Патријарх Порфирије: За нас други пут осим пута мира не постоји!

Published On: July 3, 2022Views: 131

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

Браћо и сестре,.

Oво је поздрав којим поздрављамо једни друге о највећем и најважнијем празнику хришћанском, о празнику Васкрсења Христовог. Није то тек ствар бонтона, није то само лепа навика, није то само диван обичај који постоји у нашем српском православном народу и не у тако великом броју народа. То није тек пусти обичај, него je израз наше најдубље вере, вере у живог Бога Христа Исуса, Спаситеља нашег. To je израз вере у Онога који нам даје смисао постојања, израз вере у Онога који нас је пре тога позвао из небића у биће и Онога који назначује који су то истински и прави путеви нашег хода и шта је то што нас води у радост, у лепоту, у пуноћу. То је поздрав који нам открива да живот није трагедија, да живот није празан и да човек није случајност. То је поздрав који нам открива да јесмо то што јесмо као израз љубави Божје, као плод Његове благословене и свете деснице. То је поздрав који нас позива да будемо у јединству и заједници са Богом, јер ту јесмо оно што јесмо. То је и поздрав који нам открива да када смо у заједници са Богом, када смо једно са Њим, онда смо и поред свих својих слабости и немоћи и једно међу собом, па и онда када другачије мислимо, једно смо међу собом. Једно са Њим значи бити припадник народа Божјег. Једно са Њим бити значи бити у јединству и део народа Божјег. Браћо и сестре, не од јуче ми имамо тај поздрав не само као амблем него као знак распознавања од најранијих времена од када смо постали свесни себе, а то засигурно јесте време које има своју круну, свој врхунац и истовремено свој нови почетак, време Светог Саве. Зато је то поздрав и светосавски и зато се ми препознајемо по том поздраву. То је наша лозинка, али зато се препознајемо и у Светом Сави. Ко год не зна ту лозинку, ко год не познаје Светог Саву, онда ће му, у најмању руку, и онда када је најдобронамернији, бити чудна реч Христова, чудна реч Јеванђеља, која је сва у парадоксу. Истина је, реч Христова је сва у антиномијама, у привидним противречностима, али је у суштини и у дубини својој сва смислена, сва у пуноћи и једина исправна, зато што је надумна, зато што надилази осећања и емоције, зато што је духовна, зато што је плод љубави Божје и плод Духа Светог.

Ми јесмо народ Христов. Свети Сава нас је родио у Христу. И као што је Христос сав у парадоксима, зато, браћо и сестре, не само наша прошлост, него и наша данашњица, јесте сва у парадоксима. Зато ће често неко рећи: зашто чините нешто што нема логике? Зашто се се понашате у складу са оним што није рационално? Па због тога, браћо и сестре, што волимо Христа и што знамо да Христос воли нас. Зато што је љубав Христова увек на крсту, увек распета и надлогична, не може се разумети, јер логика хоће само голи интерес, не рачуна на другог, не зна шта је ближњи. Логика хоће само профит, хоће сада и одмах нешто што може бити корисно, а љубав, као парадокс, када се дели и троши постаје све већа. Љубав, као парадокс, када је све око ње узбуркано она је изнутра мирна, јер зна да је у темељу љубави крст, да јој се ваља распети, али крст није последња станица и једина димензија љубави, јер ни крст није једина и последња станица Господа нашега Исуса Христа У крсту се налази снага и победа, јер је у крсту садржано и васкрсење Христово. И ево нас, браћо и сестре, са тим и таквим не уверењима, не ставовима, него вером која је изнад свега тога, која надилази свет и надилази све нас, ево нас овде на овом светом месту. То је место светосавско. То је место православно. То је место хришћанско и место Јеванђеља, јер ово је место у које је уписан крст, а то је само камичак који сачињава мозаик свих могућих места којима је ходио наш православни српски народ и даривао себе Богу, све за Христа давао и Христа низашта, а то значи и за ближњег свога, не рачунајући ни на свој живот! Ово је, дакле, само камичак у мозаику многих места од Косова до Јадовна. Много је таквих места, за која знамо и за које не знамо. Ово је место камичак у мозаику страдања, распећа и крста нашег православног српског народа, али то је исто тако и место, браћо и сестре, наше обнове, нашег васкрсења, нашег сведочења да има смисла бити икона Божја, да то није промашај, да то није лудост, да има смисла бити човек! Ово је место сведочења љубави живог Бога према свима нама, али и према читавом свету! Зато је ово место које је судиште нама. Ми се овде у огледалу огледамо, ми се овде преиспитујемо и ми овде знамо да ли јесмо или нисмо, да ли смо светосавци, да ли смо православни хришћани, да ли смо људи Јеванђеља?

Ово је место препознавања, али, браћо и сестре, ово је место љубави. Зато данас у храму када смо чули последње речи Беседе на Гори Господа нашега Исуса Христа, треба да знамо да је Господ судија. Он сам каже: Не судите да вам се не суди, јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити, и каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити. И још додаје: А зашто видите трн у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећате. Дакле, браћо и сестре, ово је заиста место које можемо назвати судиштем, али по правилима и љубави Божјој, не по правилима и праву људском. Христове речи које смо чули подсећају нас, мало је рећи поучавају нас, да је Он истински судија и да судија инстинске, непогрешиве божанске правде није човек управо због тога што је Бог једини савршен и што Он читавом својом љубављу, по природи је љубав, воли сваког човека, јер Он нема слабости људске која би га спутала да му суд буде праведан, већ суди праведно по љубави својој. Људи пак, човек са друге стране, јесте склон и греху и промашају и често суди по својој слабости. Иако пред собом види другог човека као свој људски одраз у огледалу, он ипак највише осетљивости има према себи, што је са једне стране нормално и природно. Међутим, та склоност према себи често је пристрасна, а често нема разумевања, саосећања за оног другог. Ми, људи, имамо само људске мере, ограничене капацитете, и опет упркос тој људској истини свако суди другачије. Често то примећујемо кад се над нама суди, тако као да је то тобож нешто потпуно изузетно, потпуно другачије и савршеније у односу на сваког другог. У том смислу човек је најчешће склон ситничавости, склон лакој осуди другог, јер по речима које смо чули, речима Христовим, тражи трн у туђем оку, а не види у своме.

Дакле, каквим судом судимо другима, онаквим ће нам се судити, и каквом мером меримо другима, онаквом ће нам се мером мерити, речи су Господње. Међутим, овде смо дошли, браћо и сестре, пре свега да себи судимо, тј. да расуђујемо о себи. Овде нас има колико нас има, а сигуран сам да молитвом у духу љубави и вере православне је много више овде присутно. Има и оних који беже од оваквих места управо због тога што хоће да суде, а неће да расуђују о себи и процењују себе, јер не знају да нас Бог неће питати шта су нама други учинили, него шта смо ми другима учинили. Наравно, њих ће питати шта су они нама учинили, али то није наша ствар. Богољубиви и човекољубиви народе Митрополије сарајевске и дабробосанске, браћо православни хришћани и други, ако има оних који то нису, сабрали смо се овде на месту голготе нашег народа да се помолимо за све оне који су невино побијени у овим крајевима, за нашу браћу и сестре у Братунцу, у Средњем Подрињу и Бирчу, у Загонима, Књићима, у Кравици и читавом Подрињу. Сабрали смо се да се помолимо за покој оних који су страдали у најстрашнијим могућим мукама, неретко онако како је то већ митрополит Хризостом описао испред храма. Сабрали смо се да се молећи за те наше жртве, не заборављајући их никада, молимо и за сву нашу браћу и сестре где год да су пострадали невино као жртве за Христа знајући да молећи се њима више ми имамо потребу за њиховим молитвама, јер то су свете душе Божје. Историја човечанства је, говорећи уопштено, итекако историја и искуство страдања, историја неправде према, како се то каже, обичном и малом човеку. Наравно, најпре смо свесни неправде која се нама наноси, јер осећамо свој бол на себи, али важно је да будемо свесни да постоји неправда која се наноси и многим другима, јер Бог гледа подједнако на сваког човека. Сваки човек има вредност пред Њим и није створен да човек човеку буду вук, него да човек човеку буде брат, да човек човеку јесте род, да је човек човеку најближи, ближњи.

Ако зато, браћо и сестре, светињу живота посматрамо Божјим Христовим очима, разумемо веома добро, више него што то можемо и да изрекнемо и да објаснимо, зашто је ово место светиња, разумемо да је ово место молитве и да би најсмисленије, најмудрије и најприличније било да сви клекнемо на овом месту и да у молитви заћутимо. Ово је место, као и свако место страдања и место трагике читавог човечанства, тачка савести и станица преиспитивања смера и историје човечанства. На овом и оваквим местима се показује јасно да граница која дели добро и зло пролази посред људског срца и зато на овом месту сви ми знамо да од нас зависи да ли ћемо чинити добро или зло, да ли ћемо бити људи љубави или не. То зависи од нас. То је у нама. Да ли ћемо испунити реч Христову да волимо ближње – то зависи од нас. Да ли ћемо ту реч на прави начин разумети – и то зависи од нас. Неретко и ми говоримо да волимо човечанство, јер Господ каже: Воли ближњега. Кажемо да волимо све људе, јер Господ позива: воли ближњег свог, а сваки човек је ближњи. Да, али да ли волиш ближњег ти показујеш онда када волиш оног ко је поред тебе, оца, мајку, брата, сестру, супругу, супруга… Да ли волиш комшију? Да ли волиш своје сроднике? Ту показујеш да ли доживљаваш све људе као своје ближње. Ако на том пољу имаш снаге и да отрпиш и да опростиш и да замолиш за опроштај и да оћутиш, онда заиста волиш свог ближњег и испуњаваш заповест и реч Христову, онда можеш рећи да доживљаваш и све људе као своје ближње. У супротном, у најмању руку, вараш себе, а мало горе и лажеш друге људе.

Цела беседа на сајту: spc.rs

Најновије вести

Повезане вести