније долазио у њихов дом јер су били пријатељи. Кад је чуо да се Лазар упокојио Он је дошао да га подигне, васкрсне из мртвих, да би Његови ученици утврдили своју веру у Њега. Сви сте јуче чули ту драму смрти и живота. Драму пропадљивости и нетрулежности. Драму суза и васкрсења. Кад је Господ ушао у њихов дом једни су ридали, други вапили. Смрт је била присутна већ четири дана. Лазар је већ четири дана у гробу и већ полако се осећа његово тело као што бива по законима природе, али улази Господ који је Васкрсење и Живот и побеђује смрт. Побеђује трулежност и све што је од овога света. Господ васкрсава Лазара само речју – Лазаре Устани! Устаде Лазар. Смрт би побеђена и живот тријумфова. Чули сте одушевљење које се десило тог тренутка, поготово код његових сестара Марте и Марије, али и свих других људи који су ту били присутни. Нажалост, нису се баш сви обрадовали. Нису се обрадовали књижевници и фарисеји. Нису се обрадовали представници представници Старога Завета који нису Господа прихватили као Месију. Уплашили су се чуда која Он чини, а још више да ће народ почети да верује у Њега. Ни то што је васкрсао човека и учинио тако добро дело није било довољно да њихово срце постане милостивији, да њихово срце има љубави за друге људе. Не, јер су се они строго држали правила и прописа Старога Завета и нису могли да разумеју тајну Његове мисије.

Данас, браћо и сестре, као наставак тога дана имамо прослављамо свечани улазак Господа Христа у Јерусалим на магарици и магарету које је ишло за њима, што је символ Старога и Новога Завета. Господ Христос је Месија Старога Завета и Богочовек и Спаситељ Новога Завета. У Њему се обједињује и Стари и Нови Завет. Он је Алфа и Омега. Он је Први и Последњи. Он је онај који ће доћи да суди свету. Он је Сведржитељ и Праведни Судија. Он је Јагње Божије које ће судити свету речима Јеванђеља Христовог. Кад се отвори књига на небесима, кад се отпечати књига живота која је са седам печата запечаћена, тада ће свету судити Јагње Божије. Проплакаће многи људи и племена на земљи. Многи ће рећи: Планине падните на нас и покријте нас. Због греха, због безакоња која су ти људи и народи чинили. Тада ће доћи Праведни, за неке Страшни, Суд Божији. Тумачи догађаја уласка Христовог у Јерусалим кажу да је то и Суд Божији, јер су једни, када је Господ улазио у свети град, говорили: Осана, Сину Давидовом. Благословен који долази у име Господње! Поздрављали су га као Месију, као Спаситеља. То су они који су од Адама чекали спасење и утеху Израиљеву, Месију који је требало да се роди из колена Давидовог. То се обистинило и остварило у Христу. Са друге стране, било је и оних који су, није прошло много, говорили: Распни га, распни га. То су они који нису прихватили Његову проповед и Њега као Спаситеља. Нису прихватили речи које је говорио, а врло често је говорио да они нису прави пастири, него да су најамници и они који су напустили закон љубави који је био важећи и у Старом Завету. Десет заповести које је Господ дао Мојсију се сажимају у две, да љубимо Бога и ближње. Старозаветно свештенство у Христово време то није испуњавало и зато их Господ изобличава, а са друге стране они траже Његово распеће незнајући да је Господ добровољно дошао да страда ради спасења света, као Јагње Божије које узима на себе грехе света. Он је дошао да претрпи голготу и смрт, али и да трећи дан устане из мртвих. То ћемо празновати ове Страсне седмице када ћемо пратите догађе почевши од Великог Понедељка, драма у коју улазимо ове седмице и тада треба сви да будемо у храмовима на богослужењима да је доживимо колико као људи можемо.

Цвети су радосни празник. Празник победе. Празник предокуса Васкрсења. Празник кад су се деца, по традицији, цвећем умивала а воду из лавора су бацали на кровове кућа да би куће биле благословене и мирисале цветом, тј рајским мирисима што цвеће символише. Требало би се враћати тој традицији, браћо и сестре. А ми у својим душама да цветамо мирисом благоуханим Духа Светог. Молитвом, постом. Свим хришћанским врлинама. Тако човек процвета и постаје сасуд благодати Божије. Постојали су и постоје светогорски старци које могу да препознају духовно стање неког човека по томе што осете мирис који од њега долази. Има пример једног дарвинисте који је дошао да прича са старцем Јефремом Катунакијским. Пошто старац није био учен он је рекао да тај научник иде код Георгија Капсаниса тадашњег игумана манастира Григоријата. Када је тај човек отишао старац је осетио да је иза њега остао непријатан мирис. Он је осетио да тај човек није у благодати Божијој, него да у њему дејствују неке пропадљиве и нечисте силе.

Ето, зато ми на празник Цвети треба да цветамо благодаћу Духа Светога, вером, надом и љубављу. Да последњих седам дана издржимо јуначки како смо постили претходних шест недеља. Да што више посећујемо богослужења да предокусимо страдање које је Господ претрпео за нас, поготово кад се буду читала Страдална јеванђеља. Да победоносно идемо са Мироносицама и Апостолима који ће доћи и видети празан гроб. Све нам то предстоји браћо и сестре.

Радујем се што сам поново у Брчком. Радује ме да је међу братијом сословије, јединство и јединомислије. Једино тако можемо посведочити Христа ако имамо љубави међу собом. Каже Господ: Како ће народ препознати да сте моји ученици? Ако имате љубави међу собом. Ми падамо или стојимо на темељу љубави. Ако немамо љубави међу собом а служимо за истим престолом, значи да нешто у нашем духовном животу није како треба. Зато се радујем да се овде вратио мир и благослов Божији међу братством, а онда и међу вама у црквеној општини, нашим верницима.

Наш хор је данас дивно певао. Држао нас је мало изнад земље, како би се рекло.

Нека сте Богом благословени и да се виђамо на богослужењима широм наше Епархије зворничко-тузланске, а ако Бог да, можда након Мајскога Сабора Српске Цркве будемо враћени у ранг Митрополије. Ми се молимо Богу и надамо да ће Црква увидети да је наша Епархија до 1920. године била Митрополија и да треба да нам врате тај ранг који смо имали. За то нам требају молитве светих, за то нам требају молитве ваше и да онда од лета поново будемо Митрополија зворничко-тузланска.

Преосвећеном епископу Фотију данас су саслуживали протојереј-ставрофор Славко Максимовић, умировљени парох брчански; протојереји-ставрофори Илија Филиповић и Драган Јездић, из братства храма; протојереј Станко Мичевић, гост из Епархије аустралијско-новозеландске, те протођакони Жељко Секуловић, парохијски ђакон у храму, као и Немања Спасојевић и Лазар Илић, владичански ђакони.

Појао је мешовити византијски хор, мушки ”Свети Роман Мелод” и женски ”Света Анастасија Српска”, који води протојереј-ставрофор Александар Рељић, такође сабрат храма.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Најновије вести