Епископ Фотије: Васкрсење нас укрепљује

Published On: 07/05/2024

Његово Преосвештенство Епископ зворничко – тузлански господин Фотије традиционално на Свијетли уторак служи свету архијерејску Литургију у Катедралном храму старог седишта епархије у Тузли.

Окрепљујући и бодрећи православне вернике у Тузли Преосвећни владика је на почетку своје богонадахнуте беседе истакао посебну црквену динамику која се појављује након Васкрсења Христовог:

Приметно је у јеванђелским читањима, да после Васкрсења Христовог настаје посебна динамика у Цркви. Код нас људи кад се нешто значајно деси, празник или славље, после тога тихујемо или смо троми и немамо неко посебно делање пред собом. Међутим, Црква Христова, из овога што смо данас чули, ради супротно. Већ сада се помиње проповед Јеванђеља и Васкрсења Христовог по целом свету.  Већ се наговештава Силазак Светог Духа на апостоле, да их укрепи, да их оснажи, да би могли бити прави и истински сведоци Христови. Помиње се догађај са Луком и Клеопом, једни од седамдесеторице, који су идући према Емаусу причали о догађајима који су се дешавали у Јерусалиму. Господ им прилази и они га нису препознали у том тренутку. Њихове очи су биле затворене, али када су ушли у кућу и сели за трпезу љубави Господ благосиља и прелама хлеб пред њима и даје им. Тада се отварају њихове духовне очи и они препознају да је то Господ.

Овај пример нам показује да ће Господ, као васкрсли, да нам се јавља у оквиру Свете Литургије и на светим богослужењима и да је то пуноћа заједнице са васкрслим Христом. То је пуноћа живота у Цркви после Васкрсења и то ће се дешавати и када Петар проповеда у Јерусалиму, дакле многи људи чују и прихватају веру и настављају тако да живе, законом Крста и Васкрсења. Крст је подвижнички део нашег живота и њега свакодневно морамо да имамо. Али Васкрсење нас укрепљује, оно је испуњење човековог срца и душе благодаћу Духа Светога. Осећамо, колико је то могуће, Христа у себи, Христа живећег у себи, тако су свети оци говорили по познатом примеру светог апостола Павла ”не живим више ја него живи у мени Христос”. Многи светогорски оци и старци које смо имали прилике да видимо тачно могу да кажу то што је говорио свети апостол Павле – или старци Порфирије и Пајсије свети као и многи други на Светој Гори, Синају и другим местима.

Зашто ово говорим? Зато што је могуће и ми у свету да живимо тако. У свету се другачије мери подвиг. Можда је у свету довољно да причамо са свима људима, да будемо у миру са комшијама и сродницима. Снајке и свекрве да причају, две комшинице да нису у завади. Ја сам једне прилике питао моју почившу мајку, она се упокојила пре 2 године, како је било кад су се они причешћивали на Змијању у цркви Клисини, на брду, где је слава Успење Пресвете Богородице и дође мноштво народа. Па је питам: Како је тамо била исповест, нисте могли сви стићи? Она каже: Нисмо могли сви, али кад приђемо путиру онда нас свештеник пита да ли причате са свима? Јесте ли у миру са свима људима? Ти мораш да одговориш и онда, ако кажеш да си у миру са свима он је дозвољавао да се причестиш. Мир са свима је уствари значио неко смирење и да је човек живео по законима смирења и праштања. То је та савест коју имамо. Мири се са савешћу својом и ближњима док си на путу, да би се могао достојно причестити. То је та духовна борба која постоји у народу. Тако би требало да чинимо и ми када приступамо, да немамо никаквог зла у себи, чак и према непријатељима. То је тешко разумети, али на то смо позвани.  То је круна нашег подвига, крајњег смирења дубинског, да разумијемо њихову таму и патњу, али ако је Бог нама дао благослов да живимо хришћанским врлинским животом онда треба то и да покажемо према њима својом делатном љубављу на првом месту.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Најновије вести